Lorens Ferlingeti: Kada ste mladi lirični ste, kasnije postajete tragični

SHARE:

ferlingeti

Lorens Ferlingeti osnovao je “Siti lajts” pre 65 godina (1953).
“Prisutan sam tamo duhom sve vreme”, kaže o voljenoj, svetski čuvenoj knjižari u Kolambus aveniji u Nort biču.
A u stvarnosti? Koliko često je u radnji?
“Kao pesnik”, kaže smejući se, “ne bavim se realnošću”.
Da, Ferlingeti se povukao iz “Siti lajtsa”, gde je delio kancelariju sa bivšom urednicom “Siti lajts izdavaštva” Nensi Piters, suvlasnicom radnje. Ali slavni knjižar, izdavač i nekadašnji poeta laureat San Franciska živi aktivno – i misli o životu – na takav način da bi mu pozavideli i mnogo mlađi od njega.
Nije loše za nekoga ko će u subotu, 24. marta, napuniti 99 godina.

Lorens Ferlingeti ispred izloga knjižare "City Lights Bookstore" (Foto: Stacey Lewis)

Lorens Ferlingeti ispred izloga knjižare “City Lights Bookstore” (Foto: Stacey Lewis)

U nedavno kišno popodne, Ferlingeti je srdačno dočekao novinara u svom stanu na drugom spratu u idilično tihoj ulici u Nort biču. Spremao se sledećeg dana da ide van grada na dvonedeljni boravak sa prijateljima u Santa Kruzu.
Decenijama je pesnik takođe odlazio da predah od grada uhvati u kolibi bez struje u Big Suru. Tamo, ipak, nije bio dve godine.
– Nekad sam bio šumar – kaže čovek rođen u Jonkersu, Njujork, koji se doselio u San Francisko sa suprugom Kirbi ranih pedesetih godina 20. veka. Odlazak u kolibu ovih dana, ipak, predstavlja mu izazov.
Ferlingeti sad najčešće šeta u blizini svog iznajmljenog stana u kojem živi 38 godina, par blokova dalje od Emberkadera i zaliva za njim.
Šetnje nisu jedino što ga održava u formi. Ima i kućni simulator veslanja, u sobi pretrpanoj knjigama i novinama koja mu služi sada kao kancelarija u kući. “Stalno je koristim”, kaže. “Praktično svaki dan”.
Mašina mu služi kao zamena za to što više ne ide na plivanje u hotel hrišćanske omladine u Emberkaderu. “Plivao sam 30 krugova za 30 minuta”, kaže, “morao sam to da uskratim sebi pre 10 godina”.
Na podu je, nedaleko od simulatora, i otvorena kutija puna primeraka “Ferlingetijevih najvećih pesama”. Ta zgodna, kompaktna zbirka objavljena je krajem prošle godine za “Nju dajrekšns”, malu, uglednu kuću koja je 1958. objavila “Koni Ajlend svesti”, (“Coney Island of the Mind”), Ferlingetijevu nadaleko popularnu zbirku prodatu u više od milion primeraka.
“Koni Ajlend svesti” izašla je u Ajzenhauerovoj eri, a opet veći deo nje – pristupačni, politički angažovani, humoristični i strasni stihovi koji su se obraćali generacijama – ostali su usađeni Ferlingetiju u sećanju. Pesnik rado recituje neke od stihova, njegov napukli bariton se na neke od njih dramski stišava, pa na nekim drugim eksplodira.

Neke skorije pesme koje ne zna napamet čita iz knjiga, koristeći električnu stonu lupu kojom se pomaže zbog lošeg vida.
Osim problema sa čitanjem i malo sa sluhom, Ferlingeti deluje izuzetno zdravo. Izgleda i bistro, takođe, noseći belu kariranu košulju, tamno plavi džemper i okrugle naočare sa rožnatim okvirom. Dugme aparata u njegovoj desnoj ušnoj školjki poklapa se sa plavetnilom njegovih očiju, a njegova kuštrava brada priziva izgled srećno penzionisanog ribara, odgovara nekome ko je, pre nego što je služio u mornarici tokom Drugog svetskog rata proveo neko vreme radeći kao lovac na jastoge u Mejnu.

Slava je Ferlingetiju prvo pokucala na vrata kada su on i knjižar “Siti lajtsa” Šigejoši Murao uhapšeni i izvedeni pred sud 1957. godine zbog objavljivanja “Urlika” Alana Ginzberga. U presudi koja će postati kamen-međaš za dalja suđenja, sudija Klejton V. Horn ocenio je da u radu bit pesnika nije bilo opscenosti.

Od tada Ferlingetijev aktivistički glas nije smekšao ni malo. Kada govori o predsedniku Trampu, veoma je direktan: “Tramp je zao čovek”, kaže. “Veoma je opasan. Mislim da bi trebalo uzeti tog čoveka zaozbiljno. Reklo bi se da ide ka tome da razori demokratiju”.

Živahan kao i uvek, sin italijanskih imigranata ne pušta posetioca da ode a da sa njim ne podeli italijansku izreku ili, kako kaže, “mudrost za generacije koje dolaze”: “Mangia bene, ridi spesso, ama molto.” (“Dobro jedi, često se smej, voli mnogo”). Na šta dodaje, cerekajući se: “I nemoj da zabrljaš”.

Intervju s Ferlingetijem koji sledi skraćen je i uređen radi veće jasnoće. (Integralni razgovor možete poslušati, na engleskom, u audio formatu; prim. ur.)

Šta vas je privuklo poeziji kao mladog čoveka?
Oh, jedna dobra riba. (smeh)

Sećate li joj se imena?
Pa, hm… Ne. (smeh)

Kada je to bilo?
Nisam zapravo počeo ozbiljno da čitam poeziju sve dok nisam otišao u Pariz o trošku vojske. Upisao sam doktorske studije na Sorboni i tada sam zaista počeo time da se bavim. Bio sam u mornarici četiri godine, a nikad nisam radio kancelarijski posao u mornarici. Bilo je to s jednog broda na drugi. Učestvovao sam u iskrcavanju u Normandiji od prvog jutra. Ali nije bilo tamo vremena za čitanje, zaista.

Bili ste dovoljno ljubazni da napišete nešto za Kronikl o vašem vremenu u mornarici. Zapravo, sećam se da ste napisali da niste imali vremena za čitanje knjiga.
Da, bili smo u brodu na zadatku, iako je on bio dug samo tridesetak metara, za praćenje podmornica. Tako da su svi ćoškovi i šupljine bili krcati izdanjima Moderne biblioteke.

Sećate li se nekih naslova?
Pa, mnogo Džejmsa Džojsa i mnogo T. S. Eliota. I mnogo Ezre Paunda.

Pitam se da li je bilo mnogo knjiga Ezre Paunda na brodovima Mornarice SAD tih dana.
Sumnjam.

Ferlingeti

Lorens Ferlingeti u vojci (Foto: lična arhiva)

Dakle, pre toga ste stekli diplomu iz novinarstva na Univerzitetu Severne Karoline, je l’ da?
Čepel hil. Išao sam u Čepel hil jer je Tomas Vulf, koji je napisao “Pogledaj dom svoj, anđele”, išao tamo i zato što su imali časopis na univerzitetu.

Kao i mnogi pisci unazad, počeli ste pišući o sportu. Sećate li se ijedne od tih priča?
Nisu bile pamtljive. (smeh)

Da li ste zamišljali karijeru u novinarstvu u to vreme?
O, da, definitivno. Činilo mi se da je jedina stvar koju sam umeo da radim bilo pisanje, da je jedina stvar za koju sam bio talentovan bilo pisanje. I onda sam zamislio da odem na koledž tamo gde je Tomas Vulf išao, pa da ću možda postati sličan njemu. Mislim, u mojoj generaciji je njegova knjiga “Pogledaj dom svoj, anđele” bila veoma važna knjiga. To je jedna od onih knjiga koju moraš da pročitaš kad imaš, recimo, 18 godina. Ako je čitate sa 40 ili 50, ona vam deluje previše zanesenjački ili previše romantično.

Šta vas je navelo da se preselite u posleratni Pariz?
Proveo sam jedno dve godine u svom veoma ranom uzrastu sa svojoj tetkom Francuskinjom. Kada mi je majka bila bolesna i nije mogla da se brine o meni, tetka me je odvela u Francusku i živeli smo tamo blizu Strazbura dovoljno dugo da naučim jezik tako da ga još pamtim. I tako su mi bile potrebane godine da se tamo vratim. Tako, posle rata, imao sam 26, 27 godina i otišao sam u Francusku jer sam osećao da se vraćam drugoj kući.

I tamo ste zaista radili nešto, je l’ da? Sticali ste doktorat, kao što kažete.
Da, ali sam pisao disertaciju u ćošku kafea, bio je to kafe Mabijon, na Bulevaru Sen Žermen.

Da li još postoji?
O, da, ali je sad to mesto za turiste. I provodio sam vreme u knjižari Džorža Vitmana, koja se zvala la librairie Mistral u to vreme. Promenio joj je ime u “Šekspir end kompani” oko 1961. Džordž mi je bio najstariji prijatelj. Provodio sam vreme u toj knjižari i mnogo, mnogo posećivao Džordža, mnogo, mnogo puta sam boravio u biblioteci.

Znači, boravili ste na gornjem spratu, gde su slali ljude?
Da.

Kada je to bilo?
Pa, prvi put, trebalo bi da je bilo 1947. A onda sam otišao iz Pariza 1950. godine, 1. januara, i stigao ovde sledećeg dana.

Zašto San Francisko?
Izgledalo je da je to još poslednja granica, što više nije. Mislim, 1951. godine bio je ovo široko otvoren grad i izgledalo je da ste ovde mogli da radite šta god poželite. Izgledalo je da ovde toliko toga nedostaje da je, ako je trebalo da postane pravi grad, bilo toliko toga što mu je potrebno, što nije imao. I, na primer, što se tiče knjižara, sve knjižare zatvarale su se u pet posle podne i nisu radile vikendom. I nije bilo mesta za sedenje u njima. I prodavac vam je uglavnom visio nad glavom s pitanjem šta tražite.

I tako sam prvo shvatio da nije bilo knjižare koja bi bila mesto za književnu zajednicu. Zaista je važno da, ako hoćete književnu zajednicu, ona ima i mesto za sebe. Ona ne može da postoji tako negde, u vazduhu. Tako, od samog početka, kada smo pokretali “Siti lajts” u junu 1953. godine, ideja je bila da napravimo mesto za novu književnu zajednicu koja se razvijala iz Berkli renesanse, takozvane, i ispostavilo se da je to bilo tačno. Ljudi su se prosto sjatili tu jer nije bilo mesta za književni život.

Malo o San Francisku i tome kako se menja. Šta se najviše promenilo u gradu, po vašem mišljenju, tokom ovih godina?
Trebalo bi da napišete par knjiga da se sve to pomene. San Francisko je 1951. bio mali, provincijski glavni grad. I bio je provincijalan. Na primer, nije bilo mesta u gradu gde bi mogao da se dobije kroasan, osim u podrumskom odeljku prodavnice “Grad Pariz”, gde je bio kafe. I tako je to bio test naše provincijalnosti. (smeh)

Šta bi valjalo da se promeni u San Francisku, u Zalivu uopšte, da bi se umetnici ovde zadržali?
Pa, San Francisko sada je Bumtaun Amerike – veći je bum nego posle Zlatne groznice 1850-ih i 60-ih. Bumtaun danas menja San Francisko u nešto što nećete čak ni prepoznati u narednih 15 godina.  Još nije baš pogodio Nort bič, ali jeste ostali deo grada, to su sad svuda saobraćajne gužve. Automobili transformišu i uništavaju većinu gradova, ne samo San Francisko. Zovem to Autogedon. Autogedon uništava gradove.

Vaše pesme su jedinstvena mešavina humora i patosa. Frensis Ford Kopola ima sjajan opis: “Lorens te nasmeje, pa te pogodi istinom”. Postaje li vam teže da zadržite osmeh?
Zašto? Ne! Frensis je bio potpuno u pravu, ipak. Čini se da imam zaista mnogo pesama koje to rade.

Pitao sam se jer sam osetio u knjizi, “Ferlingetijeve najveće pesme”, da je mnogo zanosa u jeziku bilo ranije, a kako ste sazrevali, verovatno i sa vremenom, sa politikom, pesme su nešto mračnije.
Pa, da, liričnost je deo mladosti. Kada ste mladi, lirični ste. Kasnije postajete tragični.

Koju ste pesmu poslednju napisali?
Objavljena je u magazinu Nejšn. Zove se “Trampov trojanski konj”: “Homer nije poživeo dovoljno dugo/Da ispriča o Trampovom trojanskom konju/Iz kog svi predsednikovi ljudi/Izleću u Belu kuću da unište demokratiju/I uspostave apsolutnu vlast korporacija/Nakloni se, o, Obični Čoveče/Nakloni se!

Kako ćete proslaviti 99 rođendan?
Ne vidim nijedan razlog za proslavu starenja. Nije to razlog za slavlja.
Šta ćete raditi tog dana, da li znate?
Oh, imaćemo malo porodično okupljanje. To bi bilo sve.

Tekst: Džon Mekmurtri
Prevod: Matija Jovandić
Izvor: sfchronicle.com