Mnoge estetike, jedan otpor (“Estetika otpora”, Peter Vajs)

SHARE:

U jednom berlinskom muzeju 1937. godine, tri mladića — neimenovani pripovedač i njegovi prijatelji Kopi i Hajlman — razmišljaju o Pergamonskom frizu. Vraćaju se do Kopijevog stana, gde zajedno sa njegovim roditeljima nastavljaju raspravu o umetnosti i politici. Pripovedač se potom vraća u svoj stan i razgovara sa ocem — ili se seća razgovora s njim — o njegovim aktivističkim danima; zauzimaju suprotna stanovišta raspravljajući o podeli između komunista i socijaldemokrata.

I to je otprilike osnova prvog plana priču prvog toma „Estetike otpora“, o kojem bi se mogle ispisati na desetine stranica. Ovo je, međutim, samo okvir kojim Vajs obuhvata niz umetničkih, političkih i istorijskih rasprava i monologa: o novoj analizi Heraklove revolucionarne prirode; o knjigama iz pripovedačeve porodične biblioteke i problemima sa kojima se suočavaju radnici koji pokušavaju da proučavaju i cene umetnost; o tome kako je slikarstvo proširilo svoj predmetni materijal tako da uključuje seljake i radnike i tome koliko je buržoaska umetnost relevantna za socijaliste; o saradnji između komunista i socijaldemokrata, spremnosti na revoluciju, Moskovskim procesima itd.

Izmeštajući radnju u okolnosti Španskog građanskog rata, Vajs prilaže i pasaže o bolničkoj administraciji i upravljanju seljacima i pacijentima. Spominju se i Hodanove ideje o seksualnoj higijeni i slobodi, ali u priči preovlađuju rasprave o tome kako se čvrsto mora primenjivati partijska disciplina. Nasuprot ovome, izostaju direktni opisi bitki: njima se pristupa posredno, kroz iskustva onih koji se suočavaju sa izazovom izveštavanja i pisanja tokom neizvesnih okolnosti. Vajs opisuje širok esejističko-istoriografski luk, i Hajlmanovo pismo vraća naratora mitu o Heraklu.

Apstraktne ideje „Estetike otpora“ temelje se na specifičnostima pripovedačevog iskustva. U analizi pojedinačnih umetničkih dela vidi se ograničeno znanje i lična perspektiva pripovedača. Sa druge strane, fašizam kao neprekidna opasnost ostaje u pozadini, u crticama i motivima uniformisanih figura u muzeju, trijumfalne nacističke propagande na radiju, Frankovih vojski koje vrše pritisak na Špansku Republiku.

Elementi „Estetike otpora“ su autobiografski: Vajs pripada istoj generaciji kao i njegov pripovedač; njegovi roditelji su takođe napustili Čehoslovačku (iako su bili buržoaska, a ne radnička klasa). Vajs, međutim, nije bio komunista kao mladić — njegovo kasno obraćanje marksizmu je došlo 1960-ih — i nije se borio u Španiji, tako da je njegov narator možda projektovana vizija željenog sebe. Umetnička istraživanja takođe odražavaju zrelu sofisticiranost, i verovatno ne pripadaju dvadesetogodišnjem autodidaktu iz radničke klase. Drugi likovi su uglavnom istorijske ličnosti.

„Estetika otpora“ je izvanredno dostignuće, stilski virtuozno i dovoljno ambiciozno da u narativ integriše kritiku umetnosti, politike i istorije. Treba reći i da „Estetika otpora“ nije roman koji je pisan za široku čitalačku publiku. Ovo delo zahteva interesovanje kako za leve politike, tako i za antifašističke pokrete u Nemačkoj i Evropi pre Drugog svetskog rata, ili za odnos socijalizma i umetnosti, naročito slikarske umetnosti. Sa druge strane, oni koji su spremni za to ili koji žele da budu izazvani, dobiće mnogo čitanjem „Estetike otpora“. 

Tekst: Dejan Zakić