Han Kang, prva Korejka i jedina žena iz Azije kojoj je pripala Nobelova nagradu za književnost, rešila je da ne saziva konferenciju za medije povodom odluke Nobelovog komiteta, niti da proslavlja vest da je dobitnica svetski najznačajnijeg književnog priznanja. Obrazloženje je preneo njen otac, takođe ugledni pisac, Han Seung-von. “Rekla mi je: Kako da proslavljamo i držimo konferenciju za medije kad su ratovi sve žešći, a mrtvi se svakog dana iznose iz ruševina?”, naveo je on, a prenosi Korijan Tajms. I njega je, dodao je, zamolila da se uzdrži od slavlja, pošto “svedoče tim tragičnim događajima”, misleći na rat u Ukrajini i izraelsko-palestinski sukob, i preneo je njene reči: “Švedska akademija nije mi dala ovu nagradu da bismo uživali, nego da bismo ostali što trezveniji”.
Knjige Han Kang razgrabljene su u Južnoj Koreji, javljaju dopisnici iz te zemlje, a svetski mediji, da bi laureatkinju približili široj čitalačkoj publici dok se ona ponovo ne oglasi, objavljuju portrete i podsećaju na intervjue koje je spisateljica davala nakon što se za nju čulo i daleko van domovine pošto je 2016. dobila Međunarodnu Bukerovu nagradu za roman Vegetarijanka.
Vegetarijanka (2007)
Roman Vegetarijanka govori o mladoj ženi Jong-he koja se, nakon niza košmara o ljudskoj surovosti prema životinjama, odlučuje da prestane da jede meso i da “poništi” svoje telo, što dovodi do katastrofalnih posledica po njen lični i porodični život. Trodelni roman, ispripovedan iz ugla njenog muža, njenog zeta umetnika i rođene sestre, spoj azijskog horora i savremene autorske književnosti, korejska čitalačka publika doživela je kao “krajnje ekstreman i bizaran”, a kritičari su povlačili i paralele sa Kafkom. Po romanu je snimljen i istoimeni film, po scenariju i u režiji Vu-Seong Lima.
“Htela sam da se pozabavim pitanjima koja su mi se otvorila o svetu i čovečanstvu u formi tri celine o dve sestre koje plaču u tišini: jedne koja želi da prestane da pripada ljudskoj rasi, odbija da jede meso i veruje da se pretvorila u biljku, i druge, i same izmučene konfliktima, koja želi da spreči sestrinu smrt. Kad pišem romane zatičem samu sebe u nastojanjima da dođem do kraja pitanja – a ne odgovora – koje me je isprva potaklo da ga napišem. Da bi se prodrlo kroz ta moja pitanja o smislu ljudskog postojanja, bilo je neophodno da prođem kroz tako snažne scene i slike”, rekla je Han Kang u razgovoru nakon dobijanja Međunarodne Bukerove nagrade.
Saglasna je, kaže, sa tim da roman može da se čita i kao parabola protiv patrijarhata, ali da ne misli da je to problem svojstven samo korejskom društvu, nego da je univerzalan.
Time što se odlučila da priču o Jong-he ispriča iz tri perspektive, a da nijedna nije iz ugla te mlade žene, kaže da je htela kroz naraciju drugih likova pokaže koliko je njena protagonistkinja, iako “radikalna i jaka”, zapravo “posmatrana, omražena, neshvaćena, sažaljevana i objektivizovana”. “Zamišljala sam trenutke u kojima čitaoci sklapaju njenu istinu dok postepeno izbija iz tih neshvaćenosti”, rekla je Han Kang, dodajući da je provela tri godine pišući Vegetarijanku, da joj je bilo teško i da nije mogla ni da zamisli da će jednog dana dospeti do toliko čitalaca.
“U završnoj sceni Vegetarijanke sestra Jong-he zuri kroz prozor ambulantnih kola. ‘Kao da čeka odgovor. Kao da protiv nečega protestuje’. Zaista je tako. Mislim da ceo roman čeka odgovor i protestuje protiv nečega. Obično me pitanja kakva se jave u meni kad završim roman podstaknu na sledeći, tako da sam četvrti roman počela pitanjem iz poslednje scene Vegetarijanke: kako prihvatamo ljudski život koji je toliko lep i istovremeno toliko nasilan? A onda je pitanje postavljeno na kraju mog četvrtog romana (Duva vetar, idi iz 2010. godine, prim. prir) postalo polazište za novo delo”, rekla je Han Kang.
Časovi grčkog (2011)
Peti roman Han Kang, Časovi grčkog, donosi priču o mladoj ženi koja gubi moć govora i o njenom profesoru starogrčkog jezika koji gubi vid. Njih dvoje uskoro otkrivaju da ih povezuje i dublja bol. Ona je u devet meseci izgubila majku i starateljstvo nad devetogodišnjim sinom kojeg otac sad hoće da pošalje u inostranstvo, a njega razdire bol zbog izgubljenosti između dva jezika i dve kulture, korejske i nemačke, kao i strah da će zbog gubitka vida izgubiti i nezavisnost. Osnovne teme u romanu su samoća, jezičke barijere, ali i spas u jeziku i povezanosti među ljudima.
“Možda sam zato što sam, kad sam počela da pišem, prvo pisala poeziju, oduvek mislila da je jezik nedostatan – da ne uspeva da dopre do bilo čega. On je kao odapeta strela koja leti, ali svaki put promaši metu”, rekla je Han Kang prošle godine za Pablišers vikli.
Međutim, Časovi grčkog bave se možda i bolnijom drugom stranom, gubitkom jezika. “Cela knjiga je proces vraćanja glasa i prvog lica ove žene”, rekla je autorka.
Pitanje jezika, jako važno u ovom romanu, neminovno je ponovo otvorilo i debate o prevođenju dela ove autorke, i ne samo njenih, sa korejskog na engleski. Nakon što je Međunarodna Bukerova nagrada 2016. dodeljena Han Kang i njenoj prevoditeljki Debori Smit, uz pohvale za prevod, pojavile su se i kritike koje se svode na to da je u pitanju “sasvim novo delo” ili, kako je to u Los Anđeles Tajmsu napisao Čarse Jun, profesor prevođenja iz Seula, “kao da je Rejmond Karver nateran da zvuči poput Čarlsa Dikensa”. Ipak, Han Kang stala je iza svoje prevoditeljke u razgovoru za britanski Indipendent prošle godine, s tim što je saglasna da taj prevod jeste “novo delo” i dodala je da bi volela da je imala više vremena da ga podrobnije proveri, priznajući da ga je samo “ležerno” pročitala, pošto je bila preokupirana sledećim romanom, Dolazi dečak.
“Kad radim na novoj knjizi, unesem se u nju 100 odsto, tako da nisam imala taj luksuz da to uradim. Očigledno je da sam htela da se uverim da je sve ono što sam napisala i dalje tu, zbog čega sam – iako je to bilo nakratko – uspela da prođem kroz knjigu i zadržim se na nekoliko mesta”, rekla je autorka.
Dela Han Kang vuku korene iz korejske istorije, pa strancima nekad promiču detalji. Kao primer navodi sintagmu “sveštenik maja” iz Vegetarijanke. “Ona povlači za sobom dve konotacije. Prvo, onu o lepoti. Ali druga nosi sa sobom istorijsko, skrivenije značenje iz istorije Koreje zbog masakra u maju 1980. godine”, objašnjava Han Kang, dodajući da je to rekla i prevoditeljki jer je želela da značenje bude potpuno.
Smitova je u međuvremenu prevela još tri njena romana, ovaj put uz provere “red po red”, među kojima su i Dolazi dečak (u engleskom prevodu naslov je Human Acts) i Bela knjiga, sa kojom se Han Kang (i Debora Smit sa njom) našla 2018. godine ponovo u užem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu.
Dolazi dečak (2014)
Upravo masakrom 1980. godine na studentskom protestu u gradu Kvangdžuu, u kom je na šokantan način ubijen i jedan dečak, počinje njen šesti roman, Dolazi dečak. Roman je u prikazima opisan kao “provokativniji i potresniji” od svega što je Han Kang do tada napisala i kao “snažno i čarobno postignuće – brutalna, a opet lirična refleksija o univerzalnoj nepravdi viđenoj kroz prizmu jednog zverskog čina”. O masakru koji su snage vojnog režima počinile nad učesnicima političkih protesta nerado se govorilo u Koreji, a Han Kang je za njega saznala sa 12 godina, kada je pronašla skriveni album sa fotografijama stranih novinara.
“Zapamtila sam trenutak kad mi je pogled pao na unakaženo lice mlade žene, na njene obrise iskasapljene bajonetom. Tiho, bez ikakvog trepeta, nešto nežno je u meni puklo. Nešto za šta, sve do tada, nisam ni znala da je tu”, piše Han Kang u knjizi. Kolektivna trauma prerasla je u ličnu, sa “dve nerešive zagonetke: kako ljudska bića mogu da budu tako surova i šta ljudi mogu da urade da bi uzvratili na takvo krajnje nasilje”.
Related
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (I deo)Posle osam knjiga stihova, kratke proze, eseja i pet romana, kao i tajanstvenog oboljenja zbog kojeg je tri godine mogla da piše samo tipkajući olovkom po tastaturi, Han Kang shvatila je, kako prenosi Gardijan, “da mora da pogleda dublje u sebe i da se osvrne na užase o kojima niko ne želi da govori”.
“Konačno sam otkrila taj period sa kojim sam se indirektno susrela u detinjstvu. Shvatila sam da neću moći da nastavim dalje ako ne prodrem u to iskustvo”, rekla je ona za taj britanski list.
Istražujući za roman, prošla je kroz neke od najmračnijih epizoda u istoriji 20. veka, ne samo iz Koreje, nego i iz Aušvica i iz Bosne. “Sve više sam strahovala od toga da ću izgubiti veru u ljudsku vrstu”, navela je Han Kang i dodala da je već bila spremna da odustane kad je otkrila dnevnik jednog pripadnika civilne milicije koja je okupirala režimske prostorije u vreme nereda.
“U dnevniku je pisalo: ‘Zašto imam tako nešto kao što je savest kad me ona ovako udara i goni na ovu stranu?’ I to me je ostavilo bez daha. Shvatila sam da sam zaboravila na drugu zagonetku iz detinjstva. Taj dnevnik mi je otvorio put i pokrenuo me ka ljudskom dostojanstvu, iako sam počela nasiljem”, ispričala je spisateljica.
Ja sam osoba koju zaboli i kad bacite meso na vatru
Dečak u romanu je dečak sa fotografija iz albuma skrivanog u njenoj kući. Zamislila je tog dečaka kako odlazi od kuće i pomaže oko tela u improvizovanoj mrtvačnici pre nego što se priključuje protestu, zamislila je njegovu očajnu majku kako ga uzalud čeka da se vrati kući, njegovog druga koji gine dok ga traži. U romanu su i urednik koji se bori protiv cenzure i zatvorenik i fabrička radnica progonjeni sopstvenim traumatičnim sećanjima.
“Pisanje o dečacima mi je zadalo mnogo muke. Ja sam osoba koju zaboli i kad bacite meso na vatru. Ali oni nisu mogli da svedoče jer su mrtvi, tako da sam želela da im pozajmim svoje telo i glas. Ne znam zašto sam morala to da uradim, ali jesam”, navodi Han Kang i dodaje da je celu godinu, svakog dana, odlazila u radnu sobu i često se mučila da napiše tri ili četiri rečenice pre nego što bi videla da ne može dalje.
Bela knjiga (2016)
Nakon što je objavila Dečak dolazi, autorka je otišla na rezidenciju u Poljsku na četiri meseca. Njen sledeći roman, Bela knjiga, smešten je upravo u Varšavu posle Drugog svetskog rata. Knjiga je opisana kao “fragmentarna autobiografska meditacija o smrti sestre neimenovane naratorke, o bebi koja je preminula dva sata nakon rođenja. Kroz nekonvencionalni narativ i kratke meditacije o beloj boji i 65 belih stvari (led, pirinač, so, kocke šećera, mleko…), Han Kang govori o “žalosti, gubitku i krhkoj prirodi ljudskog duha”.
Ne opraštam se (2021)
Glavna tema romana Ne opraštam se takođe je masakr, ovaj put nad civilima sa korejskog ostrva Čedžu 1948. godine, prikazan iz perspektive tri žene: Kjung-ha, romansijerke koja je objavila knjigu o masakru iz 1980. godine, njene prijateljice In-sun i prijateljičine majke Jung-šim. Jung-šim preživela je masakr 1948. Tadašnja vlada lažno je prikazale ustanak stanovništva protiv vlasti koje podržava SAD kao komunističku pobunu i u gušenju je ubijeno, kako se procenjuje, između 14.000 i 30.000 ljudi.
“Iako se glavni lik u knjizi, Jung-šim, čini tužnom, letargičnom i malom, i ne prestaje da žali, ona se ne oprašta i bori se do kraja. Taj stav je sama srž knjige i ja sam pokušala da se vodim istom takvom strašću i upornošću dok sam je pisala”, rekla je Han Kang nakon što je za ovo delo primila prestižnu Nagradu Mediči 2023. godine za najbolju knjigu prevedenu na francuski jezik. Kako je prenela agencija Yonhap, autorka je rekla da bi jako volela da se “oprosti” od priča o tragičnoj istoriji Koreje i da pređe na “nešto toplije”.
“Dve moje skorašnje knjige – Dolazi dečak iz 2014. i Ne opraštam se iz 2021. – govorile su o istorijskim događajima. Sad želim da pišem lične priče. Dosta mi je osećanja hladnoće, pošto pada mnogo snega u Ne opraštam se. Sad bih htela da stigne proleće. Mnogo razmišljam o životu u poslednje vreme. Trebalo bi da se vratimo ovom neponovljivom životu, koji nam je dat na poklon, dopao vam se on ili ne. Volela bih da razvijem zamisao o tome kako je to biti živ i da pišem o proleću”, istakla je Han Kang.
Novi roman nobelovke najavljen je za 2025. godinu.
Priredio: Matija Jovandić