Moralna odgovornost knjiga: treba li prepravljati književnost Cenzurisanje i brisanje termina i rečenica iz književnih dela treba da proizvede književnost u skladu sa savremenom moralnim (ali i tržišnim) normama, ali ona se time pretvara i u oružje za kulturni rat.

Ove godine bilo je kontroverzi u vezi sa menjanjem tekstova autora kao što su Roald Dal, Enid Blajton, Jan Fleming i Agata Kristi sa ciljem da se ukloni potencijalno uvredljiv materijal. Neki izdavači su takođe počeli da primenjuju mere predostrožnosti tako što dodaju upozorenja o sadržaju i odricanju od odgovornosti od knjiga Ernesta Hemingveja, Virdžinije Vulf, Rejmonda Čendlera i P.G. Vudhausa.

Kritičari ovih baudlerizacija[1] i odricanja od odgovornosti dolaze sa celog političkog spektra i čini se da ih je mnogo više od onih koji brane ovu praksu. Već neko vreme primećujem da se ovakva književna tema često javlja u razgovoru sa onima koji nisu deo književne kulture. I dok mi je, kao akademskom radniku, ohrabrujuće kada vidim ljude da se bave knjigama i njihovom vrednošću, obeshrabrujuće mi je kada vidim kako se knjige regrutuju za kulturni rat.

Konzervativne publikacije su imale tendenciju da ovakav razvoj događaja predstave kao dokaz woke-a (reč, u ovom kontekstu, ispražnjena od značenja). Drugi su ponudili nijansiranije, manje opterećujuće kritike, tvrdeći da takve mere ne uzimaju u obzir našu obavezu da se bavimo istorijom i čuvamo je, umesto da je ignorišemo ili brišemo. U slučaju knjiga za decu, argument je da postoji uloga odraslih kao odgovornih vodiča kroz književnost.

Mnogo je rečeno po pitanju prepravljanja knjiga o čemu ne želim da raspravljam, ali vredi ispitati prirodu same ove rasprave i činjenicu koliko je naglašena. U vreme kada se književnost nalazi na marginama kulture, zašto se ovakva priča probila u mejnstrim? Koji su interesi izazvali toliku raspravu?

Mediji se s najvećom entuzijazmom bave pričama o književnosti, reklo bi se, kada se ona može povezati sa moralnim obzirima. Oni koji bi pročišćavali klasike, kao i njihovi konzervativni suparnici, upleteni su u moralnu bitku u kojoj se na knjige primenjuju isti etički kriterijumi koji bi se mogli primeniti na političke zvaničnike ili verska lica.

Tretirati knjige kao objekte koji se mogu modifikovati u skladu sa raspoloženjem vremena znači rizikovati da ih uvedemo u kategoriju čiste robe, optimizovane u skladu sa željama tržišta.

Pregled bilo kog programa festivala savremenih pisaca će pokazati da se o knjigama teško razgovara pod bilo kojim drugim uslovima. Ipak, ako se razgovor o knjigama najlakše uzdiže do nivoa javne rasprave kada podrazumeva običnu moralnu polemiku, onda književnost neumitno dodajemo bezbojnoj smesi unovčive kulturne kaše od koja sve više sačinjava naše društvo.

Dva pitanja motivišu poslednju argumentaciju. Prvo podrazumeva neodređenost u pogledu toga šta predstavlja književna cenzura. Da li je prepravljanje rečenica kako bi se izbacio neki uvredljivi termin oblik vandalizma, ili se ne razlikuje (ili se barem ne može porediti sa), recimo, prevodom?

Drugo pitanje je ono o kojem se mnogo raspravljalo i koje je često bivalo menjano, poznato i unutar i van nauke o književnosti: da li neophodno postoji veza između književne vrednosti dela i njegovog moralnog kvaliteta? Kada čitamo knjigu, da li u određenoj meri očekujemo moralni nalog po kome treba ili ne treba da živimo?

Ovo su dragocena pitanja, ali nisu jedina. Književnost je izvanredna delom i zato što se ne može svesti na takva pitanja.

Moralne rasprave lako nastaju jer ohrabruju donošenje konačnih presuda, koje su prijatne i kompatibilne sa komodifikovanim svetom. Konkretno, moralni sud ima moć da da konačno odobrenje ili osudu, što znači da se može izbeći ono što je Kits opisao kao negativnu sposobnost: „biti u neizvesnostima, misterijama, sumnjama, bez iritantnog posezanja za činjenicama i razumom“.

Sposobnost da se nosimo sa neprijatnošću neodlučnosti može se uzeti kao znak zrelosti. Želja za sigurnošću, za svetom sa nedvosmislenim etičkim granicama kakve se nalaze u velikom broju young adult proze, mogla bi se opisati kao smirujuća detinjasta fantazija.

Možda postoje valjani razlozi za uklanjanje uvredljivog jezika iz teksta, ali treba da budemo sumnjičavi prema impulsu da se književnost upegla u skladu sa modernim senzibilitetom, da se novo pisanje učini prijemčivim i neuvredljivim. Tretirati knjige kao objekte koji se mogu modifikovati u skladu sa raspoloženjem vremena znači rizikovati da ih uvedemo u kategoriju čiste robe, optimizovane u skladu sa željama tržišta.

Poriv da se Dal očuva tako da nam i dalje odgovora, na primer, posledica je korporacije koja želi da profitira od brenda Roalda Dala. Autor književnosti za decu Filip Pulman je sugerisao da bi bilo bolje da pustimo da Dal izađe iz štampe, umesto da ga revidiramo. Ovo je nezamislivo. Dalovo nasleđe je jednostavno previše skupoceno.

U interesu je kompanije Roald Dahl Story Company, koju je Netflix kupio 2021. godine, da Dal bude što je moguće više prihvatljiv. Odatle potiče napor da se on ispegla. Brendovi moraju biti uglađeni, neuvredljivi, nehumani.

Nijedna razumna osoba ne bi branila Dalov karakter. Bio je deklarisani antisemita. Tokom 70-ih, organizacija za građanska prava NAACP ga je primorala da u knjizi Čarli i fabrika čokolade izmeni likove Umpa Lumpa, koji su izvorno bili pigmeji dovedeni iz Afrike da neplaćeno rade u fabrici čokolade.

Ovi podaci vam mogu biti odbojni do te mere da nikada više nećete moći da čitate Dala – ili biste možda radije da ocenjujete njegove knjige na osnovu njih samih, odvajajući ih od autorovih uverenja. Svaki odgovor je moguć i razumljiv. Ali tekstovi se ne mogu u potpunosti revalorizovati ili učiniti moralno ispravnim tako što ćete prepraviti nekoliko rečenica ili ih zameniti nezgrapnim alternativama.

Ali književnost nema obavezu da bude korisna; ne moramo ništa da učimo iz nje. Ona ne mora da proizvede ništa osim čitalačke reakcije.

Na književnost je uvek uticalo tržište. Istorijski gledano, ona je evoluirala uz pomoć sistema pokroviteljstva i autorskih prava, izdavača koji stražare i nepotističke periodike. Ali svesti autora na brend znači izbrisati ono što književnost čini kategorijom od značaja. Umetnost se razlikuje od trgovine po tome što se suprotstavlja ovim kapitalističkim ukalupljivanjima i, shodno tome, nespojiva je sa reduktivnim moralizmom.

Ovo je očigledno kada uzmemo u obzir kako se prema knjigama ponašamo drugačije u odnosu na druge artikle koji se mogu kupiti. Ako kupite usisivač koji ne usisava prašinu sa vašeg tepiha, trebalo bi da možete da ga vratite. To je zato što su usisivači namenjeni da obavljaju jasno prepoznatljivu, nedvosmislenu funkciju.

Ako kupite knjigu koja ne deluje kako ste očekivali, bilo bi perverzno da pokušate da je vratite u knjižaru i kažete: Nalazim da je ova proza previše hermetična, da su likovi gori nego što sam želeo, mislio sam da čitam detektivsku priču, ali na pola puta je postala tragedija.

Dobrobit koju pruža čitanje zavisi, u stvari, od toga što ne znamo kako će se naš doživljaj knjige menjati dok je ne pročitamo. Dragocenost počiva u činu čitanja. Čak i pri ponovnom čitanju, nalazimo zadovoljstvo u uočavanju obrazaca ili aspekata dela koji nam nisu zapali za oko tokom prethodnog susreta sa knjigom. Nikada ne znamo šta nas čeka.

Najbolja književnost može biti goropadna, dvosmislena, teška, okrutna, čudna, nepredvidiva, napeta i neprijatna. Nije zadatak knjige da olakša život svom čitaocu. Čitanje dobre knjige može učiniti da vam bude užasan dan, dan u kojem ste uplašeni, tužni, uznemireni.

Retko kad (ako ne i nikad) plaćamo da se podvrgnemo neprijatnim iskustvima koja nas ničemu ne uče. Ali književnost nema obavezu da bude korisna; ne moramo ništa da učimo iz nje. Ona ne mora da proizvede ništa osim čitalačke reakcije. Alternativa tome je da plaćamo da otupimo.

Šta je onda razumna reakcija na knjigu koja je uvredljiva? I kojim mehanizmima se uspostavljaju pragovi uvrede i moralnog prestupa?

Postoje društvene norme do kojih se manje više dolazi konsenzusom koji bi malo ko osporio. Svakako postoje primeri knjiga koje zahtevaju razborito uređivanje da bi nastavile da se objavljuju. Vratimo se na izvorni naslov knjige Agate Kristi I ne osta nijedan (And Then There Were None), na primer, sa kojim knjiga ne bi mogla da ide u prodaju. (Nasuprot tome, moglo bi se tvrditi da se skrivanjem autorkinog izbora kako bi se produžio život knjige nepravedno obmanjuju čitaoci.)

U većini slučajeva, nema ništa loše u pokušaju da se izbegne vređanje. Kada predajem tekst koji bi učenicima mogao biti težak, rado ću dati upozorenje o sadržaju. Nije mi jasno kako je prisiljavanje učenika da se suočava sa šokantnim materijalom, možda materijalom koji mu izaziva ličnu bol, nužno poučno ili edukativno.

Iako je privlačno verovati da je estetski sud neke osobe pouzdan pokazatelj njenog moralnog karaktera, ove osobine su tek slabo povezane.

U stvari, svaka društvena interakcija zahteva od nas da se preračunamo šta je dozvoljeno da kažemo, a postoji mnogo opaski od kojih se uzdržavamo iz straha da bi mogle nekoga da povrede. U slučaju ove trenutne kontroverze, međutim, mora se obratiti pažnja na to kako i zašto se donose odluke o tome šta je neprihvatljiv materijal.

U uobičajenoj situaciji, čitalac koji smatra da je knjiga neprijatna može da odloži tu knjigu ili da je uopšte ne uzme u ruke. Autor bi takođe mogao da razmotri takve posledice kada piše knjigu.

Ali ako moralni autoritet za donošenje ovih odluka u ime publike potiče od imperativa da se imovina kao što je Džejms Bond ili Vili Vonka zadrži na tržištu, literatura je degradirana. Iako je možda u interesu umetnosti da ostavi svoju publiku u nevolji, nikada neće biti u interesu kapitala da uznemiri potencijalnog potrošača.

Braniti književnost u potpunosti na moralnim osnovama znači ustupiti važnu teritoriju. Naravno, književnost te može učiniti boljom osobom; može da te učini i gorom. Najverovatnije neće učiniti ni jedno ni drugo. Naravno, čitaocu knjiga može biti moralno uvredljiva ili moralno poučna, ali to može biti samo jedna nit u složenom nizu odgovora.

Svaka argumentacija koji književnost tretira kao nešto fundamentalno terapeutsko, nešto za samo-poboljšanje ili poboljšanje društva dovodi do rizika da se književnost svede na self-help – žanr koji obećava da će poboljšati karakter svog čitaoca. Pristupiti književnosti kao mašini za samousavršavanje znači biti na istoj liniji sa obmanjujućim argumentima onih koji svoje zatucano moralisanje opravdavaju pozivanjem na kulturna dostignuća zapadne civilizacije.

Mnogi dele stav da vrednost knjiga zavisi od čitalaca koje stvaraju. Čitati raznovrsno i promišljeno je čudesna stvar koja nas može učiniti svesnim najrazličitijih aspekata bića. Ali nijedna knjiga nas neće ukoriti ili iskupiti. To je zato što knjige ne postoje bez čitača, a svaki čitalac je nepredvidiva varijabla. Iako je privlačno verovati da je estetski sud neke osobe pouzdan pokazatelj njenog moralnog karaktera, ove osobine su tek slabo povezane.

Dakle, ako ne u moralnom smislu, kako bismo onda mogli braniti književnost? Možemo to uporediti sa razgovorom. Razgovor može biti moralno dragocen ili umrtvljujući. Nije ni dobar ni loš. Razgovori su sigurno odgovorni za neke od najgorih zločina u istoriji, zajedno sa njenim najčudesnijim postignućima. I jasno je da ne možemo prestati da razgovaramo, hteli to ili ne.

Na ovaj i na druge načine, čitanje liči na razgovor. To je stalna razmena između čitaoca i pisca, ona koja će nastaviti da se menja s vremenom, nas oživljavajući radi nje same.

Tekst: Dan Dixon
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o tome kako je Majstor i margarita izbegao oganj cenzure, kao i kako je Kina izmenila kraj romana Borilački klub Čaka Palahnjuka.

[1] Bowdlerization (eng.) – izbacivanje ili cenzurisanje delova književnih dela zbog navodno nepriličnog ili neprihvatljivog
sadržaja. Termin je nastao od imena Tomasa Baudlera koji je 1818. objavio izdanje prilagođenih i cenzurisanih Šekspirovih drama. (Prim. prev.)