O čemu govorimo kada govorimo o formatu naslova Jedna priča Rejmonda Karvera pokrenula je lavinu naslova tokom poslednje decenije koji svi prate formu O čemu govorimo kada govorimo o [prazno mesto], gde se postavlja diskurzivno pitanje o prirodi tog “mi” koje govori

Naša priča počinje 1989. godine objavljivanjem knjige Rejmonda Karvera O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi. U priči istog naslova iz ove zbirke dva para razgovaraju o ljubavi i vezama uz bocu džina. Mel i Teri su već neko vreme zajedno, a njihova nesreća već počinje da se pomalja kroz njihovo veličanje zavođenja. Prepričavajući jednu anegdotu, Mel je rekao: „Trebalo bi da nas bude sramota kada se praovimo da znamo o čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“. Teri mu je odmah odgovorila: „Hajde, sad. Ne govori kao da si pijan ako nisi pijan.“

Teri, slučajna književna kritičarko, kraljice mog srca! Delim njenu iritiranost kad god vidim naslov poput O čemu govorimo kada govorimo o [prazno mesto]. Teri oseća da je nešto nejasno u ovoj dugačkoj frazi njenog muža. Moj problem sa ovom vrstom naslova je sličan. U svojoj ritmičkoj dužini, naslov se nada da će predočiti kontemplativan, stručni pristup temi, ali je izraubovan, često neprecizan i nemaštovit. Kao i Teri, ne nasedam na njega.

Karverov naslov je prvi stekao popularnost, ali oni slični njemu doživeli su procvat u protekloj deceniji. Godine 2009. Haruki Murakami je objavio knjigu sa naslovom O čemu govorim kad govorim o trčanju: Memoari. On je pitao Tes Galager (Tes Gallagher), Karverovu udovicu, za dozvolu da koristi taj format naslova. Godine 2011. Njujorker je objavio priču Nejtana Englandera (Nathan Englander) O čemu govorimo kada govorimo o Ani Frank, koja je objavljena i u istoimenoj zbirci kratkih priča iz 2013. godine. U inteligentnoj osveti Karverovoj priči, Englander jevrejskim identitetom zamenjuje ljubav kao temu pijanog razgovora dva para.

Ovaj format naslova najomiljeniji je kod pisaca koji ne pišu prozu, koji su ga od književne aluzije pretvorili u popularni kliše. Godine 2014. pojavila se knjiga Roba Bela (Rob Bell) O čemu govorimo kada govorimo o bogu. Sohaila Abdulali je objavila knjigu O čemu govorimo kada govorimo o silovanju 2018. godine. Drugi skidaju ovu formu kao da je rif. Nensi Berg (Nanci Berg) i Naomi Sokolof (Naomi Sokoloff) bave se parentezama u svojoj knjizi iz 2018. godine O čemu govorimo kada govorimo o hebrejskom (i šta to znači za Amerikance). Neki koriste ovaj format ili za naslov ili za podnaslov: Pa: O čemu treba da govorimo kada govorimo i zdravlju od autorke Sandre Galee (Sandra Galea) iz 2019. O čemu govorimo kada govorimo o knjigama: Istorija i budućnost čitanja od Lee Prajs (Leah Price) objavljena iste godine. O čemu ne govorimo kada govorimo o #MeToo: Eseji o seksu, autoritetu i haosu u životu, od Džoan Vipijevski (Joann Wypijewski) iz 2020. godine.

U svom naslovu Karver ukazuje na razgovor, a ne na samu ljubav, kao okosnicu svoje priče. Ali ne verujem da pobornici ovog naslova prave razliku između njihove teme i šireg diskursa vezanog za tu temu. Uzmimo, na primer, naslov knjige Abdudali O čemu govorimo kada govorimo o silovanju. Zašto ne jednostavno O silovanju ili Silovanje?

Ne treba u potpunosti kriviti autore; oni se o svojim naslovima mnogo manje pitanju nego što mi mislimo. Možda su urednici forsirali ovaj format naslova, nadajući se da će preuzeti ritam i književne asocijacije Karverovog originalnog naslova, ne bi li postigli blago kontemplativni ton bez da odaju kakva je knjiga.

Bez obzira na nameru, kada se koristi za literaturu koja nije proza ili poezija, ovaj naslov podrazumeva komplikovan odnos između autora, čitaoca i društva. On upućuje na neki već postojeći razgovor na tu temu, za koju čitalac verovatno ima dugogodišnje interesovanje. Ovaj naslov se uvek koristi za najšire teme –  uostalom, ko nije razmišljao o silovanju, bogu, zdravlju ili ljubavi? Nikada ne biste videli naslov poput O čemu govorimo kada govorimo o lubok  izdanjima iz XVIII veka, iz ruske Rjzanske oblasti. „Mi“ ne govorimo o ovome.

Najprevrtljivija reč u ovoj igri reči je upravo to „mi“. Ko su ti „mi“ koji govore o nečemu? Ukoliko autorka ne definiše ovu grupu – i svoj položaj unutar nje – sve što nudi je univerzalistička perspektiva. Koristeći ove naslove, autori i izdavači sugerišu da „istinsko“ značenje ovog širokog diskursa zahteva redefiniciju. Samo autor – koji je unutar diskursa „mi“, ali nekako i na boljem položaju od ostalih – ima ovlašćenje da definiše uslove ovog razgovora. On nudi dijagnozu trenutnog razgovora i propisuje novi način delovanja. Ipak, zaogrnuvši se popularnim „mi“, umesto autorskim „ja“, autor tom anonimnošću dodeljuje sebi veliku moć. Ovde je izuzetak Murakami, koji je izričito hteo da opiše svoj odnos prema trčanju, a ne generalno tu aktivnost. Koristeći „ja” umesto „mi“, on jasno definiše svoj odnos prema materijalu.

Možda Murakamijev primer može da usmeri ovaj nesrećni žanr naslova u 2020. godini. Autori su uvek nastojali da ustanove nove parametre razgovora započetih mnogo pre njih. Ali to se može dogoditi samo kada autor prilježno sagleda sopstvenu poziciju u odnosu na svoju temu i druge ljude koji o tome takođe govore. Kada se manje fokusira na definisanje [praznog mesta], a više na definisanje onog „mi“. Kao što nas podseća Karver, svoje partnere u razgovoru nikada ne poznajemo onako koliko mislimo da ih poznajemo.

Možda ni svoje knjige ne poznajemo u potpunosti dok im ne dodelimo naslov. Najtragičnije je što, koristeći ovaj 30 godina star format naslova, autori propuštaju šansu da svom radu novim naslovom daju jasan, reprezentativan pečat. Moja najveća želja literaturi u ovoj deceniji jesu divni, neočekivani naslovi: neobični i promišljeni dovoljno da pariraju onim najboljim.

Tekst: Fiona Bel
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: