Umetnut kao dragi kamen u prstenu zvezda, noćni Bukurešt mi je ispunio prozore, slivao se unutra i ulazio u telo i mozak toliko duboko da sam, još od mladićkih dana, zamišljao mešavinu mesa, kamena, likvora, čelika i mokraće, koja je, protkana pršljenovima i betonskim stubovima, oživljena spomenicima i opsesijama, svarena kroz iznutrice i toplovodne cevi, stapala grad i mene u jedno – rečenica je iz knjige Zaslepljenost: levo krilo Mirča Kartareskua (izdavač: Kontrast; prevod: Ileana Ursu Nenadić) koja bi mogla da posluži kao ključ njegovom budućem čitaocu.
Navedeni redovi iz prvog dela trilogije, „visceralnog memoara o snovima“, kako su istakli, skrenuvši pažnju i na fiktivna putovanja kroz Bukurešt, te u detinjstvo, u daleku istoriju porodice, vreme uspostavljanja Čaušeskuovog režima ili dane andergraund džez scene u Nju Orleansu – tipični su za poetiku ovog velikog pisca, gde pogled kroz trokrilni prozor na grad, iz sobe nalik akvarijumu, postepeno prelazi u san, u halucinaciju, a svaki korak kroz ruševne ulice predstavlja ulazak sebi pod kožu.
Roman Nostalgija (Kontrast; prevod: Ileana Ursu Nenadić) slična je igra te naročite imaginacije što bez obzira na snolike prizore uvek nudi tvrd opis rumunske stvarnosti, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih… Zbirka priča Lepe strankinje (Areté; Ileana Ursu Nenadić) drugačijeg je tona, ali slično kopa po svakodnevici. Autor bocka i sebe i kolege iz književnog života.
No, sada se u svetu naširoko govori o delu Solenoid (Fraktura; prevod: Goran Čolakhodžić). Roman od sedam stotina stranica najavljen je kao genijalna, luda, neuporediva knjiga o kakvoj sanja bezimeni junak Kartareskuovog remek-dela, učitelj rumunskog koji se odrekao sna da postane pisac, ali ne i pokušaja da razotkrije misteriju postojanja. Kad u predgrađu Bukurešta kupi kuću u obliku broda, ispod njenog podruma pronalazi solenoid, divovsku magnetsku zavojnicu čija gravitacijska sila ne vuče prema dole, već čini da lebdi sve što joj se približi. Ljudi, stvari, čak stvarnost sama.
* * *
U vašim knjigama, pripovedač paralelno uranja u telo i grad. Na početku romana Zaslepljenost: levo krilo opisujete betonski kostur kako diže parče po parče Bukurešta, gušeći vegetaciju, pokrivajući zabate, terase, kupole… U pesmi, nekoliko stranica dalje, pominje se „fantastična pupčana vrpca“.
Koliko se sećam ove svoje stare knjige, Zaslepljenost zapravo nije roman, nego poema od 1.500 stranica. Slike poput ovih koje ste pomenuli nalaze se na baš svakoj stranici ove knjige. Neke su od njih prilično duboke, druge tek vatromet što eksplodira na površini. Zbog toga ne bih preporučio pretereno tumačenje tako sitnih odlomaka. Kao pesnik, ne pravim razliku između živog i neživog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, organskog i geometrijskog. Možete li ikada izvaditi puža iz njegove spiralne školjke? Puž je mekan, vlažan, bezobličan, kuća mu je od kalcijuma, vrlo geometrijska i praktično „mrtva“. Ali, u stvari, puž je nerazdvojna kombinacija obe pomenute stvari. Isto je u Zaslepljenosti: moje ja i moj grad jesu u čudnoj simbiozi. Bukurešt je moja školjka koju sam izlučio iz svog mekanog organizma da bih se zaštitio, da se ogradim. Liči na lobanju što štiti moj mozak. Nisam prvi, niti jedini, vlasnik celog grada u svetskoj književnosti. Dostojevski ima Sankt Peterburg, izmislio ga je pa liči na njega; Džojs je imao Dablin, Darel – Aleksandriju, Borhes – Buenos Ajres. Ne poredim se s njima, kao što Bukurešt ne poredim s ovim gradovima. Međutim, jesam ponosan što sam nalik njima stvorio Bukurešt od nule, po sopstvenom liku, da ličimo.
Ne zaboravimo da je telo uvek prozirno, od ranih dela do novog romana Solenoid. Uspeva li pisac da objasni odakle dolaze ovi motivi koji se uporno ponavljaju?
Imao sam pet godina kada se rodila moja sestra. Otac me je odveo u porodilište da vidim majku i tek rođenu bebu. Ne sećam se njih, ali neću nikada zaboraviti tragično, unakaženo ljudsko telo od gipsa koje je stajalo u hodniku. Radilo se o nagoj ženi. Pola tela bilo je realistično prikazano, pokriveno kožom, dok je druga polovina bila izdubljena, tako da ste mogli da vidite njen mozak, njene unutrašnje organe i bebu šćućurenu u njenoj utrobi. Sve je bilo obojeno jarkim bojama. Ta slika kao iz noćne more prati me čitavog života, progoni u snovima i utiče na moju viziju sveta. Kako ljudska svest živi unutar naših tela čineći ih prozračnim? Kako znam boju svoje jetre, srca, bubrega, kostiju, a nikada ih neću videti? Vitgenštajn se pitao da li zaista ima mozak jer ga nikada neće videti. Ili je samo njegov um to zamišljao (sanjao). Mi zapravo imamo dušu samo da bi naša tela i svet što ih okružuje učinila vidljivim za naše umove.
San, hipnoza, halucinacija, sećanja, mrak… Te reči vode nas do pitanja o fantastičnom u književnosti. Ipak, sve veća doza fantastike sve dublje prikazuje rumunsku stvarnost. Dovoljno je pomenuti roman Nostalgija.
Toliko malo znamo o tome kako funkcioniše univerzum da nam je sve fantastično. Da li su kvarkovi stvarni? Možemo li da upotrebljavamo reč „stvarno“ izvan uobičajene skale koju ljudi mogu da percipiraju normalnim čulima? Jesu li snovi stvarni? Koliko je stvarnost (koju gradimo u svom mozgu kao što gradimo snove) stvarno stvarna? Smatram da je čitava književnost istovremeno realistična i fantastična. Nalik Mebijusovom stripu, ne možeš da kažeš kada si promenio stranu. Uistinu, postoji samo jedna strana. Ja sanjam, probudim se, iznova sanjam. Obe ove teritorije su moje, one su moja stvarnost, one su – ja. Nema razlike u mojim knjigama, između onoga što sam video i onog što sam izmislio. Ponekad pišem na oštar i realističan način (s političkim, društvenim, psihološkim implikacijama), drugi put sve pretvorim u poeziju, snoviđenje, ekstazu. Isti svet, isto carstvo mojih spisa.
Zašto pisce privlače ruševine? Dž. M. Kuci opisuje nekakvo mesto kao tačnu mešavinu bezvremenosti i propadanja. Narator Solenoida kaže da je grad beskrajno polje ruševina.
Zato što gradovi oponašaju svoje stanovnike. Ruina je sudbina svih ljudi. Metropola od čelika i stakla je lažna, trijumfalistička slika čoveka. Prikladniji su napušteni, dekadentni gradovi. Uvek sam voleo oronule, okoštale gradove, slike ruševnih, jako starih mesta, s njihovom industrijskom arhitekturom, starim fabrikama i statuama bez noseva na trgu. Tako su melanholični, uglavnom pod purpurnim oktobarskim oblacima! Jednom sam bio u Briselu, na promociji, i domaćin te večeri upitao je kako zamišljam raj. Na sopstveno iznenađenje, ništa mi nije palo na pamet, osim ovoga: imam dvanaest godina, i jedini sam stanovnik velike planete, prekrivene gradom punim ruina. Mogu da uđem u svaku kuću, mogu da razgledam stvari zaboravljene u fiokama, da ležim na krevetima koji mirišu na buđ, da siđem u zaboravljene podrume. Shvatio sam da bih to mogao zauvek da radim a da mi nikad ne bude dosadno.
Zaustavljeno vreme, bezvremena tišina… U Zaslepljenosti kažete da je prostor raj, a da je vreme pakao. Ko se ne bi setio tih reči tokom pandemije… Smatrate li da je ona promenila našu maštu? Igrate se „Antraksom“ u zbirci Lepe strankinje. Lik zaključuje da su stvari prevazišle imaginaciju.
Imao sam kovid tri ili četiri puta. Poslednji je put bilo zaista teško. Simptomi su tada bili psihološki, duboka i mračna depresija od pola godine. Smešan simptom bio je taj da sam krenuo da pišem poeziju i da nisam mogao da stanem. Do tada, nisam pisao pesme više od trideset godina. A sad odjednom deset do petnaest pesama dnevno! Sve dešperatne, istinski krici bola. Posle izvesnog vremena rešio sam da stanem i objavio sam ih u zbirci od sto kratkih pesama. Bila je to štura poezija, bez ičega poetskog, bez metafora, bez slika, ništa. Samo bol, samo očaj. Tu majušnu knjigu, nazvanu Nikada ne zovi upomoć, kritika je ignorisala, ali sam savršeno srećan zbog toga. Spasla mi je život u najtežim vremenima koja sam u životu imao i to mi je dovoljno.
Pitanja: Mića Vuičić
Izvor: NIN (16,2,2023,)
Pročitajte i prikaz romana Zaslepljenost, i romana Lepe strankinje.