Aprila 1992. godine, u jednom od retkih intervjua koje je za života dao, Kormak Makarti priznao je nešto što je smatrao “ružnom činjenicom”: knjige, među kojima su i njegove, sačinjene su od drugih knjiga. Naveo je tu Vilijema Foknera i Hermana Melvila, pisce čiji uticaj u njegovom delu je primetan (i svuda priznat), posebno kad je reč o iskrenosti njihove proze.
U intervjuu se ne spominje, iako to teško da je tajna, da postoji jedna konkretna knjiga iz koje je proizišao Krvavi meridijan, roman iz 1985. godine, smatran remek-delom pokojnog pisca. To su memoari Semjuela Čemberlena, dezertera i odmetnika koji je kasnije postao poštovani general u američkom Građanskom ratu i upravnik zatvora u Novoj Engleskoj.
Napisane u drugoj polovini 1850-ih godina, Moje ispovesti opisuju, manje-više verno, Čemberlenovo služenje vojske SAD tokom Meksičko-američkog rata 1846-48, kao i, što je teže dokazivo, vreme koje je proveo kao pripadnik zloglasne bande lovaca na skalpove predvođene Džonom Džoelom Glentonom.
To delo već i samo nosi melvilovske osobine, bar tamo gde predstavlja pravo zaveštanje jedinog preživelog iz masakra Kečua ratnika nad Glentonom i njegovim ljudima. Međutim, u Čemberlenovom spisu malo je filozofije: plitak i samoljubiv, autor je svoja nedela zaodenuo u vestern romantiku ili ih je zabašurio neubedljivim pozivanjem na moral iz 19. veka. Meksičke prostitutke tako postaju “nestašnooke poblanas“; teško ranjavanje u čarki objašnjava se kao rešenost rivala da “glupo naleti na vrh moje čačkalice iz Arkanzasa”.
Pored ubojitog Glentona, Čemberlen nas upoznaje i sa jezivom pojavom sudije Holdena, ćelavog rmpalije sa “tupim licem boje loja bez ijedne dlake i ekspresije”. Holden žudi za “krvlju i ženama”, ali je ipak “ubedljivo najobrazovaniji čovek na severu Meksika”. On je silovatelj dece, proučavalac botanike i geologije, a dobro i pleše; uspeva, zajedno sa Čemberlenom, da izbegne konačno uništenje Glentonove bande.
Taj rukopis, očigledno suviše opscen za objavljivanje, savesno je prenošen s kolena na koleno, sve dok nije otkriven u jednoj antikvarnici u Konektikatu i objavljen 1956. godine, zajedno sa preterano entuzijastičnim predgovorom, zahvaljujući uredniku magazina Lajf.
Knjiga bi potom možda ponovo potonula u američku osrednjost iz koje je nekim čudom izronila da nije dospela u ruke Kormaka Makartija. Makarti se 1976. godine, tad već sredovečan i u komercijalnom smislu još neuspešan pisac pregršti romana smeštenih na apalački Jug, preselio iz rodnog grada Noksvila u El Paso u Teksasu. Tamo je započeo rad na delu koje će biti smešteno na Zapadu.
U Krvavom meridijanu, nastalom prema skici Čemberlenovih memoara, likovi i njihova putanja skoro su sasvim lišeni romantike i moralnih pretenzija i namenjeni su im radikalno drugačiji krajevi. Njegov bezimeni protagonista – on donekle podseća na Čemberlena, ali se spominje isključivo kao “mali” – upada u bandu lovaca na skalpove koju predvode Glenton i sudija Holden (u Makartijevoj verziji on se spominje samo kao “sudija”).
Mali je svedok beskrajnih užasa dok zvanično nepostojeća četa, koju su meksički zvaničnici angažovali da skidaju skalpove Apačima, marodira po pograničju SAD i Meksika i nasumično ubijaja i skalpira, u nekoj vrsti antibildungsromana postavljenog nasuprot sveta u kom su jedino sigurni nestvarna lepota pejzaža i neiscrpna ljudska spremnost na nasilje.
U Makartijevoj prozi se litanija destrukcije opisuje tonom koji niti je opravdava niti neopravdava. Naslov knjige označava Makartijevu nameru na tri nivoa – da jukstapozicionira ljudsku surovost i nemu prirodu, da promišlja epistemologiju nasilja i da potkopa žanr vesterna, zajedno sa Mojim ispovestima kao ranim i nepriznatim doprinosom. U naknadnoj asocijaciji, “krvavi meridijan” odnosi se na mnogo mitologizovani stoti podnevak na kom, smatra se, počinje američki Zapad i taj prostor blisko je povezan, u tradicionalnom smislu, sa idealizovanim shvatanjem granice i posledicama kolonizacije blagotvorne po američko društvo.
Za američkog istoričara s početka 20. veka Frederika Džeksona Tarnera granica je bila dinamična oblast, “tačka susreta divljaštva i civilizacije”. Doseljenik evropskog porekla isprva je usvajao običaje zemlje – “on urla bojne pokliče i skida skalpove u pravom indijanskom maniru” – ali se kasnije preobražava u nešto novo i civilizovano, ni urođeničko ni evropsko, nego američko.
Makarti pograničje prikazuje kao krvavo tlo koje ne poznaje napredak, na kom nijedna ustanova građanskog društva ne odoleva naletima mahnitog zverstva. Sahrane bivaju prekidane sa još klanja, bogomoljci bivaju odvučeni od oltara i skalpirani, ni žene i deca nisu pošteđeni. Banketi prerastaju u obračune oružjem; svaki ulazak u lokal u kom se pije završava se krvoprolićem; seksualni odnosi su isključivo silovanja i (ređe) prostitucija.
Sudija, pravi primer američkih brutalnosti u jednom liku, sve to inauguriše već pri početku knjige tako što priređuje linčovanje nedužnog sveštenika u Nakogdočesu u Teksasu, smeštenom, kako je to primetio proučavalac Stiven Fraj, nedaleko od stotog meridijana. Njegovi potezi su, izgleda, nepogrešivo uspešni i aplaudiraju im svi osim žrtava. Pošto sudija prizna da je lažirao optužbe protiv propovednika, zapanjeni svedoci ga časte pićem za šankom.
U Krvavom meridijanu nijedna nacija nema monopol nad krvoprolićem. Apači razapinju bebe na stabla; meksičke trupe ostavljaju za sobom smežurane glave poređane u krug u pustinji. Ni rasizam ne izostaje iz panorame romana: Makartijev Glenton javlja se kao inkarnacija belog suprematizma, naređujući bez razlike pokolje miroljubivih i ratobornih urođenika, meksičkih seljana, ispoljava mržnju prema Indijancima u kritičnim trenucima, a pokazuje čak i odmetničku grižu savesti zbog sabraće: (“Ne volim da vidim belca takvog. Pa nek je i Holanđanin ili ko god da je”.) Ali njegova sudbina na kraju – lobanja rascopana napola apačkim tomahavkom dok mumla svoj zadnji poklič – ukazuje na to da su rasne predrasude samo još jedan moralni luksuz kakav to zahtevno tlo ne dozvoljava. Dotle dopire Makartijev društveni optimizam.
Iako je to istorijski roman, mračnim pozivanjem na konačnost kosmosa i insistiranju na tome da se nasilje koje prikazuje ima smatrati bezvremenim, Krvavi meridijan se često opire istoričnosti. Isto važi i za Makartijeve opise nehumanih pejzaža Zapada kakvima nema premca, kao i za poređenje iskonskog savršenstva prirode sa bednom privremenošću čoveka. Pošto su se napatili napredujući kroz sušnu pustoš, Glentonovi ljudi zatiču se pod upornom kišom koja danima pada dok prolaze kroz zemlju zadivljujuće lepote. “Divlja loza s cvetovima ukrasnog slaka” promiče pored muškaraca “pogrbljenih pod kabanicama isečenih od masnih napola osušenih koža”.
Prelepi krajolik zadobija tragičnu crtu zbog udaljenosti: na kraju je njegova lepota nema i daleka, nesposobna da protka krhko delovanje čoveka. Da li je prava, recipročna veza između čoveka i prirode zamisliva? Možda jeste, možda nije. Dok prelaze korito lave, rečeno nam je, “gips je formirao neobično simetrične spirale poput čeličnih opiljaka po polju i ti oblici širili su se i ponovo povlačili, odjekivali tim skladnim tlom, pa se vrteli u kovitlacima preko sasušenog basena… Kao da je u prolasku tih jahača bilo nečeg tako strašnog da bi moglo da bude beleženo sve do krajnje granulacije stvarnosti”. Kao da. U sledećem pasusu jahači su svedeni, saosećajnije, na činjenice poput bilo kojih drugih: “U uškopljenoj oskudnosti tog terena svim pojavama bila je zaveštana neka čudna jednakost”.
Takve osobine doprinele su razvoju škole “eko-kritike” Makartijevih romana koja više obraća pažnju na ekološku nego na ljudsku dimenziju njegovov dela. Pa ipak, i Makarti je čovek i politički pisac, pa se u romanu daju otkriti i tragovi njegovog vremena.
Related
"Svi mi pišemo pesmu božju": Konfesionalizam En SekstonPoput Melvila i Pinčona, Makartija je interesovala nauka (redovno je dolazio na tehnički institut, gde je imao svoje mesto dobar deo svog kasnijeg života). Ali, za razliku od Melvila, malo ga je zanimala psihologija, više se bavio postupcima ljudi i njihovom krajnjom sudbinom nego obrisima svesti, pa je čak, što je već dobro poznato, odbacio Prusta i Henrija Džejmsa kao nezainteresovane za suštinska pitanja književnosti o životu i smrti.
Bilo je to nešto što mu je išlo naruku 1980-ih i 1990-ih, u intelektualnoj klimi obeleženoj napadima na Frojdovo nasleđe, onoj koja se odlučila za biološke načine razmišljanja, bolje prilagođene dobu ponovo obeleženom laissez-faire stavovima o ekonomskom opstanku najjačih.
Krvavi meridijan napisan je usred novog talasa migracija na zapad u Americi. Nije se samo pisac preselio sa istoka u Teksas, gde je novi dom pronašlo nekih tri miliona ljudi više kad je roman završen nego kad je započet. Grad Tuson u Arizoni – u romanu je to grupa kuća unutar slabo branjene tvrđave – proširio se desetostruko u prvim decenijama Makartijevog života tamo, premašujući trećinu miliona stanovnika.
Hladnoratovska vojna industrija i korporacije napuštale su sindikalizovani sever i srednji zapad i preusmerili su još živ protok novca i ljudi ka jugu i zapadu. Zaštitno lice ovog procesa bio je Ronald Regan, čovek sa srednjeg zapada koji je postao Kalifornijac, filmski kauboj koji je, kada je izabran za predsednika, udvostručio izdvajanja za vojsku i gušio je sindikalni otpor.
Dok se Amerika deindustrijalizovala, organizovani rad je slabio, a organizacije sa masovnim članstvom su padale pred donorski finansiranim neprofitnim organizacijama, Amerikanci su počeli da se “kuglaju sami”, kako je to rekao sociolog Robert Putnam da bi opisao slom dobrovoljnih udruženja, od rotari klubova do crkava. Uz srednju klasu, usamljenu u predgrađima sa svojim ponovo rođenim sumnjama, američki gradovi srljali su nadole ka nasilju i nemaru.
Protagonista Satrija, po kome je roman nazvan, još i može da pronađe nekakvu utehu u društvu njemu poznate grupe skitnica. Nasuprot tome, svet Krvavog meridijana je takav da u društvu utehe nema ni na vidiku, takav je da su stabilne veze među ljudima sasvim nemoguće
Krvavi meridijan, objavljen 1985 godine, i njegov prethodnik Satri, Makartijev autobiografiski obojeni poslednji južnjački roman, stoje jedan nasuprot drugom, a između njih je taj jaz u američkoj istoriji. Protagonista Satrija, po kome je roman nazvan, još i može da pronađe nekakvu utehu u društvu njemu poznate grupe skitnica. Nasuprot tome, svet Krvavog meridijana je takav da u društvu utehe nema ni na vidiku, takav je da su stabilne veze među ljudima sasvim nemoguće. Čak i pripadnici Glentonove bande ubijaju jedni druge bez upozorenja. U toj neprestanoj kavalkadi, svaka interakcija je prolazna i neće se ponoviti; važi jedino zakon krvi.
Ako se Makartijeva selidba na zapad često ističe kao neizbežna, s obzirom na njegov pretpostavljeni interes za mitski pejzaž, ona u sebi nosi i izvesnu simetriju spram istorijskog trenutka. Tokom 1980-ih se duh nacije najjasnije ispoljavao na zapadu, regionu anomije par ekselans. I u Krvavom meridijanu je dezintegracija društva osvetljena jarkom bojom i oštrim kontrastom sutona na zapadu.
Među svim važnim likovima u romanu upravo je mali taj koji stoji, iako pasivno, iza onoga što je ostalo od utvrđenog morala. Iako već u mladosti “ima ukusa za bezumno nasilje”, retko mu se prepušta. Mali se, poput Melvilovog Ismaila, često gubi iz vidokruga u ključnim scenama; u bezdušnijim masakrima nije naveden među počiniocima. On se tuče ili ubija kad je u opasnosti ili je isprovociran. Odbija da ubije iz samilosti povređenog druga koji će biti prepušten dolasku Apača. Odluke poput ove možda jesu, a možda i nisu, iskreno samilosne, ali svakako na njega skreću pažnju sudije koji ga optužuje: “Postoji nekakva slaba tačka u tkivu tvog srca… Samo ti si u duši svojoj sačuvao neki kutak milosti za pagane”.
Makartijevog sudiju često opisuju kao Ahaba s kraja 20. veka, monomanijaka kome je rat opsesija i u prilog tom opisu se može naći mnoštvo dokaza. Za njega je rat “nenadmašna igra… najtačniji oblik predskazanja… kovanje jedinstva postojanja”. Ali, za razliku od Ahaba, sudija je čovek koga zanimaju mnoge stvari – inače je rat sveobuhvatnija veština nego što se obično zamišlja, mračna kraljica nauke.
On je hemičar, zagonetač, ubica štenadi. On je frenolog i advokat, citira Kouka i Blekstouna, izvodi snagatorske zahvate. Sa knjigom punom skica koštanog oruđa i krhotina grnčarije, beleški o ubistvima i ljudima, on je do kraja čovek Prosvetiteljstva, beskrajno prilagodljiv i radoznao, sklon klasifikovanju – zlokobni Kant koji vidi neprestani rat, a ne neprestani mir, izjavljuje da je “poredak u stvorenom koji vidite isti onaj koji ste vi tamo uneli” i da “sve što u stvorenom postoji bez mog znanja postoji i bez mog pristanka”.
Roman se završava kad on ubije malog u poljskom klozetu u Teksasu, a potom bučno pleše na barskom podijumu. “Nikad ne spava, sudija. Pleše, pleše. Kaže da nikad neće umreti”. U ovim jezivim rečenicama sudija je konačno prepoznat kao sam pisac, onaj što beleži, onaj kome nikakvo zverstvo nije strano i ubeđen je u sopstvenu besmrtnost.
Piše; Nik Barns
Izvor; New Statesman
Preveo; Matija Jovandić
Za više detalja o piscu i nastanku njegovog remek-dela, koncepciji i slojevima Krvavog meridijana preporučujemo petu epizodu podkasta Vredno priče u kojoj o Makartiju govori prevodilac njegovih dela na naš jezik Igor Cvijanović.