Ljubavi i društvo – Ko to krade dok si ti na straži

SHARE:

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo – Ko to krade dok si ti na straži 


Prošlost nikada nije mrtva. Ona čak i nije prošlost.

Foknerova čuvena, iz romana “Requiem for a nun“ 

Nismo došli do toga da živimo sadašnjost, ovo društvo mora da živi i prošlost i budućnost u isto vreme jer ionako ne zna gde se nalazi. Za početak, treba iseckati individualizam na komade i ne ograničavati se na sopstveni životni vek, “apatična sam… dok ovaj narod shvati da ga prave budalom, da mu ne trebaju vođe i despoti, ja više neću biti živa.“ Pa šta ako nećeš. Svi umiru. Pa šta. Život ne traje do tvog kraja već dok traje i poslednji čovek (i životinja). O biljkama da i ne govorim. Pogledajmo život tako, kao celo.

Dobila sam pismo sa potpisom NOB. Iz daljine, ovako mi piše moja ljubav. Čovek se ne menja prirodnim putem kao nebo. Menja se silom sopstvenog sloma i menja se silom. NOB me iz imigracije seća na borbu da ne ukradeš dok ti glad curi na usta, seća me na hod zaleđenih stopala, na pokret okamenjenih pletenica kose. Moli me da ga ne zaboravim. I ja sanjam ovu izgubljenu ljubav. I u snove mi ulaze, otimaju, gaze mi ljubav do smrti, jahači ljudi, nigde konja, da preckrnem od straha, u svakom od snova borim se za ljubav prema NOB-u koji nam je dao nešto – razliku između dobrog i lošeg. Između ubij, ne ubij. Naudi, ne naudi. Proste stvari za kojima grcam u svoj jastuk.

U dalekoj zemlji, nepoznata devojka ponudila je da odemo na čaj. Razgovaramo, delimo lične priče, ona je tužna, momak ju je ostavio zbog druge… Čaj mi toči nekako preuveličano, pokretom ruke koja kao da toči treću litru. Stiže račun. Iznos je mesečna stanarina u Srbiji. Delimo. Dajem to što imam. Ona me prati na metro, savetuje kuda da krenem da bih izbegla džeparoše. Na rastanku se i zagrlimo. Mučan osećaj me prati nekoliko dana, delom jer sam ispala glupa, delom misleći o njoj. Koliko je već daleko otišla kada dane provodi izigravajući ljudski kontakt samo da ukrade. To mi lomi srce, a nije neuobičajeno. Ona ima dil sa kafićima, da krade strance. 

U pismu me moj NOB uči : “krađa je trodimenzionalna akcija, ne možeš biti polovično u njoj. Zahteva totalnu koncentraciju, posvećenost. Nema transformacije u krađi. Nema kreacije u njoj. Samo se završi u zaletu u kom je i počela.“ Zato volim NOB, neponovljiv je, duhovit i snažan. Kao kad bi se svi ljudi okrenuli i krenuli u istom pravcu. Grupisali se i krenuli. Ili kada bi sve knjige u knjižari postale jedan tim, protiv vlasništva, protiv kupovine i prodaje i počele same da se prepisuju i dele jedna drugoj na čitanje. Sve ovo je suviše apstraktno.

U mom apstraktnom životu povremeno stražarim ispred knjižare na Bulevaru, čuvam štandove sa knjigama. Ne prodajem knjige nego ih čuvam od krađe. Na tu temu dvoje ljudi je razgovaralo. (A: Ma, ko krade knjige u Srbiji, ma daj. B : A ko, bar nešto, ne krade? Svako jutro se budim i proverim da li je tu drvo ispred zgrade, da ga neko nije maznuo…) Dakle, ja sam strujica čije prisustvo pecne ljude da ne ukradu ili ih bar uspori. U ovo vreme, ili u svako vreme, čovek je dostupan uličnoj krađi, čovek je dostupan na ulici onome ko želi da ga uzme. Tela nam hodaju ogoljena, da ih zaustave saobraćajci, da im traže mito, da im sudije traže zlatne bombonjere, da im lekari traže dijamantske poluge (naravno, ne mislim na sve lekare, pandure, sudije…). Da im političari otmu glasove kao da glas nije sve što imamo. Ova igra se stalno događa, vara da je normalna kao dan i noć. NOB (narodnooslobodilačka borba) mi ovo piše, jer s distance bolje vidi, pošto već dugo nije tu. Piše mi kako je znala za besmisao višepartijskog sistema. Političari su jedna kasta, vrsta, grupa, oni nisu zanimanje, samo su nečasna družina koja će lako stati na istu binu. Njihova ideja je jedna – otimačina. Deljenjem u partije nas zavaravaju i troše narodne pare na reklamiranje, kradu naše vreme, misao i život.

Mozak mi kuva! Bojim se da će na tome ostati. Da će mi ova zbrka uvek klopotati u glavi i srcu, da do proključanja neće doći. Kada neko pokuša da ukrade knjigu, priđem i pitam: „Iz kog je filma scena kada Antonio Riči šeta pred biciklom, u agoniji da li da ukrade ili ne?“ Ako lopov zna da je to iz filma “Kradljivci bicikla“ Vitoria De Sike, kažem mu : “Idi i u zdravlju čitaj svoj plen.“ Ako ne zna, kažem : “Idi ali kakav si to primer svom detetu. Treba da se stidiš.“ Shvatam da smo svi Antonio, u vreme siromaštva bačeni jedni drugima da se pokrademo. Ali, ako je život jedno celo, da li bismo današnji mi bili i partizani iz NOB-a, da li bismo bili Crni Panteri 60-ih ili deca iz Dečjih marševa  protiv nasilja u Alabami. Mislim, ko nam bira uloge, mi ili vreme. Osim što je ovo religijsko pitanje na koje možda hindusi imaju odgovor, ono je i prosto pitanje o tome kako ćeš provesti svoj ljudski vek. Od knjige ne zavisi ništa osim mene same : koja ću biti, ona što je ukrala ili ne. Kao klinka, nekoliko puta sam ukrala knjigu i to se podvodilo pod žeđ za znanjem. Međutim, u liniji pisac – izdavač- knjižara – prodavac, u krađi ispašta prodavac. Iako to znam mene bi u krađi danas sprečila sramota, a ne ideja o prodavcu koji će da plati. Ivična sam ko i ceo svet. Oštar đavo da se po njemu isečeš. I nemam osećaj prema svojini, kao što je knjiga ili bicikl ili odeća ili predmet iz pokućstva, lako mi je to da dam, ne znači ništa. I posebno ne razumem kada ljudi gomilaju pare, ne znam čemu im služe ogromne pare.

Borbene linije su ukrštene, pucnjava je negde između NOB-ovskog poštenja, agonije siromaštva i retkog pristupa kao kod npr. Crnih Pantera kojima je dosadilo ujedanje pandura: “Reći ćemo celoj ovoj strukturi i celoj ovoj vladi: odjebite, smradovi! Ovo je naša kuća i dolazimo po ono što je naše!“ Mehanizam je blokada krađe, štrajk krađe, štrajk svakog oblika lopovluka, zbuniti sistem. Postaviti mu ogledala i sevnuti u njih, u dogovoru sa Suncem, zaslepeti oči sistema. Oboriti mu pogled, da se malo i država stidi. Za ovo treba verovati da nisi sama. Kao u NOB-u, poješćemo jednu tvoju i jednu moju cipelu i nećemo umreti od gladi, ali nećemo dati glas. Imati glas je imati sluh, imati korak, krila i ko zna šta još.

U jednom kafeu, preko puta zgrade lokalne izvršne vlasti užasno je sedeti nakon izbora jer tu dolaze partijske ekipe, misleći da ih niko ne vidi, razmenjuju recepte o funkcijama, dele (ne)radna mesta rodbini, itd. Tri gospodina, pričaju o sastanku partije… Govore i o svojoj deci, o zaposlenjima koja im spremaju… Taj stil. Uključila sam se ponovo kada je jedan rekao: “Narod. Šta narod zna? Narod radi kako mu kažu oni koji su napred.“ I pokazao je ispred sebe. Kao da smo svi u nekoj koloni, a gospodin i njegova škvadra negde ispred. Glup je narod, neka takav i ostane, reče ovaj umišljeni robovlasnik. On bi u NOB-u bio pojedena cipela, kod Crnih Pantera bio bi samo beretka. Kod De Sike, on je noga od stola u restoranu u kom se sirom i hlebom časte Antonio i njegov mali sin.

Depresivno je ako mislimo da sve mora biti ovako. NOB mi javlja da ne mora, ovo nije stanje kakvo treba da bude i neće biti.

j andjelovska