Maša Seničić: „Čitajući Luisa Kerola naletela sam na…” – razgovor o knjizi „Povremena poput vikend-naselja” (Treći Trg, 2019)

SHARE:

Maša Seničić je dramaturškinja, pesnikinja i novinarka, pripadnica čuveno neodredive (naj)mlađe” generacije pesnika. Razgovaramo o pesničkoj knjizi Povremena poput vikend-naselja, koja je u rukopisu nagrađena na četvrtom konkursu Beogradskog festivala poezije i knjige u organizaciji Trećeg Trga, i nedavno objavljena.

Predstavljanje knjige desiće se van okruglog stola, na travi, uz povremeno vino i trešnje, u subotu, 15. juna, u 18 časova, u bašti Doma porodice Pavlović (Gospodar Jevremova 39).

Zdravo, Mašo. Kako se poznajemo, nema velike potrebe pravdati načelnu neformalnu razglobljenost pitanja koje imam za tebe. Zato: kako pesnikinja dođe iz pojmovnog obima okeana” do pojmovnog obima vikend-naselja” (naslovi dve autorkine zbirke, prim.)?

Kada ih tako smestiš u jednu rečenicu deluje mi da sam krenula iz opštijeg u konkretnije ili iz prirodnog u društveno – ali to je samo banalna prvostepena analiza. Nisam pokušala da budem kartografski ili topografski dosledna, izgleda mi iz ove perspektive kao da je mnogo jednostavnije od toga: prostor (ne kao jednina već kao celina) me opseda jer sam mu kao stanovnik nesumnjivo podređena. Ne posmatram okean(e) i/ili vikend-naselja kao simbole već veoma praktično, kao prizore koji su mi dostupni i poznati kroz infrastrukturu, estetiku, pravila ponašanja. Postojim isključivo u nekom prostoru i oblikujem se prema njemu. I ne samo da naseljavam prostore, već i nastupam pred drugima kao prostor: doslovni, fizički, telesni.

Ne volim da slušam pesnike kako odgovaraju na zahteve čitalačke publike da rastumače komploziciju ili drugi element svoje pesme ili zbirke, ali volim da slušam pesnike kako pričaju o procesu stvaranja. Kako si izabrala formu zbirke? Je l’ bilo mučenje, samomučenje, polumučenje, ili nešto oslobađajuće?

Nisam ni ja sklona tome da se samotumačim (na zahtev ili slobodnom voljom), budući da se zaista trudim da pojedinačni fragmenti mog pisanja (poetskog ili bilo kog drugog) budu dovoljno precizni, ili makar dovoljno prodorni, da ne iziskuju dodatno autorsko objašnjenje. Zamara me da razlažem na elementarne čestice. Ali da odgovorim na pitanje: moje postojanje sasvim zavisi od neke strukture (težim tome da ona bude izgrađena, a ne preuzeta), te je tako forma knjige stizala pre njenog kompletnog sadržaja – kontrolisano, mirno, dugo, kao razglednica sa ostrva. Kao nekome ko učitava ličnu logiku u niz svakodnevnih stvari, za mene je forma od početka morala da bude snažno prisutna i prostorna, htela sam se kroz knjigu prolazi umesto da se u njoj praćaka. Zamislila sam taj prolazak kao krčenje šiblja.

foto: Neda Mojsilović

Bez obzira na pojmovni materijal teorije umetnosti – kako, zapravo, ili čime, pesma počinje da se dešava u predtekstualno vreme za tebe? Počinje li nekom rečju, posebnom slikom, idejom, Mašom, ili nekako drugačije?

Ovo bi bilo idealno mesto da izjavim kako ne postoji ništa izvan teksta, te da stoga nema sasvim ni predteksta, ali koliko god ta teorijska misao zvučala primamljivo, mogu ipak samo opet da kažem da ne postoji ništa izvan prostora, a prostor sadrži materijale, kategorizacije, odnose. Predtekst je posmatranje. Umesto Martekovog Instituta za poeziju i predpoeziju predlažem Institut za posmatraštvo.

Kako sve, nakon štampe i pojavljivanja zbirke, prema tome nakon pisanja, doživljavaš metaforiku kartiranja i simboliku Daglasove skale, i da li su ti se omakla” neka značenja koja nisu svesno i programski uključila? Koliko si, u najopštijem, zadovoljna zbirkom?

Odrasla sam u kući u kojoj je štampa oduvek bila predmet priče (kao što je i bukvalno predmet) jer se moja majka i njen brat decenijama bave svim aspektima štamparskog posla, pa nije neobično ni to što mi je buduća taktilna priroda knjige odvlačila pažnju od teksta i u fazi nedodirljivog pdf-a. Bila sam svesna papira i izgleda knjige kao materijalnog objekta u samom pisanju, predosećala sam ga i usmeravala  sadržajem. Pa ipak, tu je ta mapa koja odstupa od ideje o pesničkoj knjizi i od koje je sve i počelo; ali ne od mape u njenom završnom obliku, ona je došla nakon pesama jer ju je moja drugarica iz detinjstva, Tijana Milanović, nacrtala. Ideja mape je ta koja je prethodila svemu, ideja da je moguće ponuditi strukturu koja je istovremeno apstraktna (ne postoji u fizičkom prostoru) i precizna (postoji na papiru, može da se dotakne). Čitajući Luisa Kerola naletela sam na mapu Okeana (https://snrk.de/page_the-ocean-chart) i smatram je trenutno jednim od najinteligentnijih književnih kartografskih uradaka; mape su (za razliku od poezije koja deli mnogo jezika) jezik koji svi razumeju ili mogu lako da nauče – a koji, paradoksalno, nisam bila u stanju sama da predočim. Pesme su sada poslužile kao koordinate, njihovi motivi susreću se u nekom prostranstvu u koje nisam kročila, u koje niko nije nikad kročio. I sve je tu dvostrano u pogledu značenja mape, osim same papirne mape (a to je osetno tek pod rukom).

Naposletku, knjiga je sitnija na papiru nego na ekranu, to nije zanemarljiva razlika: staje u džep i lako sklizne sa stola, tako da mi tekst deluje nežnije. Deluje ponekad i tuđe (možda je to slična stvar). Simboliku i dodatna značenja moram da prepustim drugima: ja sam prepisivala dokumentarne materijale (Daglasovu skalu, važne telefone, popis zgrada-objekata u bakinim papirima o vlasništvu vikendice, eseje iz teorije kulture) i pisala (pesme, naslove, podnaslove i upozorenja) zbog teskobnog osećaja prolaznosti koji me je i vukao u ovaj proces, zbog arhitekture te iste prolaznosti. Ukoliko je moguće tvrditi da je “Povremena poput vikend-naselja” zgrada-objekat u dimenzijama 12x19cm, određene gramaže, mirisa i preciznog rasporeda prostorija – onda jesam zadovoljna.

…i malo tektonskije pitanje, dozvoliš li: kojom razinom svog uvek nastajućeg jezika si najmanje zadovoljna, šta ti stvara šumove i probleme? Premalo je govora o tim nelagodama spram vlastitog teksta, a one, jednom izrečene, znaju da budu sasvim svež poetički gest.

Pa, to jeste pitanje o potresima koje gledaš kako da preživiš, možda im se zato naknadno niko ne vraća sa naoštrenim analitičkim aparatom, u nameri da se obračuna i da arhivira; hoću da kažem, nisam imala spreman odgovor, morala sam da ustanem od ovog digitalnog papira, napravim čaj i upustim se u još nekolicinu kućnih aktivnosti da bih napravila otklon. I sada, možda, znam šta da kažem. Tektonski, kod sebe osećam sukob nekoliko horizontalni i vertikalnih unutrašnjih sila: pokušaj da budem pitka i poriv da budem iskrena u jeziku; težnja da stvorim originalan izraz naspram želje da budem referentna; žeđ za preciznošću naspram potrebe za mekoćom izjave. Osim toga, muče me i snažna ubeđenja da su nekada zvučnosti jednako važne, ako ne i važnije, od dubine značenja, kao i povremeni blesak poverenja u teoriju/dokument/vremensku prognozu umesto u bilo kakav poetski izraz.

Šta čitaš ovih dana?

Da se ne bih prisećala, pogledala sam šta mi stoji pored kreveta: poezija Frenka O’Hare, kratke priče Lucije Berlin i Rumene Bužarovske, dnevnički zapisi Pola Valerija kroz koje još jednom prolazim i fenomenološki eseji o ljubavi (oni su tu prevashodno zbog teksta koji nikako da završim). Uvek čitam nekoliko knjiga istovremeno jer moja potreba za određenim sadržajem traje kraće nego sama knjiga, a ne teram se da po svaku cenu pročitam u datom trenutku nešto do kraja ukoliko mi to ne prija (mislim pre svega na knjige priča i knjige poezije, koje ne ostavljam u pola rečenice već između narativnih celina). Imam zapravo nekoliko aktuelnih gomila. Stoje u strogoj, dodeljenoj formaciji.

Gde „prestaju očekivanja, a počinje Treći svetski rat”?

Na nedeljnom porodičnom ručku. U institucijama i zoološkim vrtovima.

Jelena Nidžović