O proletanju kroza zid (“Crvena planeta”, Goran Korunović) Korunovićev svet u knjizi “Crvena planeta”, kreće se između smrti i želje i predstavlja tekst koji se čita kao mapa raspršenog tela i glasa, kao poezija prepuštanja i strasti koja probija zidove značenja.

Izvesno je da se, uz malo interpretativne akrobatike, boja planete iz naslova Korunovićeve knjige može povezati sa ustaljenom simbolikom crvenog (od krvi i ljubavi do vaskrsenja). Posle svega, čini se da je akcenat makar donekle na drugačijoj vrsti sugestije: od upućivanja na Mars kao planetu koja je sinonim za odlazak negde daleko (ali gde, makar u nagoveštaju, može da postoji život), preko slabije snage gravitacije koja otvara mogućnost lebdenja i letenja, šireći tako polje kretanja u doslovnom i simboličkom smislu, do otvaranja jedne decentrirane mikro- i makrokosmičke perspektive. Takođe – da se vratimo elementarnim sugestijama – ostanak u fundamentalnom, budući da crvena jeste jedna od osnovnih triju boja, ali izlazak u ono što je zelenom (i „zelenoj planeti”) komplementarno.

U srži putovanja, konstrukcije prostora i diskursa na kojem se Crvena planeta gradi, ispostavilo se u ovom tumačenju, nalazi se tema smrti bližnjeg. Kada se ona postavi u centar, onda postaje jasnija inherentna motivacija za ovakvo građenja teksta – od sintaksičkog preko stilskog do semantičkog oblikovanja. O odlasku u jedan sasvim drugačiji prostor progovara se jezikom jednostavne gramatičke organizacije, mirnim i ravnim, jezikom koji nema volju za uspostavljanje hijerarhizovane strukture. Taj jezik dekomponuje i rekomponuje elemente poznatog sveta, redefiniše polje živog/neživog, gradi planetu u kojoj vladaju za nas nemoguće zakonitosti, posreduje asocijativnost suviše individualnu i ličnu da bi se (do kraja) razumela. Uz to, radikalna usamljenost i potreba za distancom od svega ovdašnjeg, distorzija logike i na njoj zasnovanog smisla svedoče o dubini naratorove proživljene traume, koja jezikom sna i iracionalnog progovara u proznim fragmentima Crvene planete, da bi referencijalno jasnije probila u ambisu „gapa”. U razmišljanju o smrti oca kao konstitutivnom elementu Korunovićeve knjige moglo bi se ići i dalje, pa nemogućnost da se ona do kraja uhvati u interpretaciji – ono što su kritičari-pesnici nazvali „izmicanjem njenog značenja” – moglo bi se pripisati „smrti simboličkog”, makar onakvog na kakvo smo navikli, ali i smrti uopšte, kao fenomenu koji je uvek posredovan metaforizacijom i koji je u jeziku uvek kontinuiranje diskontinuiranog.

U tom smislu, izvesno je da i ovom tumačenju – koje pokušava da razume tekst i poveže činjenice u njemu, što je u određenoj meri neophodno za interpretaciju u vidu teksta ili studije – i te kako izmiču neke važne dimenzije Crvene planete. Usled odlika rukopisa, koji traži da na mnogim mestima čitalac postavi akcente, svako njeno iščitavanje se pretvara u kao da, možda, može biti – u jedno nesigurno čitanje, koje je neprekidno svesno učitavanja iskustva, ali, uprkos tome i baš zbog toga, nastavlja da se konstituiše kao hermeneutički čin.

Uz to, nesigurno čitanje je tek jedan aspekt recepcije (ove) knjige. Kada u Korunovićevom tekstu nalazimo iskaz „raspadnuti galeb bezbolnije proleti kroza zid nego streloviti kljun”, recepcija ove rečenice se, izvesno je, ostvaruje na podlozi empirijski utemeljenog saznanja kako je proleteti kroza zid i, dodatno, probiti tako čvrste granice po pravilu – nemoguće. Toliko nemoguće da je udaranje glavom u zid bazična metafora za uzaludnost pokušaja. U ovoj rečenici, međutim, nasuprot granici je jedno telo ili jedan njegov deo. Ne slučajno telo galeba – ptice koja slobodno i suvereno lebdi nad nepreglednom morskom pučinom, koja u svom letu gotovo da granice ne poznaje i pred kojom se svet neprekidno s lakoćom otvara; ne slučajno kljun – najistureniji i najoštriji deo ptičjeg tela, koji sobom podseća upravo na strelu što lako seče vazduh, ali čiji napad svaki zid odbija bez mnogo teškoća. Ova rečenica, nasuprot tome, ne postavlja pitanje da li je zid moguće probiti – ona podrazumeva tu mogućnost, uprkos svojstvima onoga što prodire i onoga kroz šta se prodire – već kako se to može učiniti. U tom smislu, ona donosi i jednu preporuku izrečenu apsolutnim prezentom, u formi kojom se izriču prirodne zakonitosti: kroz ovaj zid se manje bolno prolazi ako se telo rasprši u pitome gelere lišene volje nego ako se koncentriše u silovitost strele. Otuda se čini da je bolje ne usmeriti koncentrisanu snagu volje prema jednoj tački u naporu da se kroza zid prođe, već dozvoliti i prigrliti difuznost, čak telesnu dezintegraciju sopstvenog htenja ne bi li se kroz granicu proletelo. Otuda se čini, dalje, da je pametnije verovati ne u snagu i delanje već u slabost i prepuštanje (kao snagu i delanje). „Raspadnuti galeb bezbolnije proleti kroza zid nego streloviti kljun” – ta rečenica, kao i svaka druga, ima specifičnu funkciju unutar Korunovićevog teksta, ali može se, možda, čitati i kao alegorija susreta sa (tim istim) tekstom.

U izboru iz mlade poezije Prostori i figure, Uroš Kotlajić, kome je u Crvenoj planeti posvećena pesma „gap”, definiše caché na sledeći način: „Pre svakog pojavljivanja stoji uređen prostor za pojavljivanje, dakle pre nas već leže prostrta očekivanja našeg pojavljivanja. Ne ono što očekujući projektuje oblik onoga što tek treba da se pojavi, ono što unapred zacrtava njegovo biće i njegovo razumevanje – nego ono što unapred ne ocrtava ništa a što prethodi, ono što se događa pre svog razumevanja – caché”. Ovo određenje, koje u izvesnoj meri semantički ispunjava paratekstualni znak pripadnosti Korunovićeve knjige ediciji caché, može se ukrstiti sa autopoetičkim potencijalom iskaza u Crvenoj planeti („ako neko peva, to je zato jer ga zrak podstiče”), opredeljenjem da je važno biti shvaćen, „ali nije presudno”, kao i verom da „pismo uvek stiže na svoje odredište”, čak „i ako se ne razumemo u prvi mah”. Tim ukrštanjem se dobija specifičan pogled na stvaranje i čitanje književnog teksta, pogled u kojem postoji uživanje pre razumevanja i tumačenje posle uživanja. Osnova takvog tumačenja nije streloviti kljun logike i egzaktnog povezivanja činjenica, već raspadnuti galeb doživljaja. Jer, osnova književnosti i čitanja literature, verujem, nije razumevanje pesničkog teksta – dakle, sve ono što je na prethodnim stranama bilo napisano – već uživanje u pročitanom i strast u njega ugrađena, a recepcijom (pr)oživljena. Ili, kako kaže Korunović: „Nema književnosti bez strasti, niti ima življenja bez strasti; nema poezije bez prepuštanja iscrpljujućem radu želje, niti egzistencije bez pustih staza koje želja ostavlja… Ona radi umesto tebe, prepusti se njenoj nezaustavljivoj strmini.”

Ovaj tekst preuzet je iz knjige Vladimira Vukomanovića Rastegorca Nad crnom rupom: O Crvenoj planeti Gorana Korunovića (Izdavač: Čigoja štampa, Beograd, 2024)

Pročitajte i intervju sa Goranom Korunovićem povodom njegove poslednje zbirke pesama Manastir, kao i njegov prilog našoj rubrici “Šta čitaju oni koji pišu.”