LEVIČAR U PLEJBOJU (3) – Markuzeov “Jednodimenzionalan čovek”

SHARE:

Magazin “Plejboj” zatražio je oko 1970. godine od Herberta Markuzea intervju, nudeći mu za to veću sumu novca, ali ih je odgovor prilično iznenadio, svedoči njegov prijatelj i bivši student Endru Friberg. “Otac Nove levice” pristao je, ali uz uslov da se – pojavi na duplerici. “Plejboj” na to nije pristao. Iste godine, objavljen je Markuzeov portret u “Plejboju” iz pera drugog Markuzeovog studenta, Majkla Horovica. Kako je autor “Erosa i civilizacije” i “Jednodimenzionalnog čoveka” prikazan u “Plejboju”, na čitaocu je da prosudi. Oprema teksta koji donosimo u nekoliko nastavaka je redakcijska.

Maja 1965. godine, Markuze je prihvatio ponudu, koja je već dugo postojala, Univerziteta u Kaliforniji u San Dijegu. Kupivši kuću na mondenskoj Klifridž aveniji na plaži La Holja, seo je ispred sa Inge, svojim ulubljenim “pežoom” i svojim cigarama, isecajući iz novina recenzije svog Jednodimenzionalnog čoveka na kalifornijskom suncu. Kao i obično, recenzije su bile raznolike, ali u ovom slučaju recenzenti nisu bili najznačajniji čitaoci. Jer pre nego što je protekla godina, Jednodimenzionalan čovek postao je Biblija Nove levice koja je bila na pomolu – od Praga do Sausalita.

Jednodimenzionalan čovek je zapravo ništa više nego prerada Markuzeovih predavanja za neupućene. Knjiga karakteriše američko društvo kao industrijski eksperiment u kojem je “logika dominacije” pobedila. Američki vladajući kapital drži se odgovornim ne samo za pljačkanje kofera, već za uslovljavanje glasača da prihvate svoju nemoć. Markuze strahuje najviše od pasivnog prihvatanja ograničenih prihoda koje preti da negira žudnju za oslobođenjem koju autor vidi kao krajnju živototvornu snagu. Da je Markuze nastavio da koristi visokoparni engleski koji je naučio u nemačkoj osnovnoj školi, Jednodimenzionalna čovek zaslužio bi jednodimenzionalno izdanje. Ali koristeći tako prozaične američke slogane kao što je “pronašli su svoju dušu u domu na međuspratu” da bi opisao ono što je pre nazivano “represivnom desublimacijom”, Markuze, kao i Makluan, načinio je od sebe komad robe u knjižari u kampusu.

Ispočetka je Markuze odbacivao svoju novostečenu važnost i usmerio se na predavanje nemačke filozofije 19. veka. “Ako postoji stvar koja nije potrebna Novoj levici”, stigle su reči sa La Holje, “to je nova slika oca”. Ali kako su mediji – “Tajm”, “Njujork Tajms” – počeli da ga nazivaju teoretičarem Nove levice, postalo je nemoguće izbeći njegov novi identitet. Konačni dokaz došao je sa 1968. godinom, kada su ga u studentsko-radničkoj buni u Francuskoj kanonizovali kao Karla Marksa 20. veka.

I eto, u Old Vestburiju bio je Markuze u 70-toj godini – energičan, oprezan i smireno zabavljen svojim iznenadnim uspehom. Visok i razumno doteran, nije nosio ništa radikalnije od bele košulje sa manžetnama, tamnu ešarpu, crni prsluk i sivi sako. Njegova duga seda kosa otkrivala je sasvim njegove velike uši i širok nos. Uz naočare za čitanje, uredno zadenute u gornji džep, jedina njegova vidljiva ekscentričnost bilo je njegovo neceremonijalno mljackanje jabuke. Uzimajući kafu, izašao je da se suoči sa još jednim studentskim intervjuom.

– Pretpostavljam da treba da sednem u ovu fotelju – upitao je nevino Markuze svoju publiku. Usledila su klimanja glavom kao saglasnost. – Ne znam da li da se usudim! – dodao je, cereći se.

– Dobro, šta vam je na pameti?

Teskobni tajac prekrio je okupljene. Ko bi se usudio da postavi marksističkom mahatmi prvo pitanje?

– Šta mislite o studijama crnačke kulture – povikao je neko iz pozadine. Studentski intervjui skoro uvek otkrivaju više nego novinarski tet-a-tet. Pitanja stižu snažno i drsko, uklanjaju spoljne slojeve ličnosti svom silinom četke za masažu. Maks Lerner je govorio da nakon nadgornjavanja sa studentima čovek izlazi ili kao svetac ili kao licemer.

– Ne verujem u crnačke i belačke studije – odgovorio je Markuze. – Postoji izvesna količina materijala koju bi svaka inteligentna osoba trebalo da izuči.

– Šta podrazumevate pod “materijalom”? – skeptik je zapitao.

– Govorim o osnovama iz istorije, ekonomije, psihologije, filozofije i tako dalje.

– Da li je to zaista relevantno za crnog studenta u revolucionarnom stanju?

– Ja, zacelo, mogu da razumem koliko univerzitetski život može da izgleda irelevantno crnim studentima koji dolaze iz geta. Predlažem da se nekoliko meseci provede u pripremanju ovih studenata, o trošku vlade, za njihovo aktivno i potpuno uključivanje na univerzitet.

– Ali zašto se truditi oko njihovog “pripremanja” – odvratio je SDS-ovac. “Za šta? Za ekonomske kurseve belca? Ako je video pacove, narkomane i Upravnu zgradu “Dženeral motorsa”, on zna sve što mu je potrebno!

Usledilo je skandiranje podrške i Markuze je shvatio da se nalazi pred svojim najzagonetnijim oponentima – mladim, antiintelektualnim revolucionarima. Kao i obično, profesor se oslonio na svoju najbolju pobedničku taktiku – strpljivo, šarmantno, racionalno ubeđivanje.

– Primećujem ovde – počeo je diplomatski – ono što sam nalazio u mnogim kampusima koje sam posetio: rastući antiintelektualni stav među studentima. Nema kontradikcija između saznanja i revolucije. Zašto strahujete od toga da budete inteligentni?

Jadni Markuze. Čak i u svoj svojoj popularnosti, on je u raskoraku sa mladima koje traži da vodi. Levica u kampusu hoće da spaljuje biblioteke, a on brani čitanje, pisanje i račun – čak marksističko čitanje, pisanje i račun. Klince uzbuđuju fraze poput “podrivanja temelja sistema” i “oslobađanje instinktivnih potreba”, dok bi profesor da oni usklade takva uzbuđenja sa čitanjem Das Kapitala u originalu, na nemačkom. Deca hoće da se jebu bez osećanja krivice, dok on hoće od njih da uče bez stida.

– Da vam kažem šta SDS iz La Holje radi – poučavao je Markuze. – Bio je jedan profesor ekonomije u našem kampusu koji je odbijao da prihvati važnost marksističke teorije u svojim predavanjima. On je razmatrao samo empirijske podatke i primenjivao takozvanu metodologiju oslobođenja donošenja vrednosnih sudova. Studenti su išli u biblioteku i za svako predavanje ovog profesora delili su fotokopirane skripte, objašnjavajući značaj tih podataka sa marksističke tačke gledišta. Posle nekoliko takvih nedelja, dekan je pozvao studente i rekao im da će, ako mu dostave ime kvalifikovanog marksističkog ekonomskog stručnjaka, univerzitet tu osobu da zaposli. Vidite, može se uraditi i pameću.

Tekst: Majkl Horovic
Prevod: Matija Jovandić
Izvor: marcuse.org