Mrtvi zečevi i nestala braća („Uhvati zeca”, Lana Bastašić)

SHARE:

Lana Bastašić (32), rodom iz Zagreba, devojka sa plavim uvojcima, napisala je knjigu (Uhvati zeca, Kontrast izdavaštvo, 2018) koja je mnogo više nego roman užeg izbora u konkurenciji NIN-ovog žirija za 2018. godinu. Na vreme je to prepoznao Danilo Lučić, urednik izdavačke kuće „Kontrast izdavaštvo“, a ubrzo će, koliko da se noć zameni danom, i ostali poklonici književnosti. Razloga je svakako previše, ali svaki dnevnokritički tekst na određenom formatu mora stati, prenoseći tek ono što je impresija i opšte osećanje koje se čitanjem stiče. Kritika će se ovoga puta zaustaviti na generalnom planu Lanine priče, krojeći oko njenog sveta ono što je misao i emocija, a iz svega toga proizlaziće ideja bez koje bi i najbolje konstruisana priča bila tek narativno naklapanje bez smisla.

Počnimo ispočetka, baš kako veli naratorka Sara, i zapitajmo se o čemu Lana piše. Nesumnjivo, reč je o identitetu, ali kakvom? Da li je on kao one istrošene figure u muzeju AVNOJ-a, na čijim temenima neobuzdana Lejla lepi žvakaće gume? U smislu dekora, u obliku maske kojima se pokrivaju lica faraona, da zabašure doba iluzije i vere? Bosna je istrošena kroz mnoge narative, i rat je došao kao pismeni zadatak za mnoge doučene i priučene pisce. U fatamorgani nekakve viševerske sloge i zajednice, Banja Luka je usidrena kao grad prošlosti u kojem se kroz sadašnjost živi samo da bi se iskorišćavale uspomene. U Laninom romanu postoji partitura kada se Sara krije u žbunju, krišom posmatrajući svoju onemoćalu majku kako gnevno kritikuje odsustvo poretka. A malo pre toga pripovedačica će odvojiti home od rodne Bosne – home je Dablin, muž i biljka, dok je Bosna bukagija koja otežava život. Identitet bi u tom smeru mogao da bude negativno određen – kaljavi i neograđen zabran iz kojeg se prvom prilikom mora pobeći.

Lana Bastašić, „Uhvati zeca“, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018.

Ali više od svega identitet je prijateljstvo, pa je možda ta činjenica mnoge navela da Lanu, u trenutku, uporede sa italijanskom književnicom Elenom Ferante koja u četiri toma tematizuje isto ono što će Bastašić opisivati. Lana će po svemu sudeći teško postati toliko čitana kao Elena (pitanje jezika nije samo problem unutrašnje prirode romana, već i spoljašnja komunikaciona spona kojom se Sloveni pokušavaju izvući iz balkanskog rikošeta), ali je u pravu Jasmina Vrbavac, književna kritičarka, kada kaže da je Lanin roman „prvi roman u našoj književnosti o ženskom prijateljstvu u svojoj nimalo romantičnoj verziji.“ Pritom, ova knjiga je tonalno iznijansirana od početka do kraja, pletući emociju koja se u istoj distanci može osetiti i na početku i na kraju. Zapanjujuće je kako autorka gradi dve suprotnosti: dok je jedna bežala iz zemlje, druga je ostajala u njoj, da bez dodatne volje ostane na osrednjom kursu života. Prva se izborila da bi pobegla, druga odustala da bi o(p)stala. Jezik je, biće, osnovno formativno svojstvo koje strukturu drži pod kontrolom. U tekstu nema suvišnih metafora, aluzija, inverzija, referenci, autocitatnosti, iako ponekad možemo naslutiti kuda nas to autorka vodi. Pogled nam je, tehnikom refleksije, pomeren, i da bismo razumeli fabulu moramo uz tekuću radnju pratiti ujednačene i dobro koordinisane retrospekcije koje objašnjavaju raznovrsne monološke odlomke. Oni po svojoj prirodi dužni su sagovornika i problem uvek biva rešen kada Sara prestane da govori o sebi, i počne romansirati o Lejli koju posle dvadeset godina odsustva opet mora trpeti. To čini samo zarad onog detinjstva koje je davno nestalo, u kome su kopane rupe za mrtve zečeve i ispisivane molbe za nestalu braću. Zemlja u koju ni Luis Kerol ne bi slao svoju Alisu, ukoliko to nije potrebno.

Priču o jednom snažnom prijateljstvu koje nije građeno na android aplikacijama i mrežnim instalacijama upotpunili su snažni karakteri. Sara je pesnikinja, autorka jedne zbirke poezije koja duže vreme živi u Irskoj, sa svojim dečkom Majklom s kim ima fino uređen život, bez potrebe da se preterano dovija kroz život. S druge strane sveta, iz eha sećanja, javlja se Lejlin glas, koji upoznajemo isključivo preko Sare. U tekstu ne možemo do kraja suditi o Lejlinom liku (koja u detinjstvu, zarad nacije, menja ime u Lela), premda se on ispisuje preko Sare, ali očito je da je ona koja govori u nemilosrdnom stisku one o kojoj se govori. Njoj duguje detinjstvo, adolescenciju, prva velika životna iskustva, pa čak i motiv da vozi do Beča koji će na trijumfalan način zatvoriti sve ono što je nekad bila.

Impresivno je kako se Lana koristi čistom emocijom, bez patetike, u odsustvu sugestivnosti, hrabro, energično, bez siljenja i dodatnog i naknadnog objašnjavanja, da bi dokazala da je žensko prijateljstvo jedna sveta stvar. Rečenica je u toj meri stilski obrađena da izgleda kao da je svaki znak interpukcije u stvari zatvarao po jedno osećanje. Vibrirali su i izmenjivali se i mržnja, i seta, i strah, i obožavanje, i sreća, i tuga, i iščekivanje, ali zavisnost od drugoga određivalo je sudbine, sve do prekretnice u vidu ostrva.

Pored Stivensonovog Ostrva sa blagom kao direktne reference i Ugrešićkine Lisice kao indirektne, postavlja se pitanje koliki je značaj Alise u zemlji čuda za nastanak ove knjige. Verovatno velik, ako se uzme u obzir da je pripovedačica baš nešto kao Alisa, zalutala i izgubljena na prostoru koji je sve manje realan, a sve više fantastičan. Ali, ja bih ukazao na jednu drugu vizuelnu predstavu, a to je Direrov Mladi zec. Akvarel iz 1502. godine, neverovatno detaljan i razgranat, ponudio je u Sarinoj glavi mogućnost razrešenja drame. A to je, zbilja, bilo pravo pitanje na pravom mestu: da li je Sarino detinjstvo bilo samo „odraz stvarnog prozora, ili je i on bio izmišljen?“ Jer kad se Sara seti da je zapravo ona ukrala tog zeca koji je godinama bio Lejlino ljubimče, i sa njom ga pre vremena u dvorištu pokopala, shvatiće da je „prostor bio u njemu, u tom zecu (…) zauvijek.“ I razumeće da se detinjstvo, ono što ju je takvom načinilo, ne može nikad u celosti izbrisati, jer će vrlo verovatno i nju povući zajedno sa sobom – u one predele podsvesti u kojima nikad ne sija sveća koja najavljuje nadu da ćemo i mi osvanuti sa novim jutrom.

Tekst: Ivan Đurđević