Majkl Pič: “Beskrajna lakrdija“ je istovremeno proizvod svog doba i vanvremena Majkl Pič, prvi urednik romana „Beskrajna lakrdija“ D.F. Volasa, prisetio se iskustava, anegdota i izazova tokom saradnje sa ovim kultnim američkim književnikom.

Kada je Dejvid Foster Volas nakon knjige Devojčica neobične kose odlučio da promeni izdavača, rukopis na kojem je tada radio – Beskrajna lakrdija – stigao je u ruke Majkla Piča, tadašnjeg urednika u izdavačkoj kući Little, Brown and Company. Shvativši kakav vanserijski tekst ima pred sobom, odlučio je da se u uredničkom, ali i marketinškom smislu, posveti Volasovom delu sa najvećom mogućom pažnjom. Prema njegovom mišljenju, ovaj roman je „iznad svih drugih američkih proznih dela iz nekoliko poslednjih decenija u pogledu svoje ambicije, originalnosti, inventivnosti, filozofske ozbiljnosti i hrabrosti.“ Zadovoljan saradnjom, Dejvid Foster Volas je odredio da nakon njegove smrti, Majkl Pič dovrši rad na njegovom posthumno objavljenom romanu Bledi kralj. U ovom ekskluzivnom intervjuu za Glif, a povodom prvog prevoda Beskrajne lakrdije na srpski, Pič je podelio sa nama iskustva, anegdote i izazove u radu na ovom romanu koji već spada u savremene klasike. Pitanja je postavljao prevodilac Beskrajne lakrdije Igor Cvijanović.

Igor Cvijanović: Kako ste počeli da radite s Dejvidom Fosterom Volasom i šta vam je naročito privuklo pažnju kod njega i njegovog pisanja?   

Majkl Pič: Pročitao sam njegove priče u književnom časopisu, a onda i njegov roman Metla sistema (The Broom of the System) i oduševio sam se količinom inventivnosti, originalnosti, emocija i ideja u njima. Njegov agentkinja Boni Nadel nas je upoznala. Pošto je objavio zbirku priča Devojčica neobične kose i započeo rad na Beskrajnoj lakrdiji, Dejvid je odlučio da potraži novog izdavača. Na osnovu nekoliko prvih strana, bio sam rešen da dam sve od sebe da roman izađe u kući Little, Brown and Company, gde sam radio kao urednik, a imao sam sreću da su me u tome podržali u vrhu kompanije.

IC: Kako je izgledala saradnja s njim, uopšte i u radu na Beskrajnoj lakrdiji? Koliko je bio zahtevan ili otvoren, ili zauzimao odbramben stav, u pogledu vaših sugestija i korekcija?

MP: Dejvid je rekao da želi da radi sa mnom jer je smatrao da će ozbiljno shvatiti moje sugestije i zato što je znao da će Beskrajna lakrdija biti zastrašujuće obimna. Imali smo duge pismene prepiske, zasnovane na delovima rukopisa kako ih je predavao, a onda i na osnovu celog rukopisa. Cilj nam je bio da iz romana izbacimo sve što može da se izbaci, a da se ne naruši njegova suština. Poslednja reč je u svakom slučaju u potpunosti bila samo njegova. U nekim prilikama je govorio: „Važi, nema problema“, dok je u nekim drugima znao da kaže: „Iskezio sam sve zube“! Bila je to prijateljska, prijatna prepiska.

IC: Da li ste odmah bili svesni da će se Beskrajna lakrdija ispostaviti kao veliki roman? Kakvi su vam bili prvi utisci?

MP: Prvi utisak mi je bio da se radi o monumentalnom delu, koje je upravo odgovara svom trenutku. Ali znao sam da će biti potrebno mnogo truda da se javnost zainteresuje i da se dužina knjige predstavi kao njena prednost, a ne kao mana. Kampanju smo osmislili tako da izazovemo čitaoce i da ih suštinski pitamo: Da li ste čitalac koji može da pročita Beskrajnu lakrdiju? Srećom, drugi pisci su revnosno pratili šta Dejvid radi i agitovali da se taj roman pročita i razgovara o njemu.

IC: Kako vidite Beskrajnu lakrdiju danas, 27 godina kasnije, u smislu relevantnosti i njenog mesta u američkoj i svetskoj književnosti?

MP: Beskrajna lakrdija je istovremeno bila i proizvod svog doba i vanvremena. Ona je iznad svih drugih američkih proznih dela iz nekoliko poslednjih decenija u pogledu svoje ambicije, originalnosti, inventivnosti, filozofske ozbiljnosti i hrabrosti. Ona je bila i dalekovida zbog opisa Amerike kao adolescentske nacije – razmažene, arogantne, naivne, u kojoj je najveća vrednost pažnja pojedinca. Džoni Džentl je nagovestio Donalda Trampa. Uspon i pad video-telefonije u romanu mogao bi biti scenario koji opisuje današnju kulturu Zoom komuniciranja. Uveren sam da se radi o jednom od retkih romana koji će se i dalje čitati, ceniti i tumačiti sto godina pošto je napisan.

IC: Gde vidite uticaje Beskrajne lakrdije i Dejvida Fostera Volasa u američkoj književnosti danas? Možete li navesti neke pisce koji baštine njegovo nasleđe?  

MP: Dejvidov stil i glas bili su apsolutno jedinstveni i zato ne smatram da je uticao na druge pisce u tom smislu. Ali jeste oduvao sa scene minimalistički stil koji je dotad dominirao američkom prozom, kao i akademsko divljenje neveselom eksperimentalizmu. Dejvid je podsetio čitaoce da roman može biti napisan u bilo kojoj formi, a da su emocionalno otkrovenje i zabava suština književne umetnosti. Njegov najdugovečniji uticaj bi se mogao ogledati naprosto u ambicioznosti i zamisli da roman može da obuhvati svako iskustvo, svaku formu.  

IC: Izuzev romana Metla sistema, bili ste urednik svih njegovih dela. Koje vam je predstavljalo najveći izazov?

MP: Njegove zbirke priča i eseja su sačinjavali tekstovi objavljeni u časopisima koji su bili pažljivo uređeni u okviru tog procesa, te je uređivanje tih knjiga bila jednostavno. Beskrajna lakrdija je jedini roman na kojem sam radio s njim i predstavljala je daleko najveći izazov – i u pogledu pronalaženja uredničkih saveta koji bi Dejvidu značili i u pogledu saradnje s našim timovima za prodaju, publicitet i marketing kako bi njeno izdavanje bilo uspešno.

IC: Takođe ste sabrali i uredili rukopis romana Bledi kralj (The Pale King). Možete li nam reći nešto i o tom poslu? I gde biste ga smestili u Volasovom opusu?

MP: Pisao sam o tom iskustvu u predgovoru Bledom kralju. Taj posao je bio izuzetno tužan, ali sam bio i fasciniran kad sam video dokle je Dejvid stigao s tim nezavršenim romanom. Moje je mišljenje da je Bledi kralj, pored Beskrajne lakrdije, njegovo najvažnije delo budući da se Dejvid u njemu bavi najvećim životnim pitanjima na samo njemu osoben način – u ovom slučaju, kako se možemo povezati s drugima i kako možemo pronaći svrhu u životu i pomiriti običnost i uzvišenost života.

IC: Kad ste poslednji put pročitali Beskrajnu lakrdiju? Da li je ona već klasik, odnosno knjiga kojoj se vraća?

MP: Ponovo sam pročitao Beskrajnu lakrdiju prošlog leta, prvi put pošto je izdata i ponovo me je oduševila. Kad sam je čitao prvi put, dok je nastajala, delovala mi je nekako kao deo običnog sveta. S današnje distance, nakon svih ovih godina, nemoguće je ne videti fenomenalnu genijalnost pretočenu u nju – tu izuzetnu dubinu građenja likova, te neverovatne situacije –  i koliko njeno preispitivanje tuge i očaja usred obilja i dalje predstavlja jednu od najvećih tema našeg doba.

IC: Danas postoje prevodi Beskrajne lakrdije na nekoliko jezika širom sveta. Kao jedan od velikih američkih romana, kako mislite da on komunicira sa stranim čitaocima? Da li ste ikad imali neke naročito zanimljive povratne informacije u tom pogledu?

MP: Zadesio sam se u Nemačkoj kad je tamo objavljen prevod Beskrajne lakrdije i ostao zadivljen kad sam video da je njeno objavljivanje smesta postalo glavni književni događaj, a sama knjiga bestseler. Jedva čekam da vidim kako će vaše izdanje biti dočekano!

IC: Kako pristupate uređivanju knjige? Da li je uska saradnja sa autorom uvek ključna za uspešno obavljen posao? Kad se usuđujete da značajnije intervenišete u rukopisu?

MP: Uska saradnja s piscima dok oni pripremaju objavljivanje svoje knjige predstavlja jedno od najvećih zadovoljstava koje svet izdavaštva nudi! Nekim knjigama nije potrebna nijedna izmena dok neke profitiraju od značajnih revizija. Urednikov posao je da uvek pročita dato delo što pomnije i promišljenije, tako može i da autoru ponudi korisne sugestije kako bi autor eventualno što potpunije ostvario ono što urednik smatra da je on naumio da ostvari. A autor uvek u potpunosti ima pravo da prihvati ili zanemari urednikove predloge. Ako autor prihvati sugestiju, ta izmena postaje autorova.

Pročitajte i 20 zanimljivih činjenica o Beskrajnoj lakrdiji, kao i esej “Spasenje za lenštine: Dejvid Foster Volas i generacija X” profesora Maršala Bozvela.