Leonard Koen preminuo u 82. godini života

SHARE:

 Kanadski tekstopisac, muzičar, pesnik i romanopisac Leonard Koen preminuo je u 82 godini života. Spadao je u najkreativnije duhove prošlog veka. Dobitnik je prestižne nagrade Gremi za životno delo, kao i bezbroj drugih nagrada, bio je zamonašen u red rinzai budističkih monaha, njegova muzika je uvela popularne pesme u sferu prave poezije, čak i filozofije. U vreme kada je Bob Dilan tek postajao slavan, Koen je već objavio nekoliko zbirki poezije i dva romana, uključujući proslavljenu knjigu “Prelepi gubitnici”, povodom koje je slavni Alen Ginzberg izjavio: “Dilan je sve žive raspametio, osim Leonarda.” Jednom kada se u potpunosti okrenuo muzici kasnih šezdesetih, više ništa nije bilo isto.

U knjizi Pola Zoloa “Tekstopisci tekstopiscima”, koja je zapravo zbirka intervjua sa poznatim kantautorima, Koen ovako razmatra svrhu muzike u ljudskom životu:

Uvek postoji neko kome je određena pesma smislena. Ljudi se udvaraju, nalaze svoje žene, prave bebe, ljudi peru svoje posuđe, gledaju da preguraju dan, uz pesme koju su za nas beznačajne. Ali njihov značaj je priznat od strane nekih drugih ljudi. Uvek postoji neko ko potvrđuje važnost pesme time što uzima ženu u svoje naručje ili što troši noć uz nju. To donosi dignitet pesmi. Pesme ne oplemenjuju ljudske aktivnosti. Ljudske aktivnosti oplemenjuju pesmu.

Koen pristupa radu sa neverovatnom upornošću, ističući time da su radne navike bitnije od onoga što zovemo “inspiracijom”:

Stalno pišem. I dok pesma počinje da srasta, ne radim ništa drugo do pisanja. Voleo bih da sam jedan od onih ljudi koji brzo pišu pesme. Ali nisam. Tako da mi je potrebno veoma dugo da otkrijem šta je pesma. Stoga većinu vremena radim.

    […]

Da bih našao pesmu koju mogu da otpevam, da bi ona aktivirala moje interesovanje, da bi probila moju dosadu samim sobom i nezainteresovanost za moje stavove, da bi probila te barijere, pesma mora da mi se obraća sa izvesnom dozom hitnosti.

Da bih našao pesmu za koju mogu da budem zainteresovan, potrebne su mnoge verzije i potrebno je mnogo otkrivanja.

    […]

Moje neposredne misli su birokratske i kao gužva u saobraćaju su. Moje uobičajeno stanje uma je veoma slično čekanju u redu za dobijanje vozačke dozvole… Stoga, da bih prekinuo to torokanje i te besmislene rasprave koje mi okupiraju veći deo pažnje, moram da smislim nešto što se zaista obraća mojim najdubljim interesovanjima. U suprotnom ću samo odmahnuti glavom. Dakle, da bih našao tu pesmu, tu hitnu pesmu, potrebne su mnoge verzije, mnogo rada i mnogo znoja.

Ali zašto da moj rad ne bude naporan? Skoro svi rade naporno. Možemo biti zavedeni opaskom da postoji nešto kao inspiracija, da dolazi brzo i lako. A neke ljude jednostavno krasi stil. Mene ne.

Kasnije će dodati:

Sloboda i ograničenje su samo luksuz za nekoga ko je zaključan u tamnicu na kuli pesme. Ovo su samo… ideje. Ja nemam osećaj ograničenja ili slobode. Samo imam osećaj rada. Imam osećaj teškog rada.

Upitan da li ikada može da nađe užitak u tom “teškom radu”, Koen se poziva na distinkciju Luisa Hajda između posla i kreativnog rada, i razmatra šta posao koji ispunjava zapravo znači:

On ima izvesnu hranljivost. Mentalna građa postaje muskulaturna. Uz pomoć njega napredujete kroz sumoran pejzaž vaših unutrašnjih misli. Daje izvestan tonus vašim aktivnostima. Ali u većini slučajeva ne pomaže. Samo je težak rad.

Ali mislim da je besposlenost velika nesreća za čoveka. Čak su i ljudi sa poslom nezaposleni. Zapravo, većina ljudi sa poslom je nezaposlena. Mogu da kažem, srećno i zadovoljno, da sam ja potpuno zaposlen. Možda sve što težak posao i znači jeste biti zaposlen.

Koen u nastavku ilustruje kako mu se ideje ne javljaju jednostavno, sa nekom šarmantnom anegdotom, pa citira prijatelja pisca koji je jednom rekao da je Koenov um “nezagađen samo jednom idejom”, što je on shvatio kao kompliment. Umesto toga, on ističe vrednost ponavljanja i ističe da se njegov rad sastoji “samo iz verzija”. Kada ga Zolo upita da li svaka pesma počinje pesničkom idejom, Koen odgovara pesničkim prkosom:

Pisanje počinje apetitom za otkrivanjem mog samopoštovanja. Za nadoknađivanjem dana. Tako da taj dan ne bi otišao u dug. Počinje tom vrstom apetita.

Na pitanje odakle dolaze dobre ideje, Koen se poziva na misli T.S. Eliota o mističnom kvalitetu kreativnosti i odgovara:

Kada bih znao odakle dolaze dobre pesme, išao bih češće tamo. To je misteriozno stanje. To je u velikoj meri kao život kaluđerice. U braku ste sa misterijom.

Ali najdirljiviji Koenovi uvidi u stvaranje pesama prevazilaze specifičnosti zanata i idu do univerzalnosti života. Pošto je Zolo bio zapanjen činjenicom da Koen odbacuje čitave strofe i pesme, on ističe kako je insistiranje na ponavljanju neophodno za kreativni proces – spoznaja da pre nego što odustanemo moramo da uložimo svaki delić sebe kako bismo stekli celokupan uvid, pa time opravdali odustajanje,  što se može primeniti na sve, od posla do ljubavi:

Pre nego što odbacim stih, moram prvo da ga napišem… Ne mogu da odbacim stih pre nego što ga napišem, jer samo pisanje stiha jeste ono što će proizvesti užitak, ili interesovanje, ili aspekte koji će uhvatiti svetlost. Brušenje dijamanta mora da bude završeno pre nego što možete da vidite da li sija.

Koen se vraća na opasku da je težak rad skoro pa egzistencijalni imperativ:

Uvek sam teško radio. Ali nisam imao pojma šta je težak rad, dok se nešto nije promenilo u mom umu… Ne znam tačno šta. Možda svest o tome da je celokupno stvaralaštvo ograničeno, da se može videti kraj… Da smo zaista potpuno smrtni.

Ističući da ga više interesuje sam proces nego ishod, Koen objašnjava kako je umetnost samo-otkrivanja ono što ga pokreće već pola veka:

To ima veze sa dve stvari. Jedna je ekonomičnost hitnosti. Nikada nisam zaradio toliko novca da pomislim: “Oh, čoveče, sad ću da kupim jahtu i samo ću da ronim.” Nikada nisam imao tu količinu sredstava dostupnu, pa da mogu da pravim radikalne odluke u vezi sa tim šta ću da radim u životu. Osim toga, treniran sam u onome što će se kasnije nazvati Montrealska škola poezije. Pre nego što su postojale nagrade, pre nego što su postojali grantovi, pre nego što su čak postojale devojke koje zanima šta ja radim. Sastali bi se, mi, neodređena grupa ljudi. Nije bilo nagrada, kao što sam rekao, osim samog rada. Čitali bismo jedni drugima pesme. Strastveno smo se bavili poezijom i naši životi su bili isprepleteni njom…

Imali smo na umu primere pesnika koji su radili celog svog svog života. Nikada nismo planirali da osvojimo tržište, da smislimo hit i da se istaknemo njime. Ta vrsta senzibiliteta jednostavno nije bila ukorenjena u mom umu sve do nedavno…

Tako da sam uvek imao osećaj da sam u svemu ovome do kraja, ukoliko me zdravlje posluži. A dovoljno ste srećni ako imate dane na raspolaganju u kojima možete da se bavite ovime. Nikada nisam imao osećaj da će se približiti kraj. Da postoji penzija ili da postoji džekpot.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)
izvor: brainpickings.org