Merso, kontra-istraga: roman kao odgovor post-kolonijalizma Roman Merso, kontra-istraga priča priču o bezimenom Arapinu kojeg je Kamijev Merso ubio u Stranacu, istovremeno dajući još jednu egzistencijalnu pirču kao i odgovor na kolonijalnu evropsku prošlost.

Da li je potrebno čitati Kamija pre nego što se pročita Merso, kontra-istraga Kamela Dauda (Kamel Daoud)? Ako ste pročitali Stranca pre deset, dvadeset godina, da li ga je potrebno ponovo pročitati?

Imao sam fazu Kamija u adolescenciji. Pročitao sam Stranca – čak sam kupio i L’etranger sa ambicijom da ga upotrebim za poboljšanje svog francuskog – kao i Kugu, Pad i druge knjige čije naslove ne pamtim. Znam da sam ih pročitao, jer iako sam te knjige kupio nove, izgledale su polovno kada sam ih poklonio. Ali knjige koje sam čitao kao tinejdžer nisu mi ostale u pamćenju, ili barem ove nisu. Od Stranca se, rekao bih, sećam da je majka umrla danas, dosade i egzistencijalizma. Pušenja. Ubistva Arapina zbog sunca. Poslednji put kada sam razmišljao o Strancu verovatno je bilo kada je Džordž Buš izjavio da ga čita u Krafordu, na odmoru, i svi smo se šalili kao: „Ah! Knjiga o ubistvu Arapina bez kajanja! Ima smisla!“

Kako Piali Roj (Piali Roy) primećuje, postkolonijalni odgovor je da uzme filozofske tvrdnje i ismeje ih: „Stranac (L’Étranger) je postao neka vrsta postkolonijalne šale,“ piše ona, „[nakon što je] pokojni veliki anti-orijentalista Edvard Said jednom primetio da su Arapi u ovom romanu ‘bezimena bića upotrebljena kao kulisa za čudovišnu metafiziku koju istražuje Kami.’” Kada se gleda iz pravog ugla, ima više smisla ismevati “knjigu koja je nekada bila oličenje ideja pobune muškog adolescenta protiv besmislenosti svakodnevnog života – karijere, braka, vere u Boga nego poštovati ozbiljnost njene ideje.“

Sećam se tih šala mnogo jasnije nego scene o kojoj je reč. Sećam se činjenice da je Kami ubio Arapina zbog sunca, mnogo bolje nego što se sećam stvarnog iskustva čitanja knjige. Ne sećam se romana kao filozofije, ili čak kao romana. Što će reći, knjiga koju sam pročitao u nekom trenutku tokom svojih tinejdžerskih godina je temeljno zamenjena u mom sećanju osećajem zašto je taj roman važan: to je primer teksta u kojem zapadna književnost briše svoju kolonijalnu imperiju. Ono čega se sećam kod Stranca nije ono čime se roman navodno bavi, već, retrospektivno, kako se može gledati na ono što on nije. Ono čega se primarno sećam kod Stranca jeste zašto ne treba da ga ponovo čitam.

Većina recenzija knjige Merso, kontra-istraga daje okvir romanu Kamela Dauda kao da je on odgovor na roman za koji se pamti da ga je Kami napisao, od strane ljudi koji će verovatno pročitati roman Kamela Dauda. Ja sam tip osobe koja će verovatno da pročita Merso, kontra-istraga Kamela Dauda, na primer, jer sam takođe tip osobe koji je zaboravio Stranca, dok se sećam onoga što je Kami izbrisao: Afriku. Ali, pošto sam čitalac koji je svestan da Afrika postoji, zar knjiga koja „kritikuje“ Kamija u tom smislu nije donekle suvišna? Ako je već moja primarna referentna tačka za Stranca kritika koja se ponekad upućuje ovom francuskom piscu rođenom u Alžiru – „perverzna arogancija“ kako je Činua Ačebe jednom opisao Konradov izbor da u Srcu tame svede Afriku na rekvizit za raspad jednog sitnog evropskog uma – onda zašto mi je potrebno da pročitam „hrabru repliku na egzistencijalni klasik Alberta Kamija,“ kako to naziva Irish Times? A ipak, ako mi je potrebna ta kritika – ako mi treba podsećanje da Afrika postoji – da li je sva verovatnoća da ću pročitati ovaj roman? Kladim se da verovatno neću pročitati ovaj roman.

Daud nije Harun, isto kao što ni Kami nije bio Merso. A inverzija fikcije nije istina. To je samo još jedna fikcija.

Napravio sam ovaj donekle razrađen problem bez želje da kritikujem kritičara što stavljaju Dauda protiv Kamija.

„Alžirski romanopisac se suprotstavlja Kamiju u Merso, kontra-istraga“ kako piše Washington Post, i započinje podsećanjem na to kako „objavljen 1942. godine, Stranac Albera Kamija ostaje prekretnica svetske književnosti.“ Ili, u NYT: „Kamel Daud preispituje Kamija u Merso, kontra-istraga“ kako nam se kaže; „Harun, narator zapanjujućeg debitantskog romana Kamela Dauda Merso, kontra-istraga je brat bezimenog Arapina kojeg je ubio Merso, narator egzistencijalnog klasika Kamija Stranac.“

Iskreno, ne znam kako bi drugačije mogla da se predstavi ova knjiga; to je roman čiji vam narator Harun u prvom licu bukvalno kaže da odgovara Kamiju i ispravlja njegovu pogrešnu priču o prošlosti. Nema romana bez ovog okvira; prva rečenica Daudove knjige je revizija poznate prve rečenice Kamijevog romana. A protagonist Daudovog romana ne samo da je pročitao Kamijev roman, već pretpostavlja da ste i vi to učinili; zapravo, roman je ispričan u jednom baru novinaru koji bukvalno ima primerak Stranca u svom koferu. Bez tog konteksta, knjiga bukvalno nema smisla. Ali baš kao što Harun izjednačava Kamija i Mersoa u pokušaju da ih obojicu ospori – pretvarajući roman u istinitu tvrdnju, kako bi pokazao da je on fikcija – nešto važno se gubi ako isto uradimo sa romanom Kamela Dauda. Daud nije Harun, isto kao što ni Kami nije bio Merso. A inverzija fikcije nije istina. To je samo još jedna fikcija.

U svojoj recenziji knjige Merso, kontra-istraga, Lejla Lalami sugeriše da su „zato što nam nude priliku da istu priču sagledamo drugim očima, književna prepričavanja oduvek bila popularna“:

„Džejn Smajli je u knjizi Hiljadu hektara je ponovo osmislila Kralja Lira na farmi u Ajovi. Tajeb Salih u knjizi Sezona seobe na sever pozajmljuje strukturu romana Srce tame Džozefa Konrada. Džin Ris u Širokom Saragaškom moru otkriva priču o ludoj ženi iz Džejn Ejr Šarlote Bronte. Ali da bi književno prepričavanje bilo uspešno, ono ne sme jednostavno obući staru priču u novo ruho. Mora biti tako ubedljivo i tako ispunjavajuće da više ne mislimo na originalnu priču kao na istinu, već počinjemo da je preispitujemo.“

postoji nešto radikalno anti-literarno u ovom romanu i to se čini jednako važnim za ono što roman hoće da postigne, kao i bilo koja referenca na Kamija

Roman same Lalami Mavrov izveštaj, počinje upravo na ovaj način: njegov protagonista (nazvan „Mavar“) je pročitao izveštaj koji je blagajnik Kabesa de Vaka napisao o ekspediciji Narvaez, i on hoće da ga dopuni i ispravi, da ispriča pravu priču o tome šta se dogodilo. To je fikcija, ali otvara prostor u kojem se Kabesin izveštaj može čitati kao podjednako fiktivan, kao što je i kreativan. Kada sam radio intervju sa njom o njenoj knjizi, osetio sam potrebu da ponovo pročitam Kabesu de Vaku; dok sam čitao Daudov roman, osetio sam potrebu da ponovo pročitam roman koji je Kami napisao 1942. godine, i to sam i učinio. Pogotovo kada je reč o imperijalnoj književnosti koju je Zapad vekovima stvarao o svojim Drugima, ponovo pričanje kanonske priče u smislu svesti koju potiskuje obavlja određeni, veoma moćan posao.

Pa ipak, pa ipak, pa ipak. Zašto moram prvo da pročitam Kamija, kako bih pročitao ovu knjigu? (i ako moram prvo da pročitam Kamija, zašto moram da pročitam ovu knjigu?) Ako me čitanje ove knjige neizbežno vraća na zapažanje da Kami ima svoje ograničenja, i da je zato čitam, onda postoji tautologija u kritici Kamija koja na kraju vraća Kamija u centar. Kami ostaje original, spram kojeg se Daudov odgovor, komentar ili dopuna čine sekundarnim. Čini se kao da smo nešto propustili, a možda je to poenta.

Zapravo, bilo bi nepošteno prema romanu same Lalami da se o njemu misli samo u terminima njene maštovite revizije izveštaja Kabese de Vake; najzanimljivije u njenom romanu – ako mene pitate – jeste način na koji se igra s pojmom zatočeništva, istražujući oblike neslobode koji ne proističu iz formalnog ropstva, već iz egzila i oskudice: čovek se može lišiti slobode i samoćom i glađu, ne samo lancima. U izveštaju Kabese de Vake ima malo ili nimalo ekonomije (ima i skrupuloznog napora da se ne razmišlja o tome kako to gde se nalazimo stvara to ko smo), ali Lalamiin napor da osvetli kako makro-politički talasi preplavljuju ljudska društva i transformišu njihov osnovni osećaj o tome ko su i zašto su to što jesu jeste ono što Mavrov izveštaj čini vitalnim i zanimljivim.

Slično tome, nanelo bi pravu štetu ovoj čudnoj, živoj i borbenoj knjizi da se o njoj misli prvenstveno kao o odgovoru na Kamija, i da se time ona odredi kao sekundarna književnost. Možda ona uopšte nije književnost? Kami je mrtav, ali književnost je i dalje živa, i ono što se čini najvažnijim u vezi sa ovakvim književnim prepričavanjima je to što drmaju temelje na osnovu kojih neke priče dobijaju privilegije nad drugima. Drugim rečima, postoji nešto radikalno anti-literarno u ovom romanu i to se čini jednako važnim za ono što roman hoće da postigne, kao i bilo koja referenca na Kamija. Na kraju krajeva, ako se čini da su Kami i njegovo stvaralaštvo skupa zamagljeni, Harunovo tretiranje Kamija kao da je on bukvalno bio Merso je toliko blatantno i flagrantno pogrešno da potkopava bilo kakve pretenzije na korektivnu ulogu koju bi ovaj roman inače mogao imati. Harun je zarobljen u prošlosti, a ovaj roman je njegova borba da izađe na površinu. Onda, umesto “književnog” nameće mi se reč „istorijski“, makar kao referenca na noćnu moru iz koje ovaj roman pokušava da se probudi. I ovo je knjiga koja bi se čitala veoma drugačije – a možda bi i trebalo – kada bi njen glavni sagovornik bio Fanon umesto Kamija.

Tekst: Aaron Bady
Izvor: thenewinquiry.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o Edvardu Saidu i njegovo političkom i književnom nasleđu, kao i tekst o Francu Fanonu.