Alesandro Bariko je od maja do oktrobra 2006. godine objavljivao kratke tekstove za novine Republica. Kroz njih pokušao je da približi svojim čitaocima čestu ideju iz umetnosti i književnosti o strahu od najezde varvara, što u njegovom slučaju znači od kulturološke i istorijske mutacije vrednosnih paradigmi za koje verujemo da je na njima izgrađena Zapadna civilizacija. Bariko tu krizu kulturnih modela prošlosti analizira kroz najraličitije fenomene današnjice: od Gugla i Mikija Mausa, preko fudbala i klasične muzike, do knjiga. U ova dva teksta, autor piše o “selu knjige” koje dolaze da poharaju “varvarske horde”, što zapravo znači da nove generacije čitalaca imaju drugačije zahteve od tradicionalnog izdavačkog tržišta, a u pogledu literarnog kvaliteta i značenja. Knjiga Varvari objavljena je kod nas u saradnji izdavačkih kuća “Službeni glasnik” i “Paideia” 2022. godine (prevela Ana Srbinović), a možete je naručiti ovde.
* * *
Knjige 1
Prilično sam uzbuđen jer sam, krenuvši od ideje da proučim sela koja su poharali varvari ne bih li shvatio kako se varvari bore i kako pobeđuju, stigao dovde: do sela knjiga. A to je moje selo. Videćemo da li ću uspeti o njemu da govorim zaboravljajući da sam tu odrastao.
Tvrdnja da je svet knjiga pod opsadom varvara danas je toliko raširena da je postala gotovo opšte mesto. U svom najrasprostranjenijem obliku, rekao bih da počiva na dve pretpostavke: 1) ljudi više ne čitaju; 2) današnji pisci razmišljaju samo o profitu, i ostvaruju ga. Tako iskazana, čini svojevrstan paradoks: jer, da je tačno ono prvo, ne bi postojalo ovo drugo. Dakle, nešto tu valja razumeti. To će u ekonomiji ove knjige biti korisno, jer će nas primorati da proniknemo u uopštenu reč „komercijalizacija“: ukoliko su, kao što smo videli, porast prodaje i nedvosmislen primat tržišne logike karakteristični za invaziju varvara, ovo je dobra prilika da bolje razumemo u čemu se, zapravo, sastoji ova pretpostavljena težnja za profitom. I koje bi mogle biti njene posledice.
Pođimo od jednog nespornog podatka: izdavačka industrija na zapadu već decenijama konstantno i značajno uvećava svoj obim poslovanja. Ne volim brojke, ali, da ne bude zabune, u Sjedinjenim Američkim Državama broj objavljenih knjiga se, samo za poslednjih deset godina, uvećao za 60 posto. U Italiji, promet izdavačke industrije se, u poslednjih dvadeset godina, učetvorostručio (treba imati u vidu da je prelaz na evro umnogome uvećao zaradu, ali podatak ipak ostaje prilično impresivan). Završavam s brojevima, i rezimiram: ti ljudi prodaju sve u šesnaest.
Ovakvi rezultati se ne postižu slučajno. Oni su posledica jednog genetskog preobražaja. Njegovi protivnici ga ovako opisuju: umesto gotovo porodičnih firmi u kojima su strast i skroman profit išli ruku pod ruku, sada postoje ogromni izdavački koncerni koji teže da dostignu profite prehrambene industrije (kažimo oko 15 posto?); umesto knjižara u kojima je prodavac bio obavešten i čitao, sada postoje višespratni megastorovi gde možeš da nađeš takođe i CD-ove, filmove i kompjutere; umesto izdavača koji je tragao za lepotom i talentom, sada postoji menadžer, koji jednim okom prati pisca, a drugim prati tržište; umesto distribucije koja je funkcionisala kao gotovo neutralna pokretna traka, sada postoji jedan tesnac kroz koji prolaze samo proizvodi koji su najpogodniji za tržište; umesto nebrojenih stranica prikaza, sada postoje liste čitanosti i intervjui; umesto inteligentne komunikacije dovršenog dela, sada postoji bombastična i agresivna reklama. Kad se sve sabere, dobićete sliku jednog sistema koji, u svakom svom segmentu, daje prednost tržišnom aspektu u odnosu na bilo koji drugi.
Nije sporno da su unutar svake umetničke parabole uvek postojala teža i lakša dela: ali te oscilacije ne govore bogzna šta ako među te lakše spadaju Rosini ili Mark Tven.
Koliko ja znam, ova slika prilično verno odražava stanje stvari. Postoje brojni izuzeci i trebalo bi se pozabaviti brojnim razlikama, ali tendencija je manje-više ta. Ono što me zanima je, međutim, sledeće: kako je ovakav jedan preobražaj uticao na izgled preta? Da li je opravdano izjednačavati ekstremnu komercijalizaciju i destrukciju? Da li je tvrdnja da je reč o genocidu u kojem uništavamo jednu uzvišenu civilizaciju razumna ili lažno razumna? Ne radi se o tome što sam posebno zabrinut za sudbinu knjiga, već o tome što se ovde igra jedna veoma zanimljiva utakmica: da li je istina da tržišni aspekat ubija najplemenitiju i najuzvišeniju crtu pojava na koje se primenjuje? Da li ubijaju Flobera isto kao što su Bađa ostavili na klupi i sa naših trpeza uklonili barbaresko? Ako je to tačno, zašto kog đavola to rade? Da li je reč o pukoj zavisti?
Voleo bih kada biste pokušali ovako da razmišljate: naglasak na tržišnom aspektu je više posledica nego uzrok: to je gotovo spontano izlivanje jedne pojave na teren koji je iznenada postao dostupan. Prvo je došlo do proboja na teren, a potom do osvajanja tog novog prostora: a biznis je pokretačka snaga ovog osvajačkog poduhvata. Pokušaću da vam to objasnim na primeru knjiga. Kao što me je podsetio jedan moj prijatelj kojem često dugujem izvestan deo svojih misli, do sredine osamnaestog veka oni koji su čitali knjige bili su, uglavnom, oni koji su ih i pisali: ili ne baš možda pisali, ali su mogli da ih pišu, ili su bili braća ili sestre onih koji su ih pisali, jednom rečju osobe iz njihovog okruženja. Bila je to jedna mala omeđena zajednica, čije su granice bile uslovljene posedovanjem obrazovanja i odsustvom potrebe za privređivanjem. Sa trijumfom građanskog društva uvećao se broj ljudi koji su stekli obrazovanje i imali novca i vremena za čitanje: bili su tu, i bili su na raspolaganju. Fenomen kojim se do njih doprlo, nastankom jedne ideje (koja je morala zvučati apsurdno) o čitalačkoj publici koja ne piše knjige, danas nazivamo: roman. Bila je to genijalna pojava, kako sa kreativne tako i s marketinške tačke gledanja. Roman je proizvod koji je omogućio postojanje jedne publike koja je bila tek potencijalna i takoreći nevidljiva. Činjenica da je roman stvorio novac (i to popriličan) danas nam se čini gotovo kao zanemarljiv detalj: ono što smatramo daleko značajnijim jeste civilizacijski čin koji u njemu prepoznajemo: činjenicu da je, u romanu, izvesna zajednica došla do jedne nadmoćne i ozakonjene svesti o sebi i do jedne rafinirane ideje lepote. Istorijska distanca, međutim, ne sme da nas omete u sagledavanju realnosti: roman devetnaestog veka bio je zamišljen da pokrije celokupno raspoloživo tržište, ciljao je na sve moguće čitaoce, i od Melvila do Dime je faktički do svih i dosegao. Ako ga danas doživljavamo kao elitni proizvod, to je zato što je, koliko god bio dostupan, teren tog izdavačkog segmenta ostao ograničen, omeđen zidovima nepismenosti i socijalnih razlika. Ali, želeo bih da budem jasan: roman je zaposeo čitav raspoloživ teren, u jednom od najgrandioznijih tržišnih poduhvata u novijoj istoriji. Bili su malobrojni, ali roman ih je sve opčinio.
(Naime, ako se setite sistema knjiga iz osamnaestog veka, svakog njegovog fragmenta, neće vam biti teško da zamislite do koje mere je prodor romana svojevremeno sve uzdrmao, nametnuvši novu logiku. Nije isključeno da je ona drevna porodica proširena obrazovanim piscima-čitaocima s gađenjem gledala na jednu trgovinu i proizvodnju koja je stavljala knjige u ruke neukim gospođama i šegrtima koji su jedva umeli da čitaju. I zaista, građanski roman je, na svojim počecima, bio shvaćen kao pretnja, i kao suštinski štetna pojava – lekari su ga neretko zabranjivali: mora da je delovao kao degradacija uzvišenog čina pisanja i čitanja. Moguće je da su njegov nastanak pripisivali jednoj gramzivoj želji za uspehom i zaradom. Da li vas to na nešto podseća?)
Ako se iz sveta knjiga vratimo na neke druge pogranične svetove, želeo bih da se makar na tren setite da, istorijski gledano, nikada nije postojao nesklad između jednog kvalitetnog proizvoda, s jedne strane, i jednog komercijalnog, sa druge: sve ono što mi danas smatramo vrhunskom umetnošću, zaštićenom od pogubne tržišne logike, stvoreno je da zadovolji najširu publiku, u skladu s jednom tržišnom logikom koja mnogo ne mari za umetničke domete. Optička varka usled koje mi roman doživljavamo kao prefinjenu i elitnu pojavu potiče od činjenice da je ta publika, barem do pedesetih godina dvadesetog veka, bila malobrojna, samim tim i elitistička: ali ono što ju je odvajalo od ostatka sveta nije bila toliko njena probirljivost, koliko jedna društvena realnost koja je onemogućavala da radijus delovanja romana obuhvati šire slojeve populacije. Mocart je komponovao za svu ondašnju publiku, pa čak i za onu manje imućnu koja je posećivala Šikanederova pozorišta. A Verdija su znali svi oni koji su mogli da uđu u pozorište, ili držali neki instrument u kući: pisao je muziku čak i za one najneobrazovanije, najprostije i najsirovije među njima. Nije sporno da su unutar svake umetničke parabole uvek postojala teža i lakša dela: ali te oscilacije ne govore bogzna šta ako među te lakše spadaju Rosini ili Mark Tven. Bili su to sistemi koji su, čak i kada su se obraćali najmanje obučenim primaocima, u potpunosti sačuvali uzvišenu crtu. A kada bi skliznuli u puku površnost (sva ona umetnost koja je kasnije zaboravljena), pravili su greške koje, kao što smo videli, nisu ni najmanje ugrozile mogućnost da uporedo gaje raskošne plantaže vrhunskih proizvoda. Ako pretpostavimo da su se usled pohlepe za novcem ljudima katkad nudili loši proizvodi, bio je to sistem koji ipak nije onemogućio nastanak nijednog Verdija.
Ako pokušate da još nekoliko časaka razmišljate u tom pravcu, možemo da se vratimo na knjige i probamo da razumemo. Uzmite Italiju pedesetih godina. Bile su to godine kada su Stregu dobijali pisci kao što su Paveze, Kalvino, Gada, Tomazi di Lampeduza, Moravija, Pazolini (dobio bi je i Fenoljo, ali je morao da je prepusti Kalvinu! Danas više nema takvih problema.) Izdavači su se zvali Garzanti, Einaudi, Bompijani – bila su to prezimena stvarnih ljudi! Ako nam treba primer za jednu civilizaciju koju su razorili varvari – evo ga! Kad je reč o kvalitetu knjiga, stručnosti zaposlenih, pa čak i načinima rada i prodaje (male knjižare, ugledni recenzenti, Kalvinovi tekstovi na omotu), čini se kao da to vreme za nas predstavlja izgubljeni raj. Ali kakva je to Italija bila? Kako je, tačno, izgledao teren na kojem su igrali?
preterana komercijalizacija, kao posledica potrebe da se poseduje celo raspoloživo tržište, nije dovoljan razlog da prouzrokuje masakr kvaliteta.
Nije lako na to odgovoriti, ali pokušaću. Bila je to Italija u kojoj je dve trećine populacije govorilo na dijalektu. Trinaest posto je bilo nepismeno. Od onih koji su znali da čitaju i pišu, gotovo dvadeset posto nisu imali završenu osnovnu školu. Bila je to Italija koja tek što je izašla iz jednog rata koji je izgubila; bila je to zemlja u kojoj su ljudi imali veoma malo slobodnog vremena, u kojoj ta ista građanska klasa u usponu još uvek nije imala višak prihoda kojim bi mogla da finansira sopstvenu zabavu i sopstveno kulturno oblikovanje. Bila je to zemlja u kojoj je Kalvinova trilogija Naši preci za sedam godina prodata u 30.000 primeraka. Ovo kažem kako bih iscrtao okvir terena: nezavisno od onog što su želeli, oni koji su u to doba prodavali knjige mogli su to da rade na jednom objektivno malom tržištu. Danas znamo da je taj prilično skučen ekosistem iznedrio vrhunski profesionalizam, genijalne pisce i plemenite rituale. Ali, smemo li da tvrdimo da je sve to nastalo zahvaljujući otporu da se taj svet komercijalizuje, davanjem prvenstva kvalitetu pojedinaca i tvorevina? Smatram da ne. Da ponovim, pre mi se čini da su oni težili da osvoje čitav teren, s jednim zdravim komercijalnim instinktom, a da ono što mi danas prepoznajemo kao kvalitet nije ništa drugo do odraz potreba te nevelike grupe kojoj su se obraćali: takoreći ogledalo njihovih navika, njihovih svakodnevnih rituala (knjižar, treća stranica u novinama, biblioteka u dnevnoj sobi…). Pokrivali su čitavo tržište koje je postojalo, dajući mu upravo ono što je tražilo, bilo da je reč o proizvodima, ili načinu na koji su ih plasirali.
Ako baš želite da im pripišete izvesnu plemenitu uzdržanost kad je reč o vršenju pritiska na tržište, odnosno probijanju poznatih granica pitkijim proizvodima, onda moram nešto da vam kažem: u osnovi su motrili na svako i najmanje proširenje na horizontu, znali ću da će doći i čekali su ga. Mora da su nešto naslutili krajem pedesetih godina, kada se jedna knjiga kao što je Gepard (mrska dobrom delu inteligencije toga vremena) prodala u 400.000 primeraka za tri godine. Bio je to znak. Govorio je da postoji jedna publika koja tek što je kročila u salu, koja je još uvek prinuđena da bira i koja malo kupuje, ali će ubrzo imati vremena i novca da čita. Nisu seli i čekali je. Krenuli su joj u susret. I proširili su salu. Biblioteka Oskar Mondadori, odnosno tržište jeftine knjige, takozvane džepne knjige, nastala je 1965. godine. Bio je to munjevit uspeh: Zbogom oružje prodato je u 210.000 primeraka za nedelju dana. Za nepunu godinu, u biblioteci Oskar prodato je više od 8 miliona primeraka. Bum. Bilo je svršeno s „malom“ Italijom, a svet knjiga je najednom postao veoma pristupačno polje. Mislite li da su se zaustavili na granicama, mozgajući da li treba ili ne treba da ga osvoje? Bacili su se na njega i tačka. I tako se izdavaštvo naviklo da nastanjuje jedno prostrano polje. Od tada se više nije zaustavilo: pustilo je da ga preplavi svaki naredni talas nove publike. Sve do onog pogubnog, iz poslednjih dvadeset godina.
Related
Borska beležnica Mikloša Radnotija: Hronika najavljene smrti (II deo)Hoću da kažem da, uprkos onome kako izgleda, porediti kvalitetno izdavaštvo iz prošlosti sa komercijalnim izdavaštvom današnjeg doba nije najbolji način da se sagleda ovo pitanje. Zapravo, čini se da je realnije priznati da se izdavaštvo uvek protezalo do krajnjih granica komercijalizacije, sa osećanjem da svako delo treba da nastani celo raspoloživo polje. Ono što, međutim, možemo da primetimo je sledeće: u izvesnim istorijskim okolnostima i izvesnom društvenom miljeu, izdavaštvo, koje je usled konkretnih društvenih prepreka bilo prinuđeno da se svede na manji obim, ispoljilo je jedan kvalitet (proizvoda, mogućnosti) koji je bio tačan odraz potreba mikrozajednice kojoj se obraćalo. Ali oni nisu davali prednost kvalitetu u odnosu na tržište: pronašli su kvalitet u tržištu.
Sve ovo nas navodi na pomisao da, sama po sebi, preterana komercijalizacija, kao posledica potrebe da se poseduje celo raspoloživo tržište, nije dovoljan razlog da prouzrokuje masakr kvaliteta. Nije nikada bila. I stoga, ako u vazduhu i dalje osećamo miris apokalipse i varvarske invazije, morali bismo radije da se zapitamo šta ga, zapravo, prouzrokuje, ne zadovoljavajući se lakim odgovorom da je sve to krivica jedne bande prevaranata. U suštini, možda bi trebalo da se zapitamo sledeće: kakav kvalitet stvara tržište koje danas vidimo na delu? Kakvu su predstavu o kvalitetu nametnuli varvari poslednje generacije, koji su došli da osvoje selo knjiga u poslednjih deset godina? Šta kog đavola žele da čitaju? Šta je za njih knjiga? I u kakvoj je vezi ono što imaju u glavi s onim što mi još uvek prepoznajemo kao kvalitetno izdavaštvo? U narednom nastavku ćemo videti da li je moguće približiti se odgovoru.
Knjige 2
Kakvu su predstavu o kvalitetu nametnuli varvari poslednje generacije, oni koji su došli da osvoje selo knjiga u poslednjih deset godina, doprinevši vrtoglavom rastu prometa? Šta kog đavola žele da čitaju? Šta je za njih knjiga? I u kakvoj je vezi ono što imaju u glavi s onim što mi još uvek prepoznajemo kao kvalitetno izdavaštvo? Ovo su bila pitanja koja smo postavili. Postoji li odgovor?
Pokušaću da ga ponudim. Prvo što smatram da mogu da kažem jeste da varvari nisu zbrisali civilizaciju knjige koju su zatekli: ukoliko neko strahuje od više ili manje svesnog uništenja te tradicije, taj verovatno ukazuje na jedan od mogućih rizika, ali to nije stvarnost koju živimo. Raspitao sam se unaokolo šta se, na primer, događa s onom književnošću koju mi stariji i dalje smatramo „kvalitetnom“. Odgovor čak i onih znalaca koji su veoma skeptični u pogledu pravca u kojem se kreće tržište knjiga glasi da je interesovanje za tu književnost poraslo: prodaje se malo više, ponekad znatno više, ali praktično nikad znatno manje. Ni megastorovi, ni cinizam izdavačkih kuća i distribucije nisu uspeli da je uzdrmaju. Neću da dužim, jer ovo nije knjiga o knjigama, ali tako stoje stvari. Danas se jedan kvalitetan pisac kao što je Tabuki prodaje više nego što se svojevremeno prodavao Fenoljo. Ono što nas navodi da mislimo suprotno je perspektiva, igra proporcija: dok je broj, kažimo, Tabukijevih prodatih knjiga blago porastao, broj ostalih prodatih knjiga, onih koje mi stariji ne držimo za kvalitetne, enormno je porastao. I tako nam tržište knjiga na kraju izgleda kao kakvo džinovsko jaje na oko, u kojem žumance, veće nego ranije, predstavlja kvalitetno izdavaštvo, a belance, uvećano do džinovskih razmera, predstavlja sve ostalo. U tom smislu, ako želimo da razumemo varvare, treba da razumemo to belance: ono je teren na kojem su se smestili, ne ometajući u preteranoj meri žumance. Hoćemo li da pokušamo da shvatimo od čega je sačinjeno?
varvari čitaju samo knjige čija se uputstva za upotrebu nalaze na mestima koja NISU knjige.
Ja imam svoje mišljenje o tome. Belance je sačinjeno od knjiga koje nisu knjige. Većina onih koji danas kupuju knjige nisu čitaoci. Tako izrečeno, liči na uobičajenu žalopojku reakcionara koji odmahuje glavom i negoduje (to je u osnovi prevod slogana: „ljudi više ne čitaju“). Ali, molim vas da s pažnjom razmotrite ovaj fenomen: unutar njega se krije jedan od poteza koji govore o genijalnosti varvara, o njihovoj bizarnoj predstavi o kvalitetu. Pokušaću da objasnim, posluživši se najočiglednijim i najvulgarnijim primerom: ako pogledate listu najprodavanijih knjiga, na njoj ćete naći nezamisliv broj knjiga koje ne bi postojale da ne polaze, da tako kažem, od neke tačke koja je izvan sveta knjige: to su knjige po kojima su snimljeni filmovi, romani koje su pisala TV lica, pripovesti raznoraznih poznatih ličnosti; pripovedaju priče koje su drugde već ispričane, ili objašnjavaju događaje koji su se već dogodili, u nekom drugom trenutku i u drugom obliku. To, naravno, ide na živce i ostavlja onaj sveprisutan utisak smeća koje preovlađuje: ali takođe je istina da tu, u svom najvulgarnijem obliku, tinja jedan princip koji, međutim, nije nimalo vulgaran: ideja da vrednost knjige počiva u njenoj sposobnosti da bude deo jednog šireg iskustva: poput segmenta neke sekvence koja je započela negde drugde i koja će se, možda, negde drugde završiti. Pretpostavka je sledeća: varvari koriste knjigu kako bi upotpunili sekvence smisla koje su započele negde drugde. Ono što ih odbija, što ih ne zanima, jeste knjiga koja se, u potpunosti, oslanja na gramatiku, istoriju, duh civilizacije knjiga: to po njima oskudeva u smislu. Ne može se umetnuti ni u jednu transverzalnu sekvencu, i stoga im nesumnjivo deluje jezivo beživotno. Ili, u najmanju ruku: to nije igra koju znaju da igraju.
Uzmite, recimo, Foknera. Šta vam je potrebno da biste uronili s Foknerom u neku od njegovih knjiga? Da ste prethodno pročitali mnoge druge knjige. U izvesnom smislu, potrebno je da ste dobar poznavalac čitave istorije književnosti: potrebno je da vladate književnim jezikom, da ste naviknuti na nepravilan ritam čitanja, da ste saobraženi s izvesnim ukusom i izvesnim pojmom lepote koji su tokom vremena izgrađeni unutar književne tradicije. Postoji li nešto izvan civilizacije knjiga što vam je neophodno da biste krenuli na to putovanje? Gotovo ništa. Kad ne bi postojalo ništa drugo osim knjiga, Foknerove knjige bi zapravo bile sasvim razumljive. Tu se varvari zaustavljaju. Kakvog smisla ima, mora da se pitaju, uložiti nadljudski napor kako bi se naučio jedan redak jezik, kad je čitav svet pred njima, a taj svet govori jezikom koji oni poznaju?
Hoćete li jedno malo pravilo koje sažima sve ovo? Evo ga: varvari čitaju samo knjige čija se uputstva za upotrebu nalaze na mestima koja NISU knjige.
Ako se sve svede na čitanje knjiga koje su pisali kantautori umesto Floberovih knjiga, ili romana koji je pisao pisac koji vam deluje simpatično ili seksi na televiziji, to zvuči prilično žalosno. Ali, ponavljam, to je najvulgarniji, najprostiji aspekt ovog fenomena. Koji ima i prefinjene vidove. Mene, na primer, i dalje impresionira slučaj knjiga koje se prodaju uz dnevne listove. To je fenomen koji vam zasigurno nije promakao. Možda, doduše, ništa ne znate o njegovim dimenzijama. Evo ih: otkako je nekome palo na pamet da prodaje ozbiljne knjige po niskoj ceni, zajedno s dnevnim listovima, Italijani su pokupovali, samo u prve dve godine, više od 80 miliona knjiga. Verujte mi, to su vrtoglave brojke. A znate li šta je zanimljivo? Prema rečima znalaca, takva jedna poplava čitalačke strasti nije ni za dlaku poremetila tradicionalnu prodaju. Pretpostavljalo se da se te iste knjige neće godinama prodavati: to se nije dogodilo. Pretpostavljalo se da će se prodavati više nego pre: ni to se nije dogodilo. Neverovatno, zar ne? Da li tu iko išta razume?
Za ovo verovatno postoje brojna objašnjenja. Ali kad je reč o onome što nas u ovoj knjizi zanima, bitno je sledeće: takav način prodaje knjiga ostavljao je utisak da su te knjige deo jedne šire sekvence, koju svet redovno koristi, s velikim poverenjem i zadovoljstvom: one su bile nastavak univerzuma Republike ili Korijerea dela Sera ili pak Gazete delo Sport. Prećutna poruka je da je čitanje Flobera čin koji se u potpunosti uklapa u sekvencu sa konzumiranjem vesti, posedovanjem tih kulturnih sklonosti, deljenjem određenih političkih uverenja ili upražnjavanjem istog hobija. A druga, još skrivenija poruka glasi da, na izvestan način, onaj ko čita dotični list poseduje uputstvo za upotrebu tih neobičnih objekata-knjiga. To zapravo nije baš tačno, jer Fokner ostaje Fokner, čak i ako vam ga u ruke nonšalantno tutne Euđenio Skalfari: i stoga su ga verovatno kupili, ali ga potom nisu pročitali: međutim, dovoljno je da neko odškrine apstraktnu mogućnost da se Fokner može smestiti u sekvencu s ostalim sadržajima, pa da varvari (ili varvarska crta u svakom od nas, čak i u najokorelijim tradicionalistima) odgovore s instinktivnim oduševljenjem. Rezultat: Flobera su kupili ljudi koji ga nikada u životu ne bi kupili; ali takođe i oni koji su već imali dva primerka. Svi žrtve iste iluzije: da se, iznenada, samodovoljnost književnosti na neki magičan način prekinula. (A osim toga, ne treba zaboraviti simbolički značaj činjenice da ste je mogli kupiti na tako lak način. „Pa dobro, dajte mi i to“. Nekoliko evra. I nastavljate svojim putem, s Foknerom unutar novina. Bilo je brzo. Nemojte ovo potcenjivati: bilo je brzo: bio je to čin koji se mogao smestiti u jedan brzi sled drugih radnji. To nije bilo kao otići u knjižaru, parkirati se, popričati malo s prodavcem a zatim odabrati, pokupiti auto i tek onda doći u priliku da se posvetiš nečem drugom. Bilo je brzo. Ali u ruci vam je ipak ostao Fokner, a ne Den Braun. Naslućujete li tu pogubnu iluziju?)
Da rezimiram: ako neko hoće da sagleda belance, susrešće se s mnoštvom simplicističkih stavova, ali i s nastankom jedne neobične i nimalo kretenske ideje: da je knjiga mesto prolaska sekvenci koje su započele negde drugde i završiće se negde drugde. Neka vrsta nervnog prenosnika, koji prenosi smisao do susednih zona, pomažući da se izgrade transverzalne sekvence iskustva. Ovo viđenje je do te mere daleko od toga da je kretensko da je čak počelo da modifikuje žumance, zarazivši ga. To je teško objasniti, ali pokušaću to da učinim.
Pročitajte i intervju sa Alesandrom Barikom u kojem govori upravo o svojoj knjizi Varvari.