Mendi Šunarah: Moje ljubavne pesme su najpalestinskiji deo mene Pesnikinja Mendi Šunarah piše o tome kako je palestinski klasik Mahmud Derviš svojom poezijom uticao na nju i njeno shvatanje književnosti i sveta.

“Ako pišem ljubavne pesme, opirem se uslovima koji mi ne dopuštaju da pišem ljubavne pesme“
Mahmud Derviš

Prošlog leta počela sam ozbiljno da pišem ljubavne pesme. Romantična ljubav me očarava od kad znam za sebe, ali prošlog leta sam nesumnjivo znala da sam zaljubljena, a osoba zbog koje sam se našla u agoniji zanosa nije bila moj suprug. Bujice opojnih osećanja lile su iz mene na stranice i, začudo, nisam se gnušala svojih ljubavnih pesama.

Uprkos tome što sam znala da ću biti spisateljica još kad sam imala pet godina i što se još od tada ravnam prema svojoj zvezdi vodilji, mučila sam se sa ljubavnim pesmama. Duboka proživljenost bila je uvek tu, ali mi se činilo da se izražavam previše izveštačeno, previše sladunjavo, ponizno i nemoćno pred vrtoglavicom izazvanom nesputanim naletom emocija.

Bila sam previše iskrena na pogrešan način, previše fokusirana na neopisive osobine kakve su me privlačile, ponekad neobjašnjivo, cilju moje naklonosti, a nedovoljno iskrena pri ispitivanju zamršenosti toga što me nešto toliko privlači. Fokusirala sam se na velike, ali ipak eterične i efemerne elemente zaluđenosti koju sam pobrkala sa ljubavlju – na osećaj leptirića u stomaku, rumenilo u obrazima kada vam se ukrste putevi i vizije tunela kada vam se obrate, kao da ništa drugo na svetu nije važno, pre nego na svakodnevne činove intimnosti na kakvim počivaju duge veze.

Na pesničkim radionicama koje sam pohađala na zapadu ova vrsta sentimentalnosti, posebno u ljubavnoj pesmi, donela bi mi samo crtice od crvenog mastila rasute preko celih strofa u rukopisu. Pesme koje su najčešće hvaljene kao nešto na šta bi trebalo da se ugledamo bavile su se svim drugim temama osim ljubavi, u njima su se pesnici unosili u neki veći, univerzalniji fenomen i, čineći to, prelamali ga kroz lično iskustvo. Ali ima li nečega univerzalnijeg i ličnijeg od doživljaja ljubavi?

Pošto sam Palestinka godinama sam odlagala čitanje palestinske književnosti. To možda deluje nerazumno, ali mi se činilo da mi je ona suviše domaća i suviše bliska onome što sam živela. Htela sam da svet upoznajem kroz knjige i mislila sam da to neće ići ako čitam samo o drugima sličnim sebi. Ali kada sam se odselila iz Alabame i otišla od porodice, iz zajednice Palestinaca iz Ramale koji su emigrirali u Birmingem i okolinu, kao i od veće levantske zajednice u toj oblasti, palestinska književnost počela je da me privlači kao nikada pre. Konkretno, uzela sam Mahmuda Derviša, palestinskog nacionalnog pesnika. Ako ću konačno da čitam palestinsku književnost, onda bi trebalo da počnem od našeg najomiljenijeg pisca.

Derviš je štedro pisao o mukama izgnanstva, žudnji za povratkom u domovinu i agoniji vojne okupacije, ali je bio i veoma plodan autor ljubavnih pesama. Posebno onih sentimentalnih, takođe – neustrašivo je pisao čežnjive stihove poput: “Pitali su: ‘Voliš li je do smrti?’ Rekao sam: ‘Govorite o njoj nad mojim grobom i gledajte kako me vraća u život’” ili “Ubijaš me i čuvaš me od umiranja. To je ljubav” ili “Postala si poput kafe, po izvrsnosti ukusa, gorčini i zavisnosti koju izazivaš“.

Kad je reč o Dervišu, čitaoci širom sveta obožavaju ga još više zbog snažne iskrenosti i sirovosti sa kakvom je opisivao usude svoje ljubavi. Ipak, u onolikim pesničkim radionicama na zapadu, a o književnim časopisima i izdavačima poezije da i ne govorimo, čak se i na reč „ljubav“ gleda popreko.

U arapskom, jeziku na kom je Derviš pisao u originalu, postoje dvadeset četiri reči za različite stepene ljubavi. Postoje posebne reči za ljubav plamteće požude, za ljubav zbog koje ti san noću neće na oči, za ljubav koja te izluđuje, za ljubav zbog koje se osećaš kao da padaš, čak i za ljubav koja se javlja kao žalost, kao i za mnoge, mnoge druge. Kad pomislim na bogatstvo arapskog jezika i širinu rečnika iz kog je Derviš crpeo, ima smisla to što su mu pesme postale toliko omiljene u arapskom svetu, gde je prvo stekao priznanje kao važan pisac. 

Moji sedo i taita (arapske reči za dedu i babu) bili su toliko kritikovani zbog svog akcenta kada su emigrirali iz Ramale u SAD da su odbijali da svoju decu i unuke uče arapski, starajući se da zvučimo jednako „američki“ kao bilo ko drugi. Iako sam uskraćena za mogućnost da Derviša čitam u originalu, a znajući ono što znam o opsegu reči u arapskom u odnosu na engleski, sigurna sam da su njegove reči svedenije zbog manjka izražajnosti u rečniku ovog drugog.

Otuda nije ni čudo da su ljubavne pesme originalno nastale na engleskom takođe neminovno svedenije. To ne znači da nema dobrih pesnika ljubavi na engleskom – ima ih! – nego samo znači da moraju više da se potrude da bi izrazili ljubav. Uz tako ograničeno bogatstvo jezika, pisanje ljubavnih pesama je vrhunski izazov, pošto se love koristi i da bi se izrazila najdublja naklonost srca i da bi se izrazila zadivljenost parom modernih cipela. Pa kako da reč koju čujemo toliko često, i u tako različitim kontekstima nevezanim za romantičnu ljubav, neminovno ne izgubi i značenje i značaj? I kako da ne zazvuči sladunjavo kad se u pesmi primeni na nepoznatu osobu koju ogromna većina čitalaca niti poznaje niti ih je briga za nju?

Pa ipak ne mogu da se oduprem porivu da pokušavam, a to je jedno od obeležja mog palestinstva. Voljenje zahteva nadu – svako ko pruža ljubav podleže riziku da im voljeni ili voljena neće uzvratiti ljubavlju, ali sama mogućnost da bude uzvraćena održava im volju da prigrle ljubav kada se za to ostvare uslovi. Čak i tamo gde ne postoji određena osoba ka kojoj se žudnja usmerava, svako spreman da voli trebalo bi da gaji nadu da će se takva osoba pojaviti. „Beznadežno romantično“ je, bar u ovom kontekstu, oksimoron stvoren iz autsajderskog cinizma, jer ljubav sadrži i nadu.

Nada je, takođe, imanentna Palestincima. Kako bismo inače nastavili? Čak i pre aktuelnog, do sada najžustrijeg genocida, Gazu su zavojevači iz prošlosti uništavali deset puta, a celu Palestinu su pre cionista okupirali Britanci, a pre njih vojska Otomanskog carstva. I svaki put je naš narod istrajavao, što ne znači da nismo pretrpeli strahovite gubitke, nego da polažemo toliko nade u vrednosti življenja da nećemo ćutke pristati na istrebljenje.

A opet, većini ljudi na zapadu naša nesputana ljubav i nada nisu prvo što im padne napamet kada pomisle na Palestince. Kada upoznam nekoga i kažem da sam Palestinka, najčešća reakcija je: „Žao mi je zbog okupacije“.

Reći tako nešto nije loše, niti pogrešno, i svakako mi je draže da čujem to nego alternativu ispunjenu mržnjom, ali čeznem za reakcijom koja će se više odnositi na mene kao na ljudsko biće u celini. Mnogo je vesti o mom narodu vezano za patnje, proterivanje i genocid iz ruku cionista, ali kao ljudska bića doživljavamo ceo spektar emocija, uključujući tu i ljubav, radost, nadu i sreću. A opet smo često svedeni na našu borbu za osnovna ljudska prava i čežnju za domovinom u koju ne možemo sigurno da se vratimo.

Svaka ljubavna pesma je pesma o Palestini, a svaka pesma o Palestini je ljubavna

Pošto je tako, rešila sam da pišem o ljubavi iskreno i autentično, jer želim da nas ljudi razumeju i izvan okolnosti kakve su nam nametnute. Šta je sa okolnostima koje sami biramo, onima koje želimo? Svako želi da oseti ljubav, ali je jako često, bar za nas i druge marginalizovane ljude, to naizgled univerzalno iskustvo u senci uništavanja.

Rešila sam da, svaki put kada govorim svoje pesme o Palestini na književnim večerima, u nastupe uključim i ljubavne pesme. Ne zato da bi publici bilo ugodnije ili da bih im bila prijemčivija, nego da bi me publika sagledala kao kompletnu osobu. Postupajući tako, shvatila sam da su moje ljubavne pesme, možda čak i više od onih eksplicitno o Palestini, najpalestinskija stvar kod mene. Svaka ljubavna pesma je pesma o Palestini, a svaka pesma o Palestini je ljubavna. I ovde se podsećam još Derviševih reči: „Iz svog neznanja nazvao sam te domovinom i zaboravio da mi je domovina oduzeta“.

Ljubav i Palestina su nerazmrsivo povezane i bez obzira na to šta senzibiliteti sa zapada govore o tome kako bi neka ljubavna pesma trebalo da bude napisana, a kako ne,  prema milenijumskoj tradiciji svog naroda, dugujem samoj sebi da ne odustajem od pokušaja.

Piše: Mendi Šunarah
Izvor: The Offing
Preveo: Matija Jovandić