Nova pesnička snaga nemačke književnosti: En Koten i “Florida-prostori” U zbirci Florida-prostori, En Koten razara očekivanja, meša poeziju i prozu, ironiju i teoriju, donoseći izazovno, duhovito i formalno radikalno delo savremene nemačke književnosti.

„Kad se pojave ženski likovi, začuje se muzika, / stiže genealogija i želi nešto da premosti. / Ne mogu da se udaljim od pesama, / sve je to zbog daha koji nije dovoljno dug.“ Muzika koju nam ovde obećava tek tridesetogodišnja En Koten – takvu još nismo čuli. Ova knjiga je snažno delo, ali – oprez! – koliko god ponekad bila tvrda, ima i nešto klizavo u sebi: čim pomislite da je držite pod kontrolom, izmakne vam iz ruku i ispadne iz okvira; a čim padne, podignete je i poželite da joj se još dublje posvetite. Taj trud se isplati.

Jan Vagner, da, ali ne i Osvald Eger, ni Ulf Štolterfot, ni Rafael Urvajder – dakle, ne neko od onih koji pod pojmom poezije ne podrazumevaju čaroliju stvarnosti, već više rade s idejama, pre svega u i na jeziku. Njihovi očevi i ujaci sedeli su po strani, od šire publike jedva primećeni, u nekoj vrsti poetske radionice, i da najstarija među njima, Friderike Majreker, nije ispala kao čudesno “dete cveća”, čitaoci bi možda i zaboravili na ovu vrstu literature. Njih, koje su prozvali „eksperimentalnima“ – reč koja neprijatno podseća na časove fizike – i pred kojima nijedna sintaksa nije sigurna, kao da je napustila svaka eksplozivnost. Još gore: činilo se da je potrebno neko poput Žane d’Ark da bi se uopšte podsetili da književnost, zagušena sadržajem, ponekad mora i da se raznese iznutra. Ako nas sve ne vara – na scenu upravo stupa En Koten.

Rođena 1982. u Ajovi, sa pet godina se seli u Beč i tamo odrasta, dakle – sa migracijskim poreklom. Već godinama živi u Berlinu – gde bi drugo? – i studirala je germanistiku, i sigurno mnogo toga oko nje. Obrazovana je, zna šta radi. Njen lucidni esej Posle sveta. Spiskovi konkretne poezije i njihove posledice pokazuje da je neko tu temeljno pripremao oružje pre nego što je krenuo u pohod. Kad su 2007. izašli njeni Rečnički soneti – nisu to baš bili soneti, ali su svakako bile prave strofične pesme, često rimovane – proglasili su je čudom. I s pravom: mlada autorka je suvereno vladala ritmom i zvukom, a istovremeno je bila savremena na neobičan način: bez žargona scene, bez teorijskog govora iz akademskih učionica, već jednostavno sa pametnim uvidom u procese percepcije koji nas oblikuju, s ponekad naivnim pogledom na svet svakodnevice i, ne manje važno, s gotovo snolikim osećajem za granicu između ozbiljnog i neozbiljnog. Ništa se ne razvlači do smrti, ali se ni ne pravi šala ni iz čega.

Sada, tri godine kasnije, evo je Florida-prostori – gotovo trista strana poetske abecede, i istovremeno jedno čudovište; da nije reč već toliko izlizana, moglo bi se reći: istinski izazov[1]. Devica baca rukavicu. Da joj se ne dopada baš sve što kolege pišu – moglo se naslutiti s obzirom na ekstremnu poziciju koju zauzima: „Realizam je konj, kažem, konj! A njegova bezkriterijumska, zbrkana čežnja za komforom ili begom onemogućava svaku razumnu misao. Tek politika može od konja da napravi mislioca. Ali realna politika od svojih mislilaca pravi konje. Konje sezone.“ To konjima realizma. A ni introspektivni („Njihova samorazotkrivanja su koketne čipke“) ni prirodoljupci („prerađeni u jelovnik pun značenja i mirisa“) ne prolaze bez packe.

Knjiga počinje oglasom u novinama koji poziva sve koji pišu da pošalju svoje radove na adresu u Soloturnu, gde im se obećava da će ih pretvoriti u slavu i novac. Sve to moglo bi da liči na satiru na račun spisateljskih škola i sličnih ustanova, da satira nije za En Koten suviše banalna i neposredno vezana za realnost. Umesto toga, u tekstu naslovljenom Prateće pismo, odmah postaje jasno: „Ne možeš slučajnu sreću uzgajati na farmama, meriti je i prodavati.“

To bi bilo previše sitničavo – ovde nije reč o zanatu za talente, već, ako već nešto mora da bude, onda o ničem manjem od „industrijske revolucije književnosti, oslobođene ideje umetničkog.“

Sledi deset priloga koje je taj čudni institut uvažio – šest pesničkih celina i četiri prozna teksta sa kodnim imenima kao što su Betina i Betinina majka, Dvesta kila prijatelj životinja, En Koten ili Klausers Klemens – prilično dobro! Ono što ove tekstove čini smelim i hibridnim jeste to što se i na onim stranicama koje se izmigolje neposrednom razumevanju oseća da se ovde duhovito, znalački, intuitivno i lukavo promišljeno radi na preoravanju književnog polja, kako bi na njemu niklo nešto novo, drugačije i – zašto da ne – lepše. A ova knjiga, to je njen zahtev, odmah želi da pruži i dokaz za to.

Hoće li u tome uspeti? Čak i ako to nije izričit cilj knjige, čak i ako se poezija i proza ponovo razdvoje: „kratak dah“ ne priliči uvek prozi, koja, kad se protegne kao u jednom tekstu na stotinu strana, zahteva lukove koji nadvijaju pripovedanje. Proza je zgusnuta, ali ponekad i zamućena – što čitaocu zna da ostavi osećaj da je „previše glup“ za nju – a ko to rado priznaje? (Ali, svakako, brzo će se pojaviti sindikati za dešifrovanje koji će razjasniti neke stvari.) Ima i delova u kojima se umetničko i kulturno kritičko previše samouvereno gura u prvi plan. Nije sve duboko što zvuči tako: „Tako je nastao svet, kao razlika između teorije i prakse.“ – „Pa naravno“, rekao bi Bečlija. Ipak, ima i briljantnih pasusa, recimo o lepoti, koji razoružavaju svojom jasnoćom. Veliki austrijski esejisti-pripovedači – Musil, Kaneti – pozdravljaju s oblaka.

Pesme, bilo da su potpisane „En Koten“ ili zaista njene, iznova oduševljavaju i zaslužuju da se odsad ubrajaju u najbolje što savremena nemačka poezija nudi: „Ne želim da pišem takve pesme, / sa stihovima i tim stvarima.“ Srećom, ipak ih piše. Taj njen čudni, svojeglavi duh, zagonetan, začudan, prkosan svemu previše očiglednom, retko se može uhvatiti u pojedinačnim slikama („brašnobele ulice prestonice, duboko prodiruće / srce-lomeće svetlo Berlina“). Uglavnom se pokazuje u samom ulasku u tekst, u govoru bez zastoja, u sabiranju bitnog i nebitnog, stvari koje vam odjednom, u toku pesme, dolaze u susret.

A kad smo već kod toka – jedno sjajno pesničko ostvarenje spaja uranjanje u reku (koja nije bilo koja reka: „Skok kroz Stiks, zavesa / od žive“) sa dubokom potragom za pravim rečima koje su više od „mehurića vazduha“. Mnogo ljudskog struji ispod površine i drugih pesama (čak i ljubavi?), kao kad piše: „Draga moja ženo, / nemoj biti kao lale / prebrze su, / nešto ne rade / kako treba.“

Ostaje pitanje: šta su zapravo Florida-prostori? Odgovor je, kao i sve u ovoj knjizi, jednostavan koliko i složen. Na jednom mestu, jedan pas kaže – sasvim u skladu sa svojom vrstom: „Florida prostor niče iz ruke mog gospodara kao palata u kojoj smem da živim. Tako Florida prostor liči na psa čiji su temelji klimavi, čija je psiha staklena“ i tako dalje. Ništa ne razumete? Evo ovako: „U Florida prostore ubrajamo pijanstva, pojačane osećaje, uvide i depresije. Da biste ušli, morate biti radikalniji: morate pomeriti jednu nogu ispred druge.“ Bolje? Naravno. Lako je: „Šta je Florida prostor? Pa, to upravo pokušavamo da otkrijemo. U njoj se već nalazimo. Samo, uđite konačno.“

Tekst: Jochen Jung
Izvor: zeit.de

***

[1] Knjigu Florida-prostori (Florida-Räume), u prevodu Bojane Denić sa nemačkog, objavio je kod nas Kontrast (Beograd, 2025)