LEVIČAR U PLEJBOJU (2) – “Činjenica koju bi i Markuze i Stejt department voleli da se zaboravi”

SHARE:

Magazin “Plejboj” zatražio je oko 1970. godine od Herberta Markuzea intervju, nudeći mu za to veću sumu novca, ali ih je odgovor prilično iznenadio, svedoči njegov prijatelj i bivši student Endru Friberg. “Otac Nove levice” pristao je, ali uz uslov da se – pojavi na duplerici. “Plejboj” na to nije pristao. Iste godine, objavljen je Markuzeov portret u “Plejboju” iz pera drugog Markuzeovog studenta, Majkla Horovica. Kako je autor “Erosa i civilizacije” i “Čoveka jedne dimenzije” prikazan u “Plejboju”, na čitaocu je da prosudi. Oprema teksta koji donosimo u nekoliko nastavaka je redakcijska.

Uvek će biti stvar vrhunske ironije to što je popularnost dokačila Herberta Markuzea kad je on napunio 70. Rođen 1898. u uspešnoj jevrejskoj porodici u Berlinu, doktorirao je književnost (magna cum laude) 1922. na Univerzitetu u Frajburgu. Počeo je da se bavi knjižarstvom u Berlinu na vrhuncu Vajmarske republike, u kulturi briljantnih profesora i nazadne niže srednje klase. Nemačka je živela sa genijima Brehta, Hajdegera, Hajzenberga i obližnjeg Frojda, a mladi je Markuze jednostavno tačno hvatao beleške. Godine 1933. priključio se Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu u pokušajima da stvore socijalnu psihologiju, kritički nastrojenu prema kulturi kapitalizma. Ali tada su Nazadnjaci dospeli na vlast i naredne godine je Markuze – jevrejski radikal, na kraju krajeva – odveo svoju ženu Sofi i sina Petera u Njujork. Sedam godina je radio kao saradnik na projektima Instituta za društvena istraživanja, na Univerzitetu Kolumbija. Tridesetih, bio je nalik nekom američkom patrioti, nalazeći u Nju dilu mnogo toga vrednog divljenja. Kada je počeo rat, naučnik je dobrovoljno radio u ratnom ministarstvu za informisanje i u tajnoj službi kao viši analitičar nemačke kulture. Kasnije je vodio biro Stejt departmenta za Centralnu Evropu, a to je činjenica za koju bi sada i on i Stejt department voleli da se zaboravi. Hladnoratovske politike SAD su 1951. obavezale Markuzea da se vrati na akademiju. Kao saradnik Ruskog instituta na Kolumbiji i Harvardu, ušao je u američke slušaonice, predavajući naraštajima plave krvi iz Ajvi lige o pokvarenosti sovjetskog marksizma. Sofi Markuze je umrla, ali se knjiga koju je Markuze napisao u znak sećanja na nju može ubrojati među najveće vizije 20. veka. Eros i civilizacija, objavljena 1955, otkriva teoretijske osnove za Markuzeovu kritiku modernog društva. Ona predlaže spajanje frojdovske i marksističke filozofije – erotsko podjednako kao i ekonomsko oslobađanje. Ali autor podvlači idiličnu prirodu predloga, tvrdeći da se, u stvarnosti, trend u “unapređenom” društvu pomera ka eksploataciji i represiji.

Nakon objavljivanja te knjige, Abram Zahar, predsednik Univerziteta Brandajs u Voltamu, Masačusets, u retkom ispoljavanju hrabrosti odlučio je da se podsmehne mišljenju nacije i angažuje priznatog marksistu kao profesora politike i filozofije. U pratnji svoje druge supruge, Inge Verner, Markuze se doselio u predgrađe Bostona kako bi pisao svoju konačnu kritiku američke kulture, Čoveka jedne dimenzije. U kampusu je, u međuvremenu, profesor blistao, držeći predavanja – stidljivo usmerena na kritiku američke civilizacije – u slušaonicama prepunim studenata. Tokom svog angažmana na Brandajsu, dopro je do mnogih mladih, danas najuticajnijih, među kojima su najpoznatiji Anđela Dejvis i Ebi Hofman.

Herbert Markuze i Anđela Dejvis

Herbert Markuze i Anđela Dejvis

Ali liberalizam predsednika Zahara pokazao se manjim od nepromenljivog. Uz iskrsavanje komunističke Kube, Valtamov kampus polarizovao se više nego ikad. Podrška nastavnog osoblja Kastru, iako ograničena na manjinu, zapretila je po prvi put da će prilepiti etiketu marksista na Brandajs. U tom trenutku, u većini jevrejski, u većini umereno liberalni filantropi, koji su osnovali univerzitet 1948. godine, zapretili su da će zavezati kesu ako Brandajs postane zapaljivo mesto. Zahar je shvatio suštinu poruke. Prvi izazov mu se dogodio tokom Kubanske krize, kada je priznata antropološkinja Katlin Eberli zaključila obraćanje studentima rečima: „Živeo Fidel! Dođavola s Kenedijem!“ Zahar ju je ukorio zbog „nesmotrenih“ i „neodgovornih“ primedbi, Eberli je dala ostavku, a Markuze je bio na čelu pokreta u kampusu koji je zamerao predsedniku na gušenju akademskih sloboda. (Sa svoje strane, Američko udruženje profesora univerziteta odbilo je da osudi univerzitet). Bio je to najznačajniji potez Markuzea u zrelim godinama u Americi, a koštao ga je stalne pozicije koju je godinama čekao. Uz Markuzea, neka bude rečeno, otišao je intelektualni prvi red nastavnog osoblja, a univerzitet se nikada nije potpuno oporavio od tog egzodusa.

U svojoj završnoj godini na Brandajsu, pošto mu je ugovor bio na određeno vreme, Markuze je postao bučni kritičar američke politike u Vijetnamu. Nakon što je SAD počeo intenzivno bombardovanje Severnog Vijetnama u februaru 1965. godine, on je objavio svoju najoštriju polemiku: „Kada sam došao u ovu zemlju tridesetih godina“, uzviknuo je uz za njega neuobičajeno iskazivanje emocija, „duh nade se osećao u vazduhu. Sad otkrivam militarizam i represiju koja priziva u svest teror nacističke Nemačke“. To je, suvišno je i reći, zapečatilo njegov odlazak, ali nije mogao da ode bez stojećih ovacija studenata, posvete u godišnjaku i studentskog gala prijema.

– Zašto se nikad ne obratite svojim studentima – pitala je Sada na prijemu. Sada je bila Markuzeova niska, punačka, ljubazna stara sekretarica za koju Brandajsov godišnjak tvrdi da je „Seksi Sejdi“ Bitlsa napisana o njoj.

– Ali ja im se obraćam! – insistirao je Markuze.

U redu, hajde onda da razgovaramo – ubacio sam se. Tada sam i sam bio student druge godine na Brandajsu. – Šta mislite o snazi studenata?

– U vezi sa Vijetnamom, u vezi s pravilima u studentskom domu, na vašoj strani sam. Ali u učionici verujem samo u jednu moć: moć nastavnog osoblja. Kada smo mi bili studenti u Berlinu, mi nikada nismo diktirali našim profesorima, mi smo ih slušali.

Tada sam shvatio da je Markuze prvo Nemac, drugo Jevrej, a savremeni Amerikanac jedva da je uopšte. Njegov osnovni pristup obrazovanju bio je uvek obespokojavajuće autoritaran i tada sam naučio da se okrenem Rusou u vezi sa pitanjima pedagogije.

Od njegovog svrstavanja uz Novu levicu, međutim, Markuze je prikladno odlučio da ne treba svi profesori da uživaju potpuno poštovanje. Sada je moguće šikanirati nastavno osoblje čiji pristup brazda “racionalnost socijalista”.

Bilo je to takođe vreme kada sam se uspavao za Markuzeovo predavanje u 10 sati. Iako sam stigao u salu Moskovic četrdeset minuta kasnije, odlučio sam da je i deset minuta Markuzea bolje nego ništa. Na nesreću, vrata su se zalupila kad sam ušao.

– Shvatate li da ste zakasnili četrdeset minuta? – grmeo je Markuze.

– Da – odgovorio sam.

– Pretpostavljam da to znači “Žao mi je” – odvratio je on.

Nisam zaista bio u stanju da razumem provalu gneva kod Markuzea sve dok mi jedan nemački student nije rekao da sam počinio fundamentalni tevtonski prestup – kašnjenje. Da li je to, zapitao sam se, uopšte način da se predvodi oslobođenje?

Tekst: Majkl Horovic
Prevod: Matija Jovandić
Izvor: marcuse.org