U jednoj od prvih novela italijanske spisateljice Natalije Ginzburg – samo što je ponovo objavljena za Nju dajrekšns, kao Presahlo srce (u prevodu Frensis Frenej) – naratorka ulazi u radnu sobu svog muža i zatiče ga kako nešto crta. On joj pokazuje crtež: “dug, dug voz sa velikim oblakom crnog dima koji se vije nad njim, a on sam, izvijen kroz prozor, maše maramicom”. Drugim rečima, zbogom. On se smeje. Ona ne. “Izvukla sam revolver iz fioke na njegovom stolu i upucala sam ga među oči”.
Konačno! Još od kako su se venčali, četiri godine ranije, sklanjala se pred njim: “Uvek sam pazila na svoje lice i telo, a kad bismo vodili ljubav strahovala sam da mu je možda dosadno. Svaki put kad bih imala nešto da mu kažem, ponovo bih razmislila o tome da bih se uverila da nije dosadno”. Na kraju, on odlazi da spava u svojoj radnoj sobi, iako je povremeno poziva kod sebe, zbog seksa, a onda je, najverovatnije, ponivo tera napolje. “Zašto li više žena ne ubija svoje muževe”, pitanje je na omotu knjige.
Možda i hoće, pošto se upravo odvija novi život Natalije Ginzburg, potaknut, možda, ogromnim uspehom Napuljske tetralogije Elene Ferante. Pre nego što je taj serijal objavljen na engleskom (2012-15), ko od ljudi koje poznajete je razgovarao o modernoj italijanskoj književnosti?
Istina, ljudi govore o Primu Leviju (nova, sabrana dela izašla su 2015. pod uredništvom En Goldštajn, prevoditeljke Feranteove), ali iz istorijskih razloga koliko i iz književnih. Levi je logoraš iz Aušvica i napisao je najbolje knjige na tu temu. Ali ostatak sjajne posleratne generacije – Karlo Levi, Alberto Moravija, Čezare Paveze, Elsa Morante, Đorđo Basani, Ginzburg – uveliko su zapostavljeni u poslednjih nekoliko decenija.
Sada se, bar kad je o Ginzburgovoj reč, točak ponovo okreće. Ove godine ne samo što je ponovo objavljeno Presahlo srce (u originalu È Stato Così ili Ovako je to bilo, 1947), nego je izašla i knjiga Ginzburgove iz zrelijeg doba Sreća kao takva (Caro Michele, 1973) u novom prevodu Mine Zalman Proktor. Još jedan roman, Porodica Manconi (1983), biće ponovo štampan u avgustu. A najvažnije je da je njeno remek-delo, Porodični leksikon (Lessico Famigliare, 1963), pre dve godine objavljen za Njujork rivju of buks u svežem prevodu Dženi Mekfi. Ali tu ipak poslu nije kraj. Nekoliko knjiga Ginzburgove više se ne štampa. Jedina biografija na engleskom jeziku koju sam našla, prevod Maje Pflug sa nemačkog, takođe se više ne štampa. A obim joj je samo nekih 200 strana, toliko o ženi koja je živela i pisala i u osmoj deceniji života.
Dobro je da ponovo imamo Ovako je to bilo, dobro je videti šta je Ginzburgova, koju je nekoliko ljudi podsticalo da piše, radila na početku, a to se prilično razlikuje od onoga što je radila kasnije. Ginzburgova je postala slavna jer je umela da dočara atmosferu pomešanih emocija, dirljivu, a ipak ne sentimentalnu. (Čehov joj je bio omiljen.) U Ovako je to bilo nema mnogo mešanja. Iako nije bez primesa komičnog, to je jedna hladna, gnevna knjiga. Glavni razlog je, bez sumnje, to što je napisana pod senkom fašizma, a to Ginzburgovu žulja do same srži.
Rođena 1916. godine, potekla je iz velike, dinamične, visoko inteligentne porodice skućene u Torinu, industrijskom centru, sedištu italijanske auto-moto industrije (glavni pogon Fijata je tamo) i Oliveti pisaćih mašina. Tu je i središte prosvete. Otac Ginzburgove, Đuzepe Levi, bio je profesor neuroanatomije na Univerzitetu u Torinu. (Trojica njegovih asistenata iz laboratorije kasnije su dobili Nobelovu nagradu.) Paola, Natalijina lepa sestra, udala se za budućeg predsednika Olivetija. Od trojice braće, Đino je postao tehnički direktor u Olivetiju, Mario novinar, a Alberto lekar. Natalija, sedam godina mlađa, nema veliko formalno obrazovanje; njen otac nije dozvolio da pohađa osnovnu školu uveren da se deca tamo zaražavaju mikrobima, a koledž je napustila.
Torino je 1930-ih i 40-ih bio žarište antifašističkih akcija i skoro svi iz porodice Levi bili su uključeni u njih. S tim u vezi, bili su Jevreji. (Odnosno, Đuzepe je bio Jevrej; majka, Lidija, bila je goj.) Stradali su zbog toga. Nisu Nemci bili jedini narod u Evropi koji je mislio da je otpor fašizmu jevrejska zavera. Natalijina braća često su hapšena zbog subverzivne delatnosti. Đuzepe je izgubio posao na univerzitetu i morao je da ode u Belgiju da bi nastavio da predaje. Natalijin prvi roman pojavio se 1942. pod pseudonimom jer je prema Musolinijevim rasnim zakonima Jevrejima bilo zabranjeno da objavljuju knjige.
Većina njihovih porodičnih prijatelja bili su, poput njih, veoma uspešni ljudi – izdavači, pisci, profesori, naučnici – antifašisti i Jevreji. Ali verovatno najčuveniji borac pokreta otpora bio je Leone Ginzburg, Jevrej rođen u Odesi, profesor ruske književnosti na Univerzitetu u Torinu. Bio je vođa turinskog ogranka antifašističke organizacije Giustizia e Libertà (Pravda i sloboda), kojoj su pripadali i muškarci iz porodice Levi. I on je proteran sa univerziteta. Na kraju je prestao i da posećuje dom Levijevih, jer je osećao da ih njegovo prisustvo ugrožava, ali je očigledno uspevao da viđa Nataliju, pošto se ona 1938. godine udala za njega. Imali su troje dece, a najstariji među njima je ugledni istoričar Karlo Ginzburg.
Leone je, seća se Natalija, bio hapšen svaki put kad bi neki važan političar posećivao grad, a svakako kad god bi kralj, Viktor Emanuel III, dolazio u posetu Torinu. “Prokleti kralj”, govorila je njena majka. “Kad bi samo ostao kod kuće!” Potom je, 1940, Leone poslat u confino ili “unutrašnje izgnanstvo”, što je značilo internaciju u grad toliko siromašan i izolovan da, prema viđenju vlasti, osuđeni odatle više nije mogao da napravi nikakvu štetu. Ali je Leone i u progonstvu nastavio da nanosi štetu vlastima koliko god je mogao.
Kada je Musolini zbačen 1943. godine, Leone se u tajnosti vratio u Rim da bi rukovodio podzemnom štampom. Ali je posle pet meseci nestao. Prema zatvorskom izveštaju, uzrok smrti bio je zastoj u radu srca u kombinaciji sa akutnim kolesistitisom, zarazom jetre koja je često posledica povrede. To jest, Leone je verovatno umro pri mučenju.
Duboko smo, bolno, ukorenjeni u svako biće i stvar na svetu, svetu koji je postao ispunjen odjecima, treptajima i senkama i za njih smo vezani posvećenim i strasnim sažaljenjem
Takva bol, koji je pretrpela kada je tek počela da piše, naučio je Nataliju da nesreća, iako donosi snažna osećanja, ne pomaže uvek pri pisanju. Ili, kako je rekla u eseju “Moj poziv” (1949):
“Kada smo srećni, mašta nam je jača; kada smo nesrećni, sećanje nam je vitalnije. Patnja čini maštu slabom i lenjom… Jedinstveno saosećanje jača između nas i likova koje smo izmislili – onih koje je naša oslabljena mašta još u stanju da izmisli – saosećanje nežno, skoro materinsko, toplo i ovlaženo suzama, fizički blisko i prigušeno. Duboko smo, bolno, ukorenjeni u svako biće i stvar na svetu, svetu koji je postao ispunjen odjecima, treptajima i senkama i za njih smo vezani posvećenim i strasnim sažaljenjem. A tada reskiramo da se nađemo na mračnom jezeru nepomične, mrtve vode i da povučemo kreacije svog uma dole sa sobom, tako da ostaju da propadaju sa mrtvim pacovima i trulim cvećem u tamnom, toplom viru”.
Zamenite to “mi” sa “žene” i to je, u suštini, ono što je Virdžinija Vulf rekla u Sopstvenoj sobi 20 godina ranije. Žene bi, ako žele da budu umetnice, trebalo da prestanu da šljapkaju po svojim emocijama. Nema sumnje da je takva tvrdnja razočarala mnoge spisateljice u vreme kada ju je Vulfova iznela, a verovatno čak ni danas nije popularna. (Pitam se šta je muško-ženska srazmera u tim kursevima pisanja “ličnih eseja”).
Ali Ginzburgova je brzo naučila ovu lekciju. Napisala je 1944. “Zimu u Abruciju”, esej o vremenu koje je provela sa porodicom u Picoliju, siromašnom gradiću na krševitom tlu, gde je Leone morao u confino.
Začudo, ona od toga pravi neku vrstu srećne priče. Pričala je sa decom o životu u Torinu:
“Bili su jako mali kada smo otišli i nisu ga se uopšte sećali. Rekla sam im da tamo kuće imaju mnogo spratova, da tamo ima mnogo kuća i mnogo ulica i mnogo finih radnji. ‘Ali ovde ima Kod Đira’, rekla su deca.
Đirova radnja bila je tačno naspram naše kuće. Điro bi stajao na dovratku kao stara sova i zurio bi niz ulicu okruglim, ravnodušnim očima. Prodavao je pomalo od svega; namirnice i sveće, razglednice, cipele i narandže. Kad bi roba stigla i Điro istovario gajbe, dečaci bi otrčali da pojedu trule narandže koje je bacao… Za Božić bi se muškarci vratili iz Ternija, Sulmone i Rima, ostajali bi nekoliko dana, a onda opet odlazili nakon svinjokolja. Nekoliko dana ljudi ne bi jeli ništa drugo nego sfricole, neverovatne čvarke koji te teraju da piješ sve vreme; a onda bi skičanje novih prasića ispunilo ulicu”.
Narandže za koje se grabe gradski dečaci su možda trule, ali su verovatno ipak dobre ili bolje nego nikakve. Muškarci iz gradića dolaze kući iz gradova gde su odlazili u potrazi za poslom po završetku žetve. Danima su svi jeli čvarke, a ulice su se punile skičanjem novih prasića, budućih božićnih kobasica. Kročeta, četrnaestogodišnja kućna pomoćnica Ginzburgovih, šparta po gradu pokušavajući da pozajmi tiganj dovoljno velik za pečenje valjušaka. Kročeta takođe priča deci priče; na primer, jednu koju mnogi znaju kao “Drvo smreke” u kojoj žena odseče pastorku glavu, skuva je i nahrani time njegovog oca. Osam strana “Zime u Abrucu” možda su najlepše delo koje je Ginzburgova ikada napisala, puno groktanja i mirisa, drugarstva i okrutnosti.
Završava se tužno. U jesen 1943. godine, nakon što su Nemci počeli da okupiraju Italiju a italijanski komandanti pobegli na jug, Leone je pisao Nataliji da ode u Rim, sa decom, što pre može. Ali kako će Ginzburgova da se izvuče odatle, još sa troje male dece? U komičnoj epizodi, prijatelj iz sela ubeđuje naciste da je Ginzburgova siromašna, jadna izbeglica koja nema dokumenta jer su izgubljena u vazdušnom napadu. Mora da se domogne glavnog grada. Mogu li oni da pomognu? I tako je ovu ženu, suprugu čuvenog militantnog antifašiste, zajedno sa decom, gomila nacista odvezla u vojnom vozilu u Rim. Pretpostavljamo da im je rekla hvala. Imala je tri nedelje sa mužem pre nego što je on ponovo bio uhapšen, poslednji put. Imao je 34 godine. Natalija je napisala:
“Muž mi je umro u Rimu, u zatvoru Regina Koeli, nekoliko meseci pošto smo napustili Abruci. Suočena sa užasom njegove smrti u samici i suočena sa patnjama koje su joj prethodile, pitam se da li se to dogodilo nama, nama koji smo kupovali narandže kod Đira i odlazili u šetnje po snegu. Tada sam verovala u jednostavnu i srećnu budućnost, sa mnogo ispunjenih nada, sa zajedničkim doživljajima i planovima. Ali to su bili najbolji dani u mom životu i tek sada, kada su zauvek prošli, tek sada to shvatam”.
Evo, na kraju, ogromne tuge koju je Ginzburgova pišući odagnavala narandžama i prasićima. Mnogi njeni čitaoci, znajući kroz šta je prošla, poželeli su da svoje tuge češće deli sa njima. Ali u njeno vreme je italijanska književnost i dalje bila muški klub i stoga je Ginzburgova htela, kako je kasnije staloženo tvrdila, da piše kao muškarac. Osim toga, po prirodi nije bila emotivna. Njeni stavovi bili su, zapisala je njena unuka Lisa Ginzburg, “uvek trezveni i asketski”.
Takav utisak možete steći iz njene pojave u filmu njenog dobrog prijatelja Pjera Paola Pazolinija Jevanđelje po Mateju (1964). Za ovaj film je Pazolini pozvao mahom neprofesionalne glumce, ljude običnih lica, u prašnjavoj odeći. Ginzburgovu je angažovao za ulogu žene koja (Matej 26: 6-13) upada na Isusovu večeru sa Simonom gubavim i pomaže Isusu glavu. Svako ko je u prilici da strimuje ovaj film trebalo bi da to uradi.
Zanimljivo je videti lice Ginzburgove: jedan kritičar rekao je da više izgleda kao Inka nego kao Italijanka. Dirljivo je, jer se može osetiti da joj je neprijatno što je u filmu, i to u pomalo nestašnoj ulozi. Za ženu sa vrčem ulja za pomazanje često se govori da je bila prostitutka; učenici prigovaraju zbog toga što prisustvuje njihovom skupu. Ali Ginzburgova kao Marija je nabusita, a ne zavodljiva. Izgleda kao da Isusu dodaje šampon.
Related
Da li je roman XX veka žanr za sebe?U intervjuu na radiju 1990, godinu pre smrti, Ginzburgova je simpatično i lakonski (intervjueri su verovatno pričali više nego ona) spomenula koliko se divila svojoj prijateljici Elsi Morante zbog toga što je umela da u svojim delima bez zazora koristi treće lice. Ona sama to ne ume, rekla je, ne može da se “popne na planinu i sve gleda s visine”. Ali ni primena prvog lica joj nije išla lako. Ginzburgova je bila moralistkinja, što je teško za moderne romanopisce, i delimično i zato nije htela da besedi, niti da dopusti da to rade njeni likovi. Morala je da rasprši svoj izraz.
Dva njena romana su epistolarna, tako da se likovi smenjuju govoreći u prvom licu. Drugi način da izbegne “sveznajuće ja” bilo je da jednostavno sažme svoju prozu. (Rečenice u nekim pasusima imaju otprilike po dvanaest reči.) Kada bi je intervjueri upitali za to, često bi odgovarala da je bila mnogo mlađa od svojih braće i sestre da je, kao dete, ako bi imala nešto da kaže, morala to da uradi brzo, pre nego što je neko prekine.
Uprkos bolu, Ginzburgova je nakon Leonove smrti živela ispunjenim životom. Još u mladosti je sarađivala sa Einaudi izdavaštvom, slavnom izdavačkom kućom koju su 1933. godine u Torinu osnovali Leone i Đulio Einaudi (sin budućeg predsednika Italije), zajedno sa Čezareom Pavezeom. I sada se vratila da radi tamo. Ponovo se udala 1950. godine, za Gabrijelea Baldinija, profesora engleskog na Univerzitetu u Rimu, i preselila se u glavni grad da bi bila sa njim. (O Baldiniju piše u nežnom eseju “On i ja”, uvrštenom u Male vrline, zbirku divnih kratkih tekstova među kojima je i “Zima u Abruciju”). Ginzburgovu su 1983. čak nagovorili da se kandiduje na izborima za italijanski parlament ispred Nezavisne levice. Osvojila je mesto u skupštini i bila je reizabrana. Međutim, uprkos svemu pobrojanom, bila je zle sreće.
Baldini je umro mlad (1969, sa 49 godina), a dvoje dece koje su dobili zajedno rođeni su sa teškim invaliditetom. Prvo dete, dečak, umro je pre prvog rođendana. Drugo, devojčica, Suzana, poživela je, a Ginzburgova se o njoj brinula kod kuće. Nigde nisam pročitala opis toga kako joj je to palo.
Ipak, čini mi se da kritičari previše naglašavaju temu tuge u delima Ginzburgove. Ona je uvek znala kako da preokrene bol u svojevrsnu lepotu. U Sreći kao takvoj demonstrirala je predivan čin virtuoznosti. To je epistolarni roman u kom je jedan mladić, Mikele, tema niza pisama koja piše, dobija, ali i onih o njemu koje pišu njegova majka, sestre, prijatelj, bivša devojka i razni drugi. Većina tih ljudi je smešno sebična; traže to što traže od Mikelea. Ali gde je on uopšte, dođavola? Kako se ispostavlja, morao je da napusti Italiju pošto je bio umešan u levičarske ciljeve.
On piše sestri Anđeliki i moli je da ode do njegovog stana i uzme njegovu automatsku pušku iz šporeta, gde ju je sakrio, u kuhinji, i baci je u reku. U drugom pismu kaže prijatelju Osvaldu da ode u isti taj stan i uzme beli šal od kašmira protkan plavim prugama iz donje fioke pisaćeg stola. Taj šal će podsećati Osvalda, kaže, na njihove zajedničke šetnje pored Tibra. Osvaldo odgovara da je potražio šal, ali nije mogao da ga nađe, pa je otišao do radnje i kupio drugi. Verovatno nije od kašmira, niti ima pruge, ali je beo. Mikele gine na demonstracijama. Pre toga je, da ironija bude veća, izgleda digao ruke od politike. Sve u knjizi je pomalo tužno i pomalo smešno.
Taj ton, neka vrsta melanholije sa daškom poetičnosti, preneta je i najbolju knjigu Ginzburgove, Porodični leksikon, za koju je rekla da bi je trebalo čitati kao roman, iako se sve što je u njoj zaista dogodilo. Naslov, u nekom smislu, znači “način na koji smo imenovali stvari” i mnoge porodice verovatno imaju takav leksikon. Ako bi Natalija došla adolescentski natmurena za trpezarijski sto njena majka bi rekla: “Evo nam ide Uragan Marija”. Ujaka, lekara specijalista za lečenje duševno obolelih, zvali su “Ludak”. Ginzburgova je najbolja kada piše o roditeljima. Njen otac Đuzepe, bučni, kolerični Tršćanin, uvek je odlazio pod hladan tuš ujutru:
“Pod mlazom vode bi ispustio dug urlik, potom bi se obukao i, pošto bi u njih umešao pune kašike šećera, proždrao bi velike pune šolje onog hladnog mezzorada [jogurt]. Kad je izlazio iz stana, ulice su još bile mračne i uglavnom puste. Uronio bi u hladnu maglu tih torinskih zora sa velikom beretkom na glavi koja mu je pravila neku vrstu vizira nad obrvama, u velikom kaputu sa mnoštvom džepova i kožnih dugmadi. Izašao bi, ruku sklopljenih iza leđa, sa lulom u ustima, i hodao malo nakrivo jer mu je jedno rame bilo više od drugog. Skoro da nikoga nije bilo na ulici, ali je opet uspevao da naleti na koga god ko bi se tad zadesio napolju”.
Majka, Lidija, Milanežanka, sušta je suprotnost: mirna, slaže pasijans i ćaska sa krojačicom kad ne putuje tamo i ovamo ne bi li odnela čistu odeću muškarcima iz porodice koji su u zatvoru. Lidija je volela da priča priče:
“Okrenula bi se prema nekome od nas za trpezarijskim stolom i počinjala bi priču i, bilo da priča o nekome iz familije mog oca ili iz svoje, ozarila bi se od zadovoljstva. Kao da je pričala priču po prvi put, kao da ju je pričala novim slušaocima. ‘Imala sam ujaka’, počela bi, ‘koga su zvali Barbizon’.
A ako bi neko od nas rekao ‘znam tu priču, čuo sam je hiljadu puta!’, okrenula bi se ka nekom drugom od nas i tišim glasom ju je nastavljala.
‘Ne mogu čak ni da počnem da brojim koliko puta sam čuo ovu priču’, viknuo bi moj otac, pošto bi čuo reč-dve u prolazu.
Majka bi, stišanog glasa, nastavila priču”.
Natalijin brat Mario je 1934. bio glavna ličnost skandala kada su on i njegov saradnik uhvaćeni na švajcarskoj granici dok su pokušavali da prenesu antifašističku literaturu u Italiju. Taj drugi čovek je uhapšen, ali je Mario skočio u reku Tresu i preplivao na švajcarsku obalu. “U vodu s kaputom!”, uzviknula je Lidija kada su joj rekli. Bilo joj je žao što su njeni muškarci uvek završavali iza brave, ali je bila ponosna na to što su zatvarani sa uglednim ljudima.
Kad joj je sin Alberto odveden u zatvor sa prijateljem Vitoriom, o tom mladiću je rekla: “Upravo je položio ispite na studijama prava sa jako dobrim ocenama”. Tema o tome kako su evropske jevrejske porodice bile slepe pred aktuelnom, smrtonosnom pretnjom od fašista i ranije je preispitivana, ali retko tako darovito. “Pisala sam pesme Musoliniju”, kaže jedna žena koju su Ginzburgovi poznavali u Picoliju. “Kakva greška!”
Trpezarijski sto bio je scena za glasne rasprave. Mala Natalija je tu sedela, slušala i pohranjivala u sećanje sve ono što su ljudi pričali. I njen kasniji život, takođe, bio je hrana za ovu pesnikinju sećanja. (Prevela je Prustovu U potrazi za izgubljenim vremenom za Einaudi.)
Meni je posebno drag njen esej “Portret prijatelja” iz 1957. godine (takođe uvršten u Male vrline) o Čezareu Pavezeu, koji se predozirao barbituratima u Torinu 1950, u svojoj 42. godini.
“Umro je u leto. U leto je naš grad pust i čini se jako velik, čist je i odjekuje, kao prazan gradski trg; nebo je mlečno bledo, vedro je, ali ne i bleštavo; reka protiče jednako ravna kao ulica i ne nudi ni vlažnost ni osveženje. Iznenadni oblaci prašine dižu se na ulicama; ogromni špediteri puni peska prolaze na putu od reke; asfalt na glavnoj aveniji zasut je kamenčićima koji se prže na katranu. Ispred kafea, ispod opšivenih suncobrana, stoje mali stolovi, napušteni i usijani.
Niko od nas nije bio tu. Odlučio je da umre jednog običnog, zagušljivog i vrelog avgustovskog dana, a za to je odabrao sobu u hotelu nedaleko od stanice; hteo je da umre kao stranac u gradu kom je pripadao”.
Iako je Paveze bio osam godina stariji od Natalije (išao je u školu sa njenom braćom), postao je ne samo njen kolega u Einaudiju, nego i blizak prijatelj, a svojim romanima je i značajno uticao na nju.
Njegova smrt bila je užasan udarac, ali se, kao i obično, divimo suzdržanosti njenog izveštaja. Čoveka mora da se zadivi i njen opisom Torina. Ona čini da grad upija sav očaj za koji je suviše delikatna da bi rekla da je Pavezeov. Ali grad je i lep, na neki jeziv način. (Podseća na de Kirika.) A Paveze nije samo čovek koji se ubio. On je i osoba koja je nekada bila mlada.
Voleo je trešnje, kaže Ginzburgova, i dolazio bi predveče kod Levijevih kući sa džepovima punim trešanja i razdelio bi ih. Kada se govori o Pavezeu, on je obično čovek sumornih knjiga i smrti od sekonala. Ali, zahvaljujući Ginzburgovoj, sad ga vidim, ponekad, kako maše trešnjama pred licem devojke. Kasnije je bio jedan od nekoliko ljudi koji ju je podsticao da piše. Dok je živela u Abruciju, poslao joj je dopisnicu: “Draga Natalija, prestani da rađaš decu i piši knjigu”. Imala je još dece, ali je i sela i napisala više od desetine knjiga.
Piše: Džoan Akočela
Izvor: The New Yorker
Preveo: Matija Jovandić