Midlmarč i njegov skriveni narativ za čitaoce u doba pandemije Klasik Džoržd Eliot Midlmarč koristi zarazu kao metaforu za širenje štetnih i toksičnih međuljudskih konstelacija, odakle se mogu povući mnoge paralele sa situacijom koja je svet zadesila 2020.

Kada je Tejlor Svift objavila listu numera za svoj najnoviji cottagecore album, određena niša književnog dela tvitera ozarila se zbog naslova njene osme pesme. Pomalo žalosno po nas, tekst pesme „Dorothea“ nema paralele koju smo na brzinu povukli sa Dorotejom Bruk, junakinjom viktorijanskog romana Midlmarč Džordž Eliot. Ali bez obzira na to da li je Tejlor imala na umu provincijsku junakinju kada je davala ime pesmi, naša reakcija na nju sažela je neobičnu sveprisutnost ovog romana poslednjih meseci. Od početka pandemije, čini mi se kao da svi čitaju Midlmarč.

Na prvi pogled, ovaj nagli interes za najpoznatije delo Džordž Eliot možda se čini neupadljivim. Ali postoji ne baš očigledan razlog zbog kojeg bi roman iz XIX veka možda bio iznova relevantan za čitaoce iz 2020. godine. Eliot je Midlmarč verovatno zamislila kao priču o zarazi – zaplet kome je epidemija upisana u srž. A ako ga pažljivo pročitamo, konačni proizvod je i dalje o zarazi. Drugim rečima, Midlmarč je roman o pandemiji bez pandemije.

Nećete naići na Midlmarč na listama knjiga za pandemiju, koje su se ove godine namnožile. Na površini, ovo nije narativ o zarazi – radi se o zapletu sa viktorijanskim brakom. Eliot prati živote dvojice protagonista, Doroteje Bruk i Tercijusa Lidgejt, gde oboje naprave nesrećne izbore: Doroteja sa mediokritetom i ćudljivim akademikom Edvardom Kasobonom; Lidgejt sa gradskom lepoticom Rozamund Vinsi, za koju se ispostavlja da je razmažena spletkaroška. Kroz lik Lidgejta, mladog lekara, roman se najviše bavi zabrinjavajućom zarazom. Kada se preseli u Midlmarč, Lidgejt teži da se zaposli u bolnici za zaraze, sa planovima da otvori „novo odeljenje u slučaju da nas snađe kolera “.

za Eliot, figura zaraze ima više metaforičnu težinu, usmeravajući njen prodoran fokus na društvene rizike i obaveze.

Kolera nikada ne dođe u Midlmarč na način koji Lidgejt predviđa, ali beleške za roman koje je pravila Eliot ukazuju na to da je u početku imala drugačije planove. U svom Majdanu za Midlmarč, beležnici u kojoj je Eliot razrađivala detalje i siže romana, takođe je zabeležila i svoje opsežno istraživanje ove veoma zarazne bolesti. Konkretno, ona dokumentuje napredak azijske pandemije kolere između 1826. i 1837, koja je stigla do Velike Britanije, gde će 1831. odneti na hiljade života. Objavljen 1871-72, Midlmarč obuhvata godine između 1829. i 1832. Kao što je Meri Vilson Karpenter (Mary Wilson Carpenter), na primer, istakla, ovaj istorijski period u koji je radnja smeštena se tačno poklapa sa dolaskom kolere na englesko tlo.

I dok se ova korelacija u završenom tekstu našla samo u bledim naznakama – “kolera” se pojavljuje celih devet puta u 86 poglavlja romana – epidemija zauzima istaknutije mesto na stranicama Majdana. Tu se temeljno iscrtava vremenska linija njenog pojavljivanja u Britaniji: „Karantin za zaštitu od nje u Engleskoj 13. juna 1831. Prvi slučajevi se dešavaju u Sunderlandu 4. novembra. Pojavljuje se i u Roteramu, 10. februara 1832 (…)“ Ove beleške takođe beleže početni neuspeh britanske vlade da se pripremi za dolazak epidemije, čak i dok se kolera probijala kroz Škotsku i severne regione Engleske. „Do sada je zakonodavstvo ćutalo“, piše ona, sve dok se „odjednom, a da se očigledno pritom nije obznanila nigde usput, bolest nije pojavila u Londonu“, što je na kraju podstaklo da se niz zakona „što prže progura kroz parlament“: politički nemar koji će mnogim savremenim čitaocima zazvučati poznato.

Čak i onda kada se Majdan od ove istorijske dokumentacije pretvara u planove za Midlmarč, kolera očigledno zauzima busiju u autorkinom umu. Eliot uklapa epidemiju u svoju šemu zapleta romana u jednom od najvažnijih intervala. Na jednoj knjizi sa zaglavljem „Vil Ladislav i Doroteja“, ona iznosi niz događaja koji povezuju Doroteju sa Kasobonovim rođakom Villom, za kojeg se ona na kraju udaje nakon prerane smrti supruga, i uprkos Villovoj nepristojnoj bliskosti sa udatom Rozamund:

Vill, nastavljajući dužnost urednika Pionira, dolazi u Lovik da vidi Ferbraders, ima intervju sa Dorotejom. Rastaju se sa osećajem da ih sudbina deli. Doroteja ima projekte u vezi sa ispunjavanjem svog života: kaže ser Džejmsu i Seliji da se više nikada neće venčat – Selijin dečak će dobiti sve. Otići će na neki herojski posao odvođenja emigranata itd. U međuvremenu, kolera. Vil ne odlazi i postaje sve bliskiji sa gospođom Lidgejt.

U međuvremenu, kolera. S jedne strane, ova majušna rečenica nam ne govori ništa novo o koleri u Midlmarču; ona svodi epidemiju na prolazni trag u drugom planu, beli šum većeg sveta romana. S druge strane, osvetljava zarazu kao intersticijalnu silu koja je oblikovala autorkinu viziju knjige i koja se zadržava u Midlmarču uprkos činjenici da je kolera uglavnom bila odbačena u konačnoj verziji. Verovatnoća epidemije ostaje „u međuvremenu“ – zauvek prisutna, možda neizbežna, ali koja se može lako prevideti. I ne mislim samo na epidemiju u doslovnom smislu: za Eliot, figura zaraze ima više metaforičnu težinu, usmeravajući njen prodoran fokus na društvene rizike i obaveze.

ono što Eliot zanima je suptilna sila uzročnosti koja povezuje naizgled nepovezane ljude i događaje

U svojim etimološkim korenima, „zaraza“ ističe nepouzdane mogućnosti koje su svojstvene zajedničkom životu. Kombinujući latinski prefiks con– (zajedno) sa osnovom tangere (dodirnuti), ova reč ukazuje na neizbežnu opasnost od kontakta, uznemiravajuću pretnju od povezanosti. Ove opasnosti su centralne za Midlmarč, čak naročito tamo gde se stvarna zarazna bolest povlači sa svetlosti dana. Umesto toga prednjače drugi oblici zaraze: zarazne emocije, transmisija ogovaranja, razotkrivanje toksičnih istina. Supružnicima jednim od drugih pripada muka, ne mogu odoleti tome da ih privlače drugi ljudi. Profesionalni odnosi uzrokuju unakrsnu kontaminaciju kada reputacije bivaju narušene greškama saveznika. Midlmarč na bezbroj načina ilustruje lakoću sa kojom se upetljavamo u zarazne mreže života naših komšija.

Metaforična „logika zaraze“ koju je Tina Jong Čoi (Tina Young Choi) takođe primetila u Midlmarču, verovatno nije nigde moćnija nego u sumraku Lidgejtove sreće. Briljantni lekar s perspektivnom karijerom pred sobom, on ne pati samo od sebičnog manipulativnog uticaja Rozamund, već i od odnosa sa pobožnim bankarom Nikolasom Bulstrodom, koji želi da finansira bolnicu za zaraze. Kada raznorazni kosturi ispadnu iz ormana Bulstrodove prošlosti, taj pad nanosi štetu Lidgejtu bezmalo isto onoliko koliko uništava dobar glas o Bulstrodu u Midlmarču. Ne radi se o tome da je Lidgejt počinio neko krivično delo koje se može dokazati na pravnoj osnovi, već ga smatraju krivim zbog udruživanja –„prokuženim“, kako kaže, „poput oštećenog klipa kukuruza“. Ova metafora nije tu zbog razbacivanja: varijacije fraze „napast na Bulstroda i Lidgejta” pojavljuju se više puta u autorkinim beleškama. Kao što se vidi iz Majdana, Eliot je dugo planirala da ovaj preokret uokviri zarazom, onakvom kakva bi mogla da proguta čitave zajednice.

Štaviše, dalje od priče o bilo kojem pojedinačnom liku, logika organizovanja zaraze saopštava celokupnu radnju Midlmarča. Tokom romana, Eliot pronalazi veze koje povezuju sve njene likove u mreži fizičke i emocionalne razmene. Ovde opet progovara Majdan: kako je predstavljeno u njenim beleškama, autorkino pažljivo sekvenciranje dodirnih tačaka između likova ima više od prolazne sličnosti sa načinom na koji planira i iznosi hronologiju epidemije kolere. Najpre podseća na geografska kretanja kolere u celoj Engleskoj, kasnije se ponovo vraća epidemiji kako bi je smestila na manju skalu društvenopolitičke istorije; na listi koja se jednostavno naziva „Datumi“, kolera se pojavljuje tačno u sredini, između „Otvaranje železničke pruge Liverpool i Mančester, april 1830.“ i „Reformisani parlament, izborni januar 1833. godine”. Isto tako, ona puni stranice Majdana raznim formulacijama društvenih „uslova“ i „elemenata“ koji su kontekst za odnos likova i koji naizmenično čine da ti odnosi cvetaju ili presahnjuju.

U oba slučaja ono što Eliot zanima je suptilna sila uzročnosti koja povezuje naizgled nepovezane ljude i događaje. Konačna verzija romana daje opsežan oblik obimu ovih veza; među karakteristikama Midlmarča o kojima se najviše diskutuje jeste vizija socijalne zapetljanosti u svoj svojoj dubini i dometu. Na taj način roman takođe izražava pogled na međusobnu povezanost kao potencijalno otrovnu – utisak da će puka blizina drugim ljudima raširiti zajedničku štetu. Samo na nivou forme, struktura Midlmarča sa višestrukim zapletima je mapa praćenja kontakata.

I u sadržaju i u formi, Midlmarč donosi kolektivističko razmišljanje potrebno za obračun sa zarazom na više nivoa

Za one koji su upoznati sa prozom XIX veka, čini se da se autorkin tretman epidemije ne razlikuje od ostalih romanopisaca njenog vremena. O isticanju zaraze u viktorijanskoj književnoj imaginaciji napisane su čitave knjige; označivač veoma stvarne ranjivosti fizičkog tela, zaraza je takođe gajila simbolički potencijal za pisce tog perioda. Ona je bila omiljeno sredstvo u romanima Čarlsa Dikensa i Elizabet Gaskel koja je koristila zarazne bolesti u sentimentalne svrhe, često kritikujući socijalne nejednakosti zbog kojih su određene grupe ljudi bile podložnije bolestima. Suprotno tome, metafore zaraze takođe su bile sredstvo za rasističku i ksenofobičnu retoriku. Na primer, Drakula Brama Stokera povezuje svog istoimenog vampira sa idejom prenosivih bolesti i obično se čita kao odraz viktorijanske strepnje od kolonijalnih odnosa i mešanja rasa.

U Midlmarču, međutim, autorkina politička i moralna zalaganja ne dobijaju svoju punu emocionalnu snagu od sažaljenja ili straha ka potencijalno zaraznom Drugom. Umesto toga, ona usmerava pogled svojih čitalaca na upravo potencijalno zarazno sopstvo. Iznova i iznova, Midlmarč naglašava koliko lako i sami možemo povrediti svoje komšije postajući sprovodnici, i doslovno i preneseno. Zahvaljujući gusto umreženoj prirodi društvenog života, likovi Eliot redovno prenose štetu ostalim ljudima kojih je njihovo okruženje prepuno, često ne znajući niti nameravajući to da učine. „Ne želite da vaš konj zgazi psa kada se sklanjate sa puta“, kako objašnjava dobroćudni geometar Kaleb Kart, „Ali preseče vas, kad se dogodi.“

Za Eliot, ovaj način razmišljanja funkcioniše u službi etike koju bismo mogli shvatiti kao uslovnu odgovornost. Na svoj didaktički način ona zagovara oblik društvene svesti u kojoj se sve akcije mere njihovim efektima na zajednicu i u kojoj se odgovornost za te efekte shvata kao kolektivna. Kroz logiku zaraze, Midlmarč servira čitaocima osećaj sopstva koji je ugrađen u mrežu odnosa s ljudima na koje naš izbor blisko utiče, ma koliko nam ti ljudi izgledali daleko. Kao što pripovedanje Eliot odražava, mi imamo obavezu prema tim vezama; one zahtevaju od nas da negujemo prakse kontinuirane brige i smanjenja nanošenja štete.

Ako su se mnogi od nas prošle godine posegnuli za Midlmarčom s novom ili ponovljenom pažnjom, možda je to zato što ovaj roman nudi okvir za suočavanje sa egzistencijalnim dilemama koje nam je nametnuo COVID-19. Eliot nam pokazuje jedan od načina da ponovo shvatimo sebe u vremenu pandemije: radikalno decentriranje koje našu perspektivu pomera od individualnog života ka međusobno uslovljenom zdravlju na internetu. I u sadržaju i u formi, Midlmarč donosi kolektivističko razmišljanje potrebno za obračun sa zarazom na više nivoa – od lokalnog, susedskog nivoa nošenja maske i boravka kod kuće, do veće apstrakcije kao što je lociranja sebe u širenju kontakata. Sve u svemu, roman služi kao relevantan vodič za snalaženje pred nepoznatim vidicima koje otvara naša sadašnja kriza.

Međutim, istovremeno, kriza nije poenta Midlmarča. Budući da Eliot postavlja zarazu ispod površine konačne verzije romana, ona njenu kolektivnu etiku ne nudi kao hitan odgovor na hitne slučajeve, već kao neophodan nauk o društvu u opštijem, svakodnevnom smislu. Eliot zarazu ili stvari poput zaraze tretira kao latentno stanje javnog bića: ponekad skriveni, ali konzistentan kontekst koji podupire javni život. Ovaj pristup postaje sve važniji za savremene čitaoce iz 2020. godine, s tim što pandemija nastavlja da se razvlači i nastupa burnout krize. Ono što nam Midlmarč daje je održivi model za prilagođavanje verovatnoći zaraze – pažljiviji, strpljiviji način života sa drugima i za druge, čak i nakon što se nedaća povuče.

Piše: Dianna Rose Newby
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić