Nik Kejv: Ne mislim da ljudi žele da budu kao ja

SHARE:

Nik Kejv

 Gospodine Kejv, vi pravite muziku, pišete knjige, scenarije – čini se da pucate od kreativnosti. Je l’ vama to kao droga? Da li biste mogli da živite bez toga?

Mogao bih da živim bez toga i nadam se da ću jednog dana živeti bez toga. Ali trenutno osećam da… Zarazno je. Ne znam, postanem veoma nestrpljiv sa svetom ako zaista ne radim nešto. Želim da verujem kako ću jednog dana biti dovoljno zadovoljan sobom i da ću misliti o sebi dovoljno dobro da ne moram da se bavim svim tim sranjima i da ću samo otići i gledati kako raste paradajz ili tako nešto.

Da li morate da stvarate kako biste se izrazili?

Da budem iskren, osećam da ako ne stvaram opašće mi samopouzdanje, mišljenje koje imam o sebi i samopoštovanje mogu tako duboko da mi se survaju, da moram da se vratim u igru i počnem opet da radim nešto, samo da bih osetio da sam uključen u svet.

A šta je sa pravim drogama? Da li vam nedostaju?

Ponekad, da. Nemam problem sa konzumiranjem droga, nikada ga nisam ni imao. Bio sam džanki dvadeset godina.

Zašto ste prestali?

Pa, nemoguće je funkcionisati na svim nivoima pa sam u suštini morao da prestanem. Da mi se to nije desilo, nastavio bih da se drogiram. Tako da, jeste, zapravo mi nedostaju ponekad, ali većinu vremena čak ni ne mislim na njih.

Vi ste sada skoro pa uzor…

Čoveče, nikad nisam… ovo je prvi put da čujem tako nešto.

Stvarno?

Uzor je kada težite da budete kao neko. Ljudima se možda sviđa moja muzika, ali ne mislim da oni žele da budu kao ja.

Da li mislite da je važno imati uzore u životu?

Pa, mene svakako inspirišu drugi ljudi, ali “uzor” ima neki autoritarni prizvuk – ne zvuči prijatno. Imam neke ljude koje smatram mojim herojima – ljude koji me intrigiraju i inspirišu i utiču na mene kako bih bio bolja osoba.

Šta vas je nateralo da napustite Australiju i da započnete karijeru u Ujedinjenom Kraljevstvu?

Ljudi su znali da nikad ništa neće postići ako ostanu u Australiji. Ako ste svirali išta što je makar izbliza originalno nije bilo šanse da uspete, da potpišete ugovor, da imate publiku. Zapravo ste morali da odete u Englesku, da tamo sebi izgradite ime i onda bi vas ljudi slušali.

Zašto je bilo tako?

Zato što je ta zemlja imala takav kompleks inferiornosti u to vreme. Muzička industrija zaista nije znala šta je dobro, a šta loše – nikakvo razumevanje nisu imali. Tako da smo bili prisiljeni da odemo.

Da li mislite da je lakše napisati pesmu ili scenario?

Postoji jedna fundamentalna razlika: pisanje scenarija je zapravo veoma lako, a pisanje pesme je veoma, veoma teško.

To je zanimljivo, uzevši u obzir da ste navikli da pišete pesme, ali niste baš toliko navikli da pišete scenarije.

Možda je u tome razlog. Ali pisanje scenarija nije baš moja stvar. To je nešto što radim za druge. Režiser mi da osnovnu premisu za priču i stvar je samo u tome da se priča ispriča. Dok, kada pišete pesmu, zaista ste prepušteni sami sebi i morate da shvatite koje je vaše mesto u svetu i tome slične stvari, pre nego što na površinu najzad izađe pesma koja bilo šta znači.

Kako izgleda vaš proces pisanja? Da li slušate muziku dok pišete?

Ne, ni najmanje.

Mnogi ljudi zapravo rade to.

Rade? Mislim da bi me dosta ometalo, a takođe bi mi i nametalo raspoloženja prilikom pisanja i uticalo bi na njega, i to nije dobra stvar. Kada radim, radim u kancelariji, u praznoj kancelariji u kojoj nema ničega na zidovima. Tu je samo sto, i nešto na čemu ću da pišem, i moj klavir i tu ja pišem svoje pesme. Ne postoje nikakve vizuelne slike okolo, ne postoji prozor kroz koji bi se gledalo, i svakako nema nikakve muzike.

Ali vidim da sada nosite slušalice. Da li mnogo slušate muziku?

Da, slušam. Mnogo slušam muziku.

Šta ste poslednje slušali?

Ne znam, ali slušam razne stvari. Pokojnog Majlsa Dejvisa, The Fall, Džona Li Hukera, svakakve stvari izlaze i ove male kutije.

izvor: the-talks.com
(prevod: Danilo Lučić)