Koja Evropa? („Lampeduza“, Dragan Radovančević)

SHARE:

Piše: Bojan Vasić

Nova knjiga pesama Dragana Radovančevića predstavlja precizan rentgenski snimak savremene Evrope. Iako nevelikog obima, ona uspeva da predstavi celinu: sliku pojedinca i sliku društva, da opiše privatni prostor i da presek globalnog stanja, uhvati realnu situaciju kao i različite psihološke projekcije koje je određuju ili prate. To je slika Evrope o samoj sebi data iz verovatno jedine perspektive iz koje se može odjednom i uverljivo obuhvatiti čitav ovaj kontinent – iz perspektive individue. Preciznim oslikavanjem mikroprostora pred nama se sam od sebe rastvara makroprostor. Radovančevićevi lirski junaci, poput, recimo, Eliotovih persona, dati poetskim seciranjem privatnog, predstavljaju sinegdohu Zapadne savremenosti. Autor govori u nagoveštajima, suptilno isečenim stihovima, služeći se tek do pola ekspliciranim iskazima i uz pomoć ironičnih obrta skačući iz slike u sliku – dakle, koristeći tipično modernistička sredstva. Ali, za razliku od Eliotovih persona, značaj ovih lirskih junaka je u većoj meri opšti (i uopšten) nego univerzalan (i arhetipski), a njihova pusta zemlja prostor anarhizovane ravnodušnosti za stepen stariji i ciničniji od modernističke, budući da je sadrži u sebi. Evropa u Radovančevićevoj poeziji bremenita je nakupljenim kulturnim iskustvom (jedne kulture već u sebi prezasićene sopstvenim kulturnim nasleđem) u tolikoj meri da je čak nesposobna da sebe uopšte i doživi dramatično.

Iako lica koja susrećemo u ovoj poeziji nisu data ni kao realistički tipovi, slika sveta u Radovančevićevim stihovima je iznenađujuće jasno predstavljena, koordinate precizno ucrtane – knjiga počinje Lampeduzom, simbolom ‘migrantske krize’ i stradanja ljudi koji pokušavaju da uđu u tvrđavu Evropa, dok je na njenom kraju Oda Lajpcigu, gradu u srcu te tvrđave koji je simbol vrednosti koje njeni zidovi navodno i treba da sačuvaju. Tamna senka kontinenta-tvrđave uhvaćena je pomoću svojevrsnog citata sa naslovne korice knjige: reč je o slici Izbeglice iz 1938. Leona Bibela. Time se opasnosti našeg vremena potcrtavaju jasnom paralelom sa dešavanjima iz tridesetih godina dvadesetog veka. Ta široka vremenska i prostorna perspektiva otvara se na specifičan način na više mesta, i to pre svega poigravanjem kulturnim nasleđem, na primer, time što Niče ili Kafka postaju lirski junaci (pesme Vrli novi i Lečenje). Otuđenost je unutar te tvrđave predstavljana kao zatečeno stanje, sami likovi su rascepljeni u sebi, dijalog obesmišljen i sveden na razmenu monologa. Jer i stanovnici Evrope su i sami postali tvrđave, jednako nepoverljivi prema pridošlicama koliko i prema bližnjima i sebi. Jednom rečju, problematici drugosti i drugog ovde je data centralna uloga koja povezuje u sebi sve navedene ravni.

I prvi stih posvete koja otvara knjigu to potvrđuje, njene reči upućene su «Izbeglima. Beskućnima», ne prosto izbeglicama i beskućnicima u objektivnom smislu, iako se polazi od empatije prema njima. Oni su samo najtragičnija manifestacija onoga što prožima savremenost, njihova stvarna patnja istovremeno je i simptom evropske ‘bolesti na smrt’ koja se otkriva u odnosu koji ‘stara dama’ ima prema drugom. O navedenoj podvojenosti jasno se govori već u uvodnoj pesmi. Iako autor tematizuje konkretan događaj, on u pesmi nije direktno opisan. U svedenom, diskurzivnom jeziku ove zbirke baš se Lampeduza ističe pojačanom metaforikom i izraženijom simbolizacijom motiva. Ni u jednoj drugoj pesmi nećemo pronaći sintagme kao što su ‘buket makaza’ ili ‘šminka crnog zlata’. Ali upravo je ovaj slikom zasićen govor način da se istovremeno izbegnu i patetizacija i banalna deskripcija ili povišen angažovani ton a da se na jedan posredan način, inherentan poetskoj situaciji, iskaže empatija lirskog subjekta prema drugom. Realne razlike premošćene su metaforom, ne deklamacijom. Drugi način povezivanja je izlaganje sopstvene priče, stavljanje ličnog iskustva gubitka, patnje i drugosti kao realnog zaloga i osnove iskazane empatije. A može se reći da se to čini u dobrom delu ostalih pesama zbirke, počev od teksta Proporcije, najsnažnijeg u knjizi, u kom se tematizuje smrt majke. I opet, i u ovoj pesmi, Radovančević kontrapuktira emociju i njen izraz, kao i u Lampeduzi. U Proporcijama proza zamenjuje stih, sećanje na detinjstvo opisano je umesto sadašnjeg trenutka, san zauzima mesto realnosti – time samu stvar, prikazanu kroz njeno odsustvo, čitalac snažnije doživljava nego da je direktno prikazana. I ovde je uspela forma znak da se autor na pravi način uhvatio u koštac sa temom i samim sobom.

Sopstvena patnja dozvoljava nam da osetimo tuđu, ali i saosećanje sa položajem drugog takođe utiče na to da promenimo vizuru kakvu imamo prema sopstvenom položaju. Zanimljivo je, iz te perspektive, razmotriti način na koji tematizovanje ‘migrantske krize’ određuje emigrantsko iskustvo samog lirskog subjekta. Jer, upravo način na koji se iskazuje solidarnost sa izbeglicama svedoči o tome da lirski subjekt ni u kom smislu nije jedan od njih. Iako je i sam stranac, Radovčevićev junak progovora iz iskustva koje ga čvrsto smešta unutar šireg evropskog konteksta. Umesto direktnog tematizovanja emigrantskog iskustva, kakvo je prisutno u književnosti sa ovih prostora u ranijim decenijama, ono je oslikano sa strane, upravo, sasvim je stišano merom koju tom iskustvu pruža nova situacija. Jasno je da se promenila istorijska pozadina i da su se granice, najsnažnije ocrtane baš negacijom, određivanjem onog neprihvatljivog, netolerisanog drugog, prenele dalje na istok.

Sa te strane, takođe su jako zanimljive i one po meni najslabije pesme u knjizi, kao što su Ispovesti ili Za dlaku. Iskazi su tu direktniji, ton angažovaniji, situacija data neposrednije nego u drugim pesmama. Ali to nije suštinska razlika. Radovančević je najuspeliji tamo gde njegov lirski subjekt progovara iz sebe o sebi, ili iz sebe o drugom. Ali kada se o drugom progovori direktno iz neke ideologizovane pozicije, čitalac dobija samo sliku otisnutu u negativu ideološke repetitivnosti. Zato pesma pastora Nimelera, u celosti citirana u pesmi Za dlaku, zvuči nadmoćno u odnosu na tekst u koji je interpolirana, a u kom se o njenom autoru sudi. Tim pesmama se pridružuju tematski slični tekstovi, koji su daleko uspeliji, a u kojima lirski subjekat zauzima drugačiju poziciju, kao što su Junaci, Prozakova sonata, O psima i čuvarima, i, naročito uspela, Pesma iz čistog mira, čineći tako, tek zajedno sa dve prethodno pomenute, istu smisaonu celinu, precizno prikazujući mesto Radovančevićevog lirskog subjekta, njegove slabije i jače strane.

Ali ona drugost koja se čini najvažnijom obrađena je u dve pesme koje čine okosnicu knjige. Ljubavni odnos je centralni motiv formalno najzanimljivije i generalno jedne od estetski najuspelijih pesama u knjizi, višedelne Lekcije o ravnodušnosti. U drugoj, lirski junak postaje kopilot Lufthanzinog aviona koji je povukao druge u smrt zbog – kako se to uzima u pesmi – neuzvraćene ljubavi (Ispovest kapetana Lubica). I dok u prvoj od navedenih pesama vlada atmosfera iščekivanja propasti («slobodno lebdim, ko anksioznost u doba Franca Ferdinanda»), u drugoj se ona i događa. Ako je rušenje Kula STC-a u Njujorku poslužilo DeLilu i drugima kao simbol vremena o kojem pišu, Radovančević kao da je u sudbini kapetana Lubica našao svoj ‘objektivni korelativ’. Čini se da ova pesma nehotično u sebi spaja ono što Oda Lajpcigu, kojom se knjiga završava, nastoji da prikaže kao razdvojeno. Jer, upravo se u slučaju Lubica stiču ‘car i muzika’ i ‘grom i pustinja’ iz Ode, dva navodno potpuno razdvojena i sukobljena sveta. Taj spoj se manifestuje ovde kao prazni fundamentalizam očaja, ostvaren u samonegaciji uvećanoj kvantitetom tuđih smrti.

Ova, treća, knjiga pesama Dragana Radovančevića je njegova najuspelija i najzrelija knjiga do sada. Autor je nastavio da širi svoj već osvojen tematski i izražajni opseg i, za razliku od mnogih drugih autora mlađe generacije, nastavio da insistira na zaokruženoj i uspeloj pesmi. Stavljajući suptilnost ispred koncepta, njegovo delo uspeva istovremeno da bude i zbirka i knjiga. Specifičnošću svog izraza on stvara paradoksalan spoj istovremeno i klasicističkog i romantičarskog osećanja sveta – pre svega u načinu na koji stvara lirske junake i na koji se služi tradicijom – na način koji je blizak, recimo, i Niki Dušanovu i Nikoli Živanoviću. Pesme ove zbirke svedoče o jednom odličnom autoru, značajnom ne samo u okviru pomenute generacije.

Bojan Vasić