Od starog prijatelja, profesora u Sao Paolu, dobio sam 2006. godine mejl u kom mi kaže da jedan čovek, “krajnje neurotičan (moglo bi se reći “psihotičan”), pokušava da stupi u kontakt sa mnom. Ako budemo pričali, upozorio me je, ne bi trebalo da spominjem knjigu koju pišem, objavljenu tri godine kasnije pod naslovom Čemu ovaj svet: Biografija Klaris Lispektor. “Hoće da zna šta planiraš da uradiš u vezi sa Klaris, pošto misli da on polaže prava na tu temu”, rekao mi je taj prijatelj. “Bolesno je ljubomoran na svakoga ko radi bilo šta o tome”.
Klaris Lispektor je u godinama nakon smrti 1977. godine postala mnogo više nego samo sjajna spisateljica, sa kohortama čitalaca i istraživača kakve privlače veliki pisci. Ona je u Brazilu crkva. Ima svoje akolute, ukazuje se na seansama, a povremeno se čak pojavljuju i njene reinkarnacije. Znam to jer njene reinkarnacije povremeno dopiru do mene preko Instagrama. A iznedrila je i mnoštvo opsesivaca. Znam to je sam i sam jedan od njih.
Iako bih prešao na drugu stranu ulice da izbegnem većinu ljudi predstavljenu onako kako je moj prijatelj predstavio tog “krajnje neurotičnog” čoveka, cela priča me je zaintrigirala. Taj čovek, a ime mu je Hulio Lerner, zauzeo je zanimljivo mesto u pripovesti o Lispektorovoj i dobro je poznat svakome ko je proučavao njeno delo. Lerner je uradio nešto za šta se sve donedavno verovalo da je njen jedini televizijski intervju, dug 22 minuta[1], iz 1977. “Govorim iz groba”, kaže ona u tom razgovoru; tražila je od Lernera da ga ne emituje dok je živa. Želja joj je ispunjena. Umrla je nekoliko meseci kasnije.
Klaris (njena slava u Brazilu je tolika da se, kao kod predsednika ili fudbalskih zvezda, kaže samo njeno ime kada se govori o njoj) priča o sebi i pisanju. Ipak, ono što kaže manje je upadljivo od njenog izgleda i onoga kako zvuči. Oseća se da je na kraju, da zaista govori iz groba. Gledati je u tom stanju je kao da gledate katedralu u plamenu ili rezanje velikog broda.
Čuo sam i da je Lerner kasnije postao opsednut time što je nakratko zavirio u Klaris. “Ni Kafka, ni Dostojevski, ni Fernando Pesoa” nikada nisu bili intervjuisani pred kamerama, pisao je. Imao je tu priliku da snimi intervju sa najvećom među svim brazilskim pisacima, a osećao je da u tome nije uspeo. Godinama je potom, skoro kao da želi da se pred njom iskupi, najavljivao niz projekata, a tek se poneki i ostvario. Hteo je da napiše knjigu o intervjuu; hteo je da snimi film o tome; početkom 2000-ih pozivao je sina Klaris Lispektor, u dva ujutru, sa željom da priča o tome.
Rekao sam prijatelju da Lerneru da moju i-mejl adresu.
Poruka koju sam primio bila je čudna. Počela je istim pitanjem kojim je otvorio svoj intervju, o poreklu prezimena Lispektor, za šta je insistirao da “svakako nije jevrejsko”. (A jeste jevrejsko.) “Skoro slučajno”, nastavio je, sreo je jedan mladi par u Barseloni “koji je jako ponosno nosio to prezime” i od njih je saznao da je porodica, “da bi izbegla netrpeljivost napustila Bilbao, gde je živela, prešla preko Pirineja u Francusku i poput autentičnih Jevreja lutalica tumarala Evropom pet godina, sve dok se konačno nije skrasila na istoku, na prostoru današnje Ukrajine”. Naterao me je da se zakunem da ću ćutati o tome, pošto se spremao da objavi to fantastično otkriće.
Nikada posle nisam čuo ništa o njemu. Umro je godinu kasnije, sa svojih 67. S obzirom na njegovo ophođenje prema meni i drugima, podozrevam da Lerneru dugo nije bilo dobro. Ali on nije bio jedina osoba na koga je intervju ostavio tako dubok utisak. Taj intervju je više od bilo kog drugog novinarskog svedočanstva oblikovao naš pogled na Brazilsku Sfingu: njene delfijske izjave; njen prodorni pogled; njen guturalni glas sa grlenim francuskim r.
Njena sestra, Tanja Lispektor Kaufman, ispričala mi je da se njoj intervju nije dopao, pošto je Klaris prikazao umornu, u završnici života. Uverila me je da joj je sestra bila sasvim drugačija, mislim da je htela da kaže normalnija, kada ju je zdravlje služilo i kad je bila odmornija.
I zaista, koliko drugačije zvuči u drugom intervjuu, urađenom samo nekoliko meseci ranije! Bila je pozvana 20. oktobra 1976. u Muzej slike i zvuka u Rio de Žaneiru na razgovor sa piscima Marinom Kolsanti i Afonsom Romanom Santanom, bračnim parom, i direktorom muzeja Žoaom Salgeirom.
Klaris, verovatno zato što je bila bliska sa Kolsantijevom i Santanom, zvuči opuštenije, mnogo ležernije nego kad je razgovarala sa Lernerom. Intervju zvuči kao razgovor prijatelja. To je najduži i najopsežniji intervju koji je Klaris ikada dala i nudi zaokruženiju predstavu o njoj od one kakvu je Lerner mogao da ponudi u znatno kraćem intervjuu. Mnogo puta sam, dok sam ga slušao, pomišljao koliko bi doživljaj Klaris Lispektor bio drugačiji da je taj razgovor oblikovao sliku o njoj.
Razgovor je snimljem, ali, avaj, ne kamerom. Zvučni zapis je restauriran i snimak je prvi put postao dostupan, a i preveden je na engleski. Snimak je tu, zajedno sa mojim prevodom transkripta, redigovan zbog dužine i jasnoće.
Afonso Romano de Santana: Klaris, da počnemo sa nekoliko podataka iz biografije?
Klaris Lispektor: Rođena sam u Ukrajini[2], ali već na putu. Roditelji su mi se zaustavili u selu nazvanom Čečelnik, nema ga čak ni na mapama, da bih se rodila i onda su došli u Brazil, gde sam stigla kad mi je bilo dva meseca[3]. Otud je to što me smatraju strankinjom nonsens. Očigledno sam više Brazilka nego Ruskinja.
Santana: Ljudi te smatraju strankinjom zbog akcenta?
Lispektor: Zbog tog “r”. Oni misle da je to akcenat, a nije. Meni je jezik podvezan. “Aurora”[4]. Mogli su to da mi zaseku, ali teško se to radi, pošto je to mesto uvek vlažno, pa teško zaceljuje.
Marina Kolasanti: Čak i teže kad imaš samo dva meseca i stigli ste u Brazil. Sad to i ne možete jer je to postala jedna od vaših osobenosti.
Lispektor: Ostavila sam to tako kako je[5]. I tako smo moj otac, moja majka, otišli smo u Resife[6].
Žoao Salgeiro: Imate li braće i sestara, Klaris?
Lispektor: Dve sestra: Elizu Lispektor i Tanju Kaufman. Dakle, ovde u Brazilu smo otišli u Resife… Vidite, nisam znala da sam bila siromašna, znate?
Kolasanti: Nikada to nisi ni rekla, zapravo. Nigde nisam pročitala da si to rekla.
Lispektor: Bila sam jako siromašna. Ćerka imigranata.
Santana: A šta su tvoji roditelji radili u Ukrajini?
Lispektor: Moj otac se bavio poljoprivredom, a kada je stigao u Rio počeo je da radi kao akviziter.
Santana: A da li je u tvojoj porodici neko bio sklon umetnosti ili pisanju, pa te to usmerilo ka književnosti?
Lispektor: Niko. Ne. Nedavno mi je, na venčanju mog sina Paula Gurgela Valentea, prišla jedna moja tetka i dala mi najbolju stvar na svetu. Pitala me je: „Da li si znala da je tvoja majka pisala? Vodila je dnevnik“.
Santana: Znaš li da li je neko sačuvao te dnevnike?
Lispektor: Ne, ništa. Majka mi je bila paralizovana, a ja sam se osećala užasno krivom jer sam mislila da sam joj to ja izazvala rođenjem. Ali su mi rekli da je i pre toga bila paralizovana. Bilo smo zaista siromašni. Ne tako davno, pitala sam Elizu, najstariju sestru, da li smo gladovali, a ona mi je rekla: „Skoro“. U Resifeu, na trgu, stajao je čovek koji je prodavao nekakvu oranžadu koja narandže nije ni videla. To, i parče hleba, to nam je bio ručak.
Kolasanti: Ne sećaš se toga, Klaris?
Lispektor: Čuj, nisam toga bila svesna. Bila sam sva razdragana da bih sama od sebe sakrila bol kada vidim svoju majku onakvu. Bila sam tako živahna!
Kolasanti: U drugim izjavama i intervjuima si uvek odavala utisak da si odrastala bezbrižno, u obilju.
Lispektor: Tako sam se osećala. Delom i zato što sam živela u stanu u zgradi na Trgu Masijela Pinheira, koja je danas pod zaštitom kao veoma lepa i stara[7].
Santana: Koliko dugo si ostala u Resifu, Klaris?
Lispektor: Do svoje dvanaeste.
Santana: A kada se dogodio tvoj manje-više prvi dodir sa književnošću?
Lispektor: Čim sam naučila da čitam. Pa i pre nego što sam naučila da čitam i pišem već sam izmišljala priče. Uključujući i onu koju sam izmislila sa svojom pasivnom drugaricom, beskrajnu priču. To je bilo idealno, priča koja se nikada ne završava.
Santana: Ta pasivna drugarica koju spominješ bila je izmišljeni prijatelj, zar ne?
Lispektor: Ne. Bila je prava, ali je bila mirna i radila je ono što ja kažem. Malo sam, eto, šefovala. Ovako je išlo s tom pričom: započela bih je, ali se sve prilično zakomplikovalo, oboje su bili mrtvi. Onda bi došla ona i rekla da nisu baš baš mrtvi. I onda bismo sve počele ispočetka. Kasnije, kad sam naučila da čitam i pišem, gutala sam knjige, mislila sam da su poput drveća, poput životinja, nešto što se takvo rađa. Nisam ni znala da iza njih stoji neki autor. Kada sam konačno otkrila kako stoje stvari, rekla sam: “Hoću i ja to”. U listu Diario de Permanbuko su četvrtkom objavljivali priče za decu. Besomučno sam im slala svoje priče, ali nijednu nisu objavili, a znala sam i zašto. Zato što su druge počinjale sa: “Nekada davno…” A moje su bile osećanja.
Santana: Jesi sačuvala neku od tih priča ili ih objavila negde drugde?
Lispektor: Ne, nisam ništa čuvala.
Kolasanti: Zar nisi napisala i komad za decu?
Lispektor: Sa devet godina sam pogledala sam neku predstavu i, inspirisana, napisala sam, na dve strane u svesci, komad u tri čina, ne znam ni sama kako. Sakrila sam to iza police jer sam se stidela pisanja.
Santana: Kako se zvao taj komad?
Lispektor: Ne sećam se. Ah… Sirota mala bogatašica, ali nije imao nikakve veza sa Vinisijusovim komadom[8].
Santana: Jesi išla u redovnu školu ili si učila kod kuće?
Lispektor: Učila sam u Grupo eskolar Žoao Barbaljo, to je državna škola u Resifeu. Onda sam polagala prijemni ispit za srednju školu za napredne đake. Bilo je tesno, ali uspela sam. I tamo sam ostala dok nisam došla ovde (u Rio, sa 15 godina). Učila sam u užasnoj maloj školi gde su svima davali samo petice. Kad sam bila mala, zalagala sam se za ljudska prava, pa su govorili da ću biti advokatica. To mi je ušlo u glavu i onda sam, pošto nisam imala baš nikakvu predstavu o tome šta bih studirala, otišla da učim prava.
Santana: Išla si u pravnu školu?
Lispektor: Jesam, i to sam bila među najboljima u razredu! I prevodila sam sa latinskog, što više niko ne radi.
Santana: Ali se nikada nisi bavila pravom?
Lispektor: Ne. Na trećoj godini sam shvatila da ne mogu da se bavim papirologijom, a moja ideja je bila – eto koliko su tinejdžeri smešni – da studiram prava da bih reformisala zatvore. Štaviše, San Tijago Dantas[9] je govorio da ljudi koji žele da postanu advokati zbog kriminalnog prava nisu advokati, nego pisci.
I tako sam shvatila da mene to više ne interesuje, pa sam pronašla posao u novinama. Jedini razlog zbog kog sam diplomirala bio je taj što je jedan moj prijatelj, koji je takođe pisao pa digao ruke od pisanja, pobesneo na mene i jednom mi rekao: “Ti sada pišeš, ali nikad ne završavaš ono što započneš”. To me je prestravilo, pa sam brzo napisala svoj završni rad. Nisam čak ni otišla na dodelu diploma. Tad sam već bila udata, za svog sada bivšeg muža Maurija Gurgel Valentea, danas ambasadora Brazila u Latinoameričkoj asocijaciji slobodne trgovine, u Urugvaju.
Santana: Znači, studije prava ti nisu pomogle čak ni u sklapanju ugovora sa izdavačima?
Lispektor: Ne, ništa. Naprotiv, bila sam tako slobodna, toliko da ne umem to ni da ti objasnim. I izrazito osetljiva, svaka stvarčica je mogla da me rasplače. I smejala sam se, smejala sam se ko lujka.
Kolasanti: U kojim novinama si dobila posao?
Lispektor: A Noite. Ne postoje više. Radila sam sve, osim crne hronike i rubrike društvo. Izveštavala sam, radila intervjue. Potom sam radila za Diário da Tarde, koji je takođe nestao. Zvuči kao da ja gasim novine.
Santana: Da li si i za Diário da Tarde pisala o svemu pomalo?
Lispektor: U Diário da Tarde sam pravila žensku stranu koju je potpisivala Ilka Soareš, glumica. Pola novca njoj, pola meni. I njoj je to sigurno odgovaralo: ime joj se pojavljivalo svaki dan, a uopšte nije morala da radi. Ali bilo je baš zabavno. Pregledali bismo sve časopise, gledali kako da stavljamo ajlajner.
Kolasanti: Na neki način, Klaris, još od kada si radila za A Noite bila si uvek jednom nogom u novinarstvu, jer si posle pisala…
Lispektor: Kolumnu za Jornal do Brasil[10].
Kolasanti: A pre toga pisala si za magazin Senhor, zar ne? Koliko si dugo tamo ostala?
Lispektor: Sve dok je Senhor potrajao. Svakog meseca su objavljivali nešto moje. Mnogo pre toga, kad sam imala 14 ili 15 godina, napisala sam priču i odnela je u magazin Vamos Lêr! koji je pripadao Rajmondu Magaljaešu Žunioru. I tako sam otišla i stajala tamo. Bila sam tada, kao što sam i sada, drska stidljiva osoba. Stidljiva sam, ali se upuštam u razne stvari. Pružila sam mu priču i rekla: “Došla sam da vidim da li ćete da je objavite”. Pročitao ju je, pogledao me i rekao: “Jeste ovo prepisali od nekoga? Jeste je preveli odnekud?” Rekla sam da nisam i on ju je objavio. Onda su tu bile novine Dom Casmurro, gde sam odnela par stvari, takođe bez ikakve predstave o tome kako se to radi. Otišla sam tamo, a oni su bili očarani; mislili su da sam lepa, da imam najlepši glas na svetu i objavili su ih. Naravno, nisu platili.
Santana: Jer novac kvari darovite…
Lispektor: Sasvim. One manje darovite.
Santana: Tvoja prva knjiga, Blizu divljeg srca, objavljena 1944. godine, ostavila je izvestan utisak na brazilske kritičare.
Lispektor: Devico Marijo draga! Reci to ponovo. Moja sestra Tanja sakupila je prikaze u veliku, debelu knjigu. Ja sam već bila otišla. Bila sam udata…
Santana: Već si otišla iz Brazila?
Lispektor: Ne, bila sam u Belemu, u Pari. Objavila sam knjigu, a 10 dana kasnije bile sam u Belemu, ja mislim, bez ikakvih kontakta sa piscima, uzbuđena zbog kritika.
Kolosanti: Jesi, kad si počela tu knjigu, već imala u glavi strukturu romana ili si prvo pisala kratke delove koje si povezala u roman?
Lispektor: Vidi… Je l’ može neko da mi da cigaretu? Hvala. Morala sam sama da nađem svoj metod. Nisam imala nijednog prijatelja pisca, ništa nisam imala. Na primer, posle podne, na poslu ili na koledžu, ideje su mi padale napamet i rekla bih: “Dobro, zapisaću to ujutru”. Nisam još shvatala da su, za mene, forma i značenje jedna te ista stvar. Rečenica izlazi već gotova. I tako sam, kad god bih to ostavljala “za sutra” svakog jutra bila očajna pred praznim papirom. A ideja? Izgubila se. Zato sam odlučila da pribeležim sve što mi se javi.
I rekla sam Lusiju Kardosu[11], koga sam tada upoznala, da imam veliku gomilu tih beleški, pojedinačnih, za roman. Rekao je: “To, naknadno gledano, ima smisla, jedna se nastavlja na drugu”. Tako sam i uradila. Iz tih zasebnih stranica nastao je Blizu divljeg srca.
Santana: Da li ti je on sugerisao bilo šta, tehnički, posebno u vezi sa načinom na koji da sklopiš roman?
Lispektor: Ne. Evo šta se dogodilo: mešala sam svoju lektiru bez i najmanjih sklonosti ka bilo kome. Bila je jedna popularna biblioteka u Ulici Rodriga Silve, u centru, i tamo sam birala knjige prema naslovima. Ishod je bio takav da sam mešala Dostojevskog sa onom vrstom romana za tinejdžerke kojih danas više i nema. I odjednom, kada sam počela da pišem, nisam imala nikakve veze sa bilo čim što sam ikada pročitala. Ali morala sam da probam.
Kolasanti: Naslov Blizu divljeg srca je preuzet od Džojsa, ako ne grešim.
Lispektor: Jeste. Ali nikada nisam pročitala ništa njegovo. Videla sam tu rečenicu koja mi je zaličila na slogan i pozajmila sam je.
Kolasanti: Pošto se Džojs pojavljuje – mislim, možda, a možda i ne – u liku kog si nazvala Uliks, a jednom si na tribini na Katoličkom univerzitetu rekla da on nema nikakve veze sa Džojsovim Ulisom, da tu nema skrivenih aluzija i da je to prosto dečko kog si srela u Švajcarskoj.
Lispektor: Tako je. I koji se zaljubio u mene. A ja sam bila udata, tako da je on pobegao iz Švajcarske i nikada se nije vratio. Studirao je filozofiju.
Kolasanti: I tvoj pas se zove Uliks, zar ne?
Lispektor: Da, tačno. Pročitala sam nekoliko romana za koje nikada niste čuli, od Delija[12] i Ardela…
Kolasanti: Kako to misliš nikad nisam čula za Delija? Pročitala sam tonu toga!
Santana: Kritičari su uvek za tebe govorili da si se pojavila sa sasvim zrelim stilom, nije to bio stil koji se još razvija. U Blizu divljeg srca već si bila Klaris Lispektor, a bila si devojka od samo 17 ili 18 godina.
Lispektor: Zanimljivo je to da niko nije uticao na mene. Sve je to već bilo tu, u meni. Već sam pisala priče pre toga.
Santana: Postoji uticaj za koji mislim da si ga jednom priznala, možda ne direktan, ali nešto što si mnogo čitala, a to je Stepski vuk Hermana Hesea.
Lispektor: Čitala sam ga kad sam imala 13 godina. I ostavio je baš jak utisak na mene, izazvao je kod mene užasnu groznicu, i počela sam da pišem. Pisala sam priču bez kraja, ali nisam znala kako da to uradim dobro, tako da sam je pocepala i bacila.
Kolasanti: Cepaš li mnogo svojih rukopisa?
Lispektor: Do sada sam naučila da ne cepam ništa. Mojoj kućnoj pomoćnici, na primer, rečeno je da ostavi sve i jedno parčence papira na kom je nešto napisano.
Santana: U suprotnom bih tražio od Univerziteta Sao Paola da usele svog zaposlenog u tvoju kuću. Oni otkupljuju arhive svih brazilskih pisaca, pa bi tako već neko bio u tvojoj kući i skupljao sve tvoje papiriće, čisto da ubrza stvari.
Lispektor: Stvarno? Koliko plaćaju?
Santana: Pravo bogatstvo. Mogla bi da zaradiš poprilično novca.
Lispektor: O, Bože, pocepala sam previše toga.
Santana: Mogla bi da ih prodaš njima ili za dolare američkim univerzitetima.
Lispektor: Sa Univerziteta u Bostonu su mi jednom pisali, raspitujući se za detalje iz mog života. Nisam im odgovorila, pošto sam lenja kad treba napisati pismo. I rekla sam prijateljici: “Odgovori im umesto mene. Reci im šta god hoćeš i reci da sam ja saglasna s tim”. I tako mi jednog dana stigne diploma iz Bostona. Razmatrali su da me uvrste u univerzitetsku biblioteku. Ne znam čak ni gde je ona.
Kolasanti: Rekla si da si počela da pišeš priče za decu i da povremeno neku od njih i objaviš.
Lispektor: Da. Baš danas su me intervjuisale četiri jedanaestogodišnjakinje iz Škole Santo Injacio, sa fotografisanjem i mnogo, mnogo pitanja o Ženi koja je ubila ribu[13] i da li je tačno da volim životinje. Rekla sam: “Naravno! I ja sama sam životinja!” I onda su one otišle. Prilično su me iscrple.
Kolasanti: A šta te navodi da svaki čas pišeš knjige za decu?
Lispektor: Pa, prvo moj sin Paulo, u Vašingtonu… [14]
Salgeiro: Koliko dece imate?
Lispektor: Dvoje. Jedan sin živi sa ocem, a drugi je u braku i živi ovde, u Riju, Pedro i Paulo Gurgel Valente. Dok sam pisala Jabuku u tami, u Vašingtonu, moj sin Paulo tražio je od mene, na engleskom (govorila sam portugalski sa njim, ali je on sa mnom pričao na engleskom) da mu napišem priču i ja sam mu rekla: “Kasnije”. Ali je on rekao: “Ne, sad”. I tako sam izvukla papir iz pisaće mašine i napisala sam mu “Misteriju Zeke Mislioca”, što je istinita priča, nešto za šta je znao. Napisala sam je na engleskom, da bi kućna pomoćnica mogla da mu je pročita, pošto on još nije znao da čita. Posle nekog vremena me je jedan pisac iz Sao Paola, zaboravila sam kako se, pitao da li imam neke priče za decu. Rekla sam da nemam. I onda sam se iznenada setila da imam priču o zecu i da samo treba da je prevedem na portugalski, što sam i uradila.
Kolasanti: Za “Zeku Mislioca” si i nagrađena?
Lispektor: Dobila sam nagradu za knjigu godine, ne sećam se koje tačno, za najbolju knjigu za decu.
Salgeiro: Vaša druga knjiga, Svećnjak, objavljena je 1946. godine?
Lispektor: Da, ali čak i pre nego što sam je objavila bila sam uveliko zauzeta nečim drugim, tako da nisam osetila ono što inače često osećam: užasno zatišje, iscrpljenost. Tada nisam. Dok sam pisala Svećnjak, uprkos tome što je to tužna knjiga, veoma sam uživala u tome.
Kolasanti: Dok smo dolazili ovamo rekla si da si se već umorila od lika u romanu koji trenutno pišeš[15].
Lispektor: Tako je, od toga što moram toliko da se njome bavim.
Kolasanti: Govoriš o liku kao da govoriš o nekome ko zaista postoji, ko stalno nešto traži od tebe.
Lispektor: Ali ta osoba postoji, vidim tu osobu i ona baš mnogo traži od mene. Ona je sa severoistoka, pa sam pre ili kasnije morala da se pozabavim severoistokom onako kako sam ga ja doživela. Eto, to radim, veoma lenjo, jer me zanima to da beležim stvari. Sklapanje svega toga u celinu je muka.
Salgeiro: Klaris, hajde da napravimo hronologiju vaših dela. Vaša prva knjiga je Blizu divljeg srca iz 1944; usledio je Svećnjak, već napisan, ali objavljen tek 1946; potom je izašao Grad pod opsadom 1949.
Lispektor: Grad pod opsadom mi je zapravo bila jedna od najtežih knjiga za pisanje jer je zahtevala tumačenje kakvo nisam u stanju da izvedem. To je nabijena, zatvorena knjiga. San Tijago Dantas je otvorio knjigu, pročitao je i pomislio: “Jadna Klaris, stvarno je potonula”. Dva meseca kasnije mi je rekao da je, kad je odlazio u krevet, hteo da uzme nešto da čita i ponovo ju je dohvatio. I onda mi je rekao: “Ovo je tvoja najbolja knjiga”.
Santana: Šta te je motivisalo da napišeš tu knjigu?
Lispektor: Ono kako grad poprima oblik, kako se ljudsko biće oblikuje unutar grada. Područje grada se širi, gradsko područje sa konjima, sve je tako živo. Sagradili su most, sve su sagradili i onda više nije bilo gradnje grada. A onda se lik ogoljuje.
Santana: Kako je izgledao proces stvaranja te knjige? Da li si počela sa određenom idejom ili si i tu počela sa pribiranjem tekstova?
Lispektor: Ja stvari razrađujem sasvim nesvesno. Nekad ljudi misle da ne radim ništa. Samo sedim u stolici i, eto tako, samo sedim. Čak ni ja ne shvatam da nešto radim. Odjednom, pojavi se rečenica.
Kolasanti: Imaš čak i vremena da se zagreješ, fizički, zar ne? Jednom si mi rekla da ustaješ jako rano, skoro u zoru, i ne počinješ odmah da pišeš. Šetaš po kući, piješ kafu…
Lispektor: Tako je. Sedim tako i zurim, ko budala…
Kolasanti: Praktikuješ unutrašnji literarni džoging…
Lispektor: Posle Grada pod opsadom došla je Jabuka u tami, napisana… To je zanimljivo, jer sam dva puta istovremeno pisala dve knjige. Porodične veze i Jabuku u tami sam pisala u isto vreme. Tada bih završila priču, napisala je, pa se vraćala Jabuci u tami.
Santana: Kad pogledamo Ermelindu i Vitoriju u Jabuci u tami, koja je sličnija Klaris?
Lispektor: Možda Ermelinda, jer je ona fragilna i preplašena. Vitorija je žena kakva ja nisam. Ja sam Martim[16].
Santana: Tačno tako. Tvoja knjiga je zapravo velika parabola. Parabola o pojedincu u potrazi za sopstvenom svešću, u potrazi za sopstvenim jezikom.
Lispektor: Dok nastaje. Toliko da se prvi deo zove “Kako je nastao svet”, drugi je “Rađanje heroja”, jer je on već čovek koji želi da bude junak. A treći je “Jabuka u tami”.
Santana: U vezi sa temom ove knjige: čitaš li egzistencijaliste i da li oni utiču na tebe?
Lispektor: Ne. Niko. Čak mi je i mučnina drugačija od Sartrove, jer kad sam bila mala nisam mogla da podnesem mleko i skoro da bih povratila kada sam morala da ga pijem. Kapali bi mi limunov sok u usta. Mislim, znam šta je mučnina u celom svom telu, u celoj mojoj duši. Nije sartrovska.
Santana: To ne znači da nisi čitala Sartra.
Lispektor: Samo sam čitala Sartra, samo sam čula za Sartra u vreme Svećnjaka, u Belemu u Pari.
Santana: Je l’ Sartr bio već popularan u Belemu? Pitam to pošto je Benedito Nunes[17] odande.
Lispektor: Imala sam profesora književnosti koji je dobijao knjige iz Evrope, a ne iz Rija. Bio je to Fransisko Paulo Mendes, iz iste grupe iz koje je i Benedito Nunes.
Kolasanti: Rekla bih da je to neslaganje sasvim uobičajeno pri Klarisinom dodiru sa književnim kritičarima, pošto je proučavaocima književnosti teško padalo da priznaju da je u tvom delu tačka gledišta iznutra ka spolja, a ne spolja ka unutra. Tvoj delo, kao što i sama kažeš, dolazi, desi se. A to je za tumače književnosti krajnje komplikovano, jer oni tragaju za “spoljašnjim” putevima koji te možda vode ka sadržaju.
Lispektor: Da, znam to.
Santana: Znači tekstove koje si napisala držiš u glavi, pošto si jednom rekla da nikada ne čitaš ponovo ono što si napisala.
Lispektor: Ne čitam ponovo. To mi stvara mučninu. Kad je jednom objavljena, ta knjiga je kao mrtva, ne želim više da čujem za nju. A kada uzmem da je čitam mislim da je uvrnuta, da je loša, zato ih i ne čitam. Ne čitam ni prevode svojih knjiga, da se ne bi nervirala.
Kolasanti: Jesu li, opšte uzev, loši?
Lispektor: Ne želim to ni da znam. Ali znam da to ne pišem ja.
Kolasanti: Jesu te mnogo prevodili?
Lispektor: Galimar je objavio Jabuku u tami. Sad treba da objave Pasiju po G. H. Književni agenti su me iscrpli, pričaju mi da novi izdavač u Francuskoj, u Parizu, hoće da objavi Učenje ili Knjigu užitaka. Nisam znala šta da im kažem, pošto imam drugog književnu agentkinju. Prvi put u životu. Karmen Balsels me je potražila i pitala da li hoću. Rekla sam da. I rekla mi je: “Vas mnogo eksploatišu. Veoma vas eksploatišu u Brazilu”. I tako sam pristala.
Salgeiro: Klaris, objavili ste knjigu priča 1952. godine, je l’ da?
Lispektor: Za Ministarstvo prosvete, tanku knjižicu. Posle sam te priče uvrstila u Porodične veze, pošto ta knjiga skoro da nije ni bila distriuirana.
Salgeiro: Potom je, 1964. godine, usledila knjiga Pasija po G.H.
Lispektor: Ali je napisana 1963. Čudno je to, pošto sam bila u najgorem stanju, ljubavni život, porodični život, sve je bilo teško, a napisala sam Pasiju, koja nema nikakve veze sa tim, uopšte to ne oslikava!
Santana: Misliš da ne?
Lispektor: Apsolutno ne. Ne pišem zbog katarze, da zbacim neki teret s pleća. Nikada se ne ispovedam u knjigama. Za to služe prijatelji. Želim stvar po sebi.
Santana: Hajde da pred tebe postavim jedan problem. Znaš da u današnjoj književnoj kritici postoji ovakva teorija: tekst je poput sna; ima manifestni i skriveni sadržaj.
Lispektor: Slažem se.
Santana: Dakle, zar ne misliš da je moguće sve pronaći u tom nesvesnom delu teksta? Mislim, tu je određeni deo teksta koji, kao i u snu, izmiče kontroli onoga ko sanja.
Lispektor: Da, izmiče kontroli, kao onda, na primer, kada sam shvatila da će žena, G. H., morati da proguta iznutrice bubašvabe. Stresla sam se od grozote.
Kolasanti: Ima jedna tvoja priča koja me mnogo intrigira, a ona nekako deluje sasvim zasebno u odnosu na tvoje delo. To je priča o devojci Portugalki[18].
Lispektor: Ah! Odlično sam se zabavljala sa tom pričom.
Kolasanti: I ja, ali je čudno jer je to jedini put u tvom delu da lik i naratorka govore tako doteranim jezikom, na dijalektu portugalskog…
Lispektor: Ne znam odakle mi to ili gde sam naučila da je peúgas muška čarapa.
Kolasanti: Htela sam da te pitam da li si ikada živela u Portugalu.
Lispektor: Ne. Jednom sam provela 12 dana u Portugalu, ali to nije bilo dovoljno. Mora da sam to pokupila negde, od dadilje ili iz kafića na ćošku.
Salgeiro: Objavili ste 1969. godine delo pod nazivom Učenje ili Knjiga užitaka. Da li biste nam rekli nešto o toj knjizi?
Lispektor: Pa, to je knjiga… To je ljubavna priča, a dvoje ljudi reklo mi je da su zahvaljujući toj knjizi naučili da vole.
Salgeiro: To je knjiga koju mnogo volite?
Lispektor: Ne.
Salgeiro: Onda više volite neku drugu, Porodične veze, na primer.
Lispektor: Malo su mi dojadile Porodične veze; izašlo je već sedmo izdanje. Sećam se prilično dobro zadovoljstva sa kojim sam pisala Jabuku u tami. Svakog jutra bih kucala. Imala je 500 strana. Prekucavala sam je 11 puta da bih shvatila šta pokušavam da kažem, jer sam pokušala da iskažem nešto za šta još nisam bila sigurna šta je. Prekucavajući sam počela da razumem samu sebe i počela sam da…
Santana: Dakle, misliš da je proces tvog rada, kad se sve sabere, zaista složen? Istovremeno, dok se poigravaš sa delimično iracionalnim elementima, takođe komponuješ i uređuješ tekst, a onda počneš da radiš na integralnom tekstu preko nekoliko verzija.
Lispektor: Ne. Kada počnem od ideje koja me vodi, onda ne pišem ponovo.
Salgeiro: Postoji li autor koji je na vas najviše uticao?
Lispektor: Vidite, ne, koliko ja znam.
Salgeiro: Nikada niste osetili da vas nešto u knjizi jako pogodi?
Lispektor: Pomalo, ponekad. Osetila sam to sa Zločinom i kaznom od Dostojevskog, zaista sam zbog nje dobila temperaturu. Stepski vuk me je okrenuo naglavačke. Moj prvi posao, kad sam imala 13 ili 14 godina, još sam bila u srednjoj školi, ali sam držala časove portugalskog i matematike… Uzgred, što sam ovo počela da pričam?
Salgeiro: Književni uticaji. Ko je od autora najviše uticao na vas.
Lispektor: A, da, tako je! Dakle, sa prvim novcem koji sam ikada zaradila, baš prvim, ušetala sam, sva ponosna, u knjižaru rešena da kupim knjigu. Prevlačila sam prstom po svima njima, ali nijedna me nije zaintrigirala. Iznenada sam rekla: “A, pa ovo sam ja”. Nisam znala da je Ketrin Mensfild bila slavna; sama sam je otkrila. Bila je to njena knjiga Blaženstvo.
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (I deo)Santana: A Virdžinija Vulf[19], sa kojom vas je izgleda poredio Alvaro Lins?
Lispektor: Ne, nisam je čitala, pročitala sam samo Orlanda.
Santana: A Franc Kafka?
Lispektor: Čitala sam ga mnogo kasnije, mnogo kasnije. Osećam da mi je jako blizak, ali sam već napisala mnoge svoje knjige pre nego što sam pročitala bilo šta njegovo.
Salgeiro: Jeste li sreli slikara Đorđa de Kirika?
Lispektor: Da, jesam. Bila sam u Rimu i jedan moj prijatelj rekao mi je da bi De Kiriko svakako želeo da me naslika. Pitao ga je, a on je rekao da će moći da mu kaže kad me vidi. I onda me je video i rekao: “Naslikaću vaš portret”. Uradio je to u tri sesije, a onda rekao: “Mogao bih da beskonačno nastavim da slikam ovaj portret, ali se plašim da bih ga pokvario”.
Salgeiro: Gde je danas taj portret?
Lispektor: U mojoj kući.
Kolasanti: Ima dobru kolekciju portreta. Mnogi umetnici su slikali Klaris.
Lispektor: Evo zašto: zato što, izgleda, imam blago egzotično lice. A to privlači slikare.
Santana: Jednim delom si Azijatkinja…
Lisprektor: Uzgred, kad sam bila u Vašingtonu, na jednom koktelu, čovek me gledao, gledao, pa prišao i rekao: “Jeste vi Ruskinja?” “Rođena sam u Rusiji, ali nisam Ruskinja”[20]. “Imate taj vitki izgled Ruskinja”. Pitala sam ga ko je on, rekao mi je da je taj i taj Tolstoj, bio je Tolstojev rođak.
Kolasanti: Klaris, kako si uspevala da uklopiš svoju stidljivost sa životom u diplomatiji, sa čime je trebalo da se nosiš?
Lispektor: Mrzela sam to, ali sam radila šta sam morala da bih pomagala svom bivšem mužu. Priređivala sam večere, čak sam stavljala i latice ruže u činije za pranje ruku na stolu, radila sam sve što je trebalo, ali mi se stomak okretao od toga.
Kolasanti: Jesi pisala u to vreme? Život u diplomatiji je veoma zahtevan.
Lispektor: Jesam! Pisala sam, odgovarala na telefon, deca su vrištala, pas utrčavao i istrčavao. To je bila Jabuka u tami.
Kolasanti: Tvoja deca su stalno prisutna u tvojim pričama, beleškama i odlomcima. Uvek si bila jako vezana za njih, je l’ da?
Lispektor: Da, do krajnjih granica.
Kolasanti: A kako su se oni ophodili prema činjenici da si spisateljica? Da li čitaju tvoja dela?
Lispektor: Nisam ih nikada pitala, ali Paulo je jednom spomenuo neku moju priču, tao da sam shvatila da ju je pročitao. A bila sam, i jesam, pre svega njihova majka, a ne spisateljica. A mora da je muka imati majku spisateljicu.
Kolasanti: Majke su uvek muka, Klaris. Nema šanse da to izbegnemo.
Lispektor: Znam, majke su muka jedna.
Kolasanti: Ali za priče za decu, bar one koje si pisala za njih, znaš da su ih pročitali.
Lispektor: Znam. I dopale su im se jer ja ne lažem decu.
Kolasanti: Ali priču o koki Lauri[21] nisi napisala za njih.
Lispektor: Ne. Napisala sam je jer su kokoške uvek mnogo uticale na mene. Kad sam bila mala, gledala sam, dugo, u kokošku i umela sam da podražavam način na koji je kljucala kukuruz, da imitiram kakva je kad je bolesna, a to je uvek jako uticalo na mene. Štaviše, veoma sam vezana za životinje, silno. Život kokoške je isprazan, kokoška živi za druge!
Kolasanti: Kao i žena!
Lispektor: Naravno!
Kolasanti: Ali to je produktivno življenje za druge, roditeljska posvećenost. Ono ima dve strane, unutrašnju i spoljašnju, a možda je ta unutrašnja i jača. Muškarci ne, oni su samo spolja, iz jednog komada.
Salgeiro: Da li su vam prijala putovanja?
Lispektor: Čujte, užasno mi je nedostajao Brazil. Bila sam odsutna skoro šesnaest godina. Kad više ne bih mogla da to podnesem, vraćala bih se u Brazil. Dok sam bila tamo, svi su mi govorili: “Što ne šalješ svoje knjige izdavačima u inostranstvu, da budu prevedene?” Rekla bih: “Nije sad vreme za prevode, sad je vreme za rad”. Ne zanima me to, nikada nisam ni od koga tražila da me objavljuju izvan Brazila.
Kolasanti: Kad smo kod prevoda, to je još jedna od tvojih paralelnih akrivnosti. Prevodiš i to poprilično mnogo.
Lispektor: Pronašla sam način da mi to bude manje dosadno. Šta radim? Nikada ne pročitam knjigu pre nego što je prevedem, nego idem rečenicu po rečenicu, jer te onda dalje vuče radoznalost šta će se dalje dogoditi, pa vreme prolazi. Dok je, ako ste je već pročitali, to rutina. Uplašim se kad na to tako pogledam, tri stotine stranica koje tako treba preći.
Kolasanti: Ja uvek pođem od drugog poglavlja, jer mislim da, ako počnem sa prvim, odande odakle počinje i čitalac, još ne hvatam jezik autora, tako da počinjem sa drugim, pa se, kad ga završim, vratim na prvi.
Lispektor: Ah! Sjajna ideja! Ima to da primenjujem od sad.
Kolasanti: To je sjajno. Prvo poglavlje se onda bolje završi.
Santana: Zato što se prvo poglavlje obično piše na kraju, zar ne?
Lispektor: Tačno tako, iako to zvuči besmisleno.
Kolasanti: Ti pišeš prva poglavlja na kraju?
Lispektor: U isto vreme. Nikad ne znam unapred šta ću da napišem. Ima pisaca koji počinju da pišu tek kada im je cela knjiga u glavi. Ja ne. Ja samo idem i nemam pojma gde ću da završim. Onda tek počinjem da shvatam šta sam htela.
Santana: Rekla si na početku da trenutno pišeš knjigu u kojoj je glavni lik devojka sa severoistoka koja jede sendviče[22].
Lispektor: Ne, jede samo hot-dogove, kafu i sodu i zarađuje manje od minimalne dnevnice.
Salgeiro: To je vaša najnovija knjiga?
Lispektor: Ona koju trenutno pišem.
Santana: Šta čitaš u poslednje vreme? Šta si pročitala skoro, a da ti je ostavilo najjači utisak? Čak i od književne kritike, za šta znam da je čitaš da bi se opustila.
Lispektor: Tako je, volim da čitam eseje. Ali moram da priznam da odavno nisam pročitala nijedan.
Santana: Misliš li da kad mnogo čitaš to ometa tvoj stvaralački proces?
Lispektor: Ne bih rekla da me ometa, ali ništa ne čitam kada radim.
Santana: A kada čitaš, da li češće čitaš prozu ili poeziju?
Lispektor: I jedno i drugo, da. Tvoja poezija je jako dobra; čitam je. A Marina je napisala jako dobru knjigu, jako originalnu, nije podražavala nikoga, bez slenga ili inovacija. Jako malo čitam. To je zločin, ali je tako.
Santana: Da li nekada namerno pokušavaš da pišeš poeziju? Tvoja dela su zvanično proza, ali Živa voda je poetičan tekst…
Lispektor: Izgleda da svi počinju sa poezijom, je l’ da? Napisala sam par stihova, ali sam ih bacila jer nisu valjali.
Kolasanti: Jednom si nam, kad smo pričali, rekla da kada pročitaš prikaz tvoje knjige tri dana nisi u stanju da pišeš, ne možeš ništa da uradiš, potpuno si zgađena.
Lispektor: Nisam zgađena. To mi se dešava kada radim. Kad ne radim, čitam prikaze i sve je u redu. Kada radim, prikaz mog dela meša mi se u intimni život, tako da prestanem da pišem u nameri da zaboravim prikaz. Čak i one pozitivne, pošto se staram da gajim poniznost u sebi. Otud se nekada osetim napadnutom hvalom.
Santana: Povremeno te pozivaju na razgovore, da držiš predavanja. Prija li ti to?
Lispektor: Ne, ali mi daju honorar i plate mi putne troškove. Zaista volim da putujem. I onda to radim, ali tu su i debate.
Salgeiro: To radite profesionalno?
Lispektor: Da, ali mi se to baš mnogo i ne dopada. Kad smo kod “profesionalnosti”, ja nisam profesionalna spisateljica, pošto pišem samo onda kad hoću.
Kolasanti: Rekla si to kad su ti uručili nagradu u Braziliji[23].
Lispektor: Rekla sam to, je l’ da?
Santana: Nagradu za celokupno delo, zar ne? A kad govorimo o nagradama…
Lispektor: Ah, osvojila sam ih nekoliko. Roman Blizu divljeg srca osvojio je nagradu Grača Arenja, ako dobro pamtim.
Santana: Jesu li ti nagrade uvek godile ili si nekad bila iritirana njima, upuštala se u rasprave, dangubila?
Lispektor: Ne, meni to nije menjalo ništa, nijedna.
Salgeiro: Nagrade vas ne dotiču? Taština? Zadovoljenje?
Lispektor: Ne. Ne znam kako to da objasnim, ali nagrade su izvan književnosti (uzgred, “književnost” je mrska reč), da one su izvan čina pisanja. Dobijete ih onako kako dobijete zagrljaj od prijatelja, sa izvesnim zadovoljstvom. Ali to nema nikakve veze sa…
Santana: Zavisi od okolnosti?
Lispektor: Da. Osvojila sam Golfinjo de Ouro, osvojila sam…
Salgeiro: Golfinjo de Ouro je prestižna nagrada!
Lispektor: Dobila sam jednu, po jednoj dami (ne znam zašto ona ima toliko veze sa piscima) Karmen Dolores nešto-nešto.
Santana: To je Nagrada Karmen Dolores Barbosa, u Sao Paolu.
Lispektor: Tako je. I otišla sam tamo i dobila nagradu, iz ruku nikog drugog do Žanija Kvadroša[24].
Nakon njegovog dugog govora, dobila sam koverat, a u njemu je bilo 20 kruzeirosa. To je vredelo nešto više nego danas, ali je to bilo 20 kruzeirosa. Bila sam zapanjena, bilo je to tako malo!
Santana: A teze što se pišu o tebi na univerzitetima, dolaze ti posetioci, ljudi iz drugih zemalja?
Lispektor: Dolaze. Nedavno je dolazio i jedan urugvajski novinar da me intervjuiše. Štaviše, bio je veoma iskren. Gledao je moje portrete i rekao: “Bili ste prelepi! Lepi ste i dalje, ali ne toliko”. I ja na to kažem: “Ali vreme prolazi, zar ne?” A onda je on rekao: “Ispočetka baš i niste mnogo prijateljski nastrojeni. Zatvoreni ste i nepoverljivi. Tek kasnije postanete prijateljskije nastrojeni”. Ali, eto, bar je rekao: “Šteta što ste spržili ruku[25], imate tako lepe šake”. Eto, bar to. Ljudi me traže. Srećem se sa mnogo ljudi. U mnogo sam antologija, čak i u Kanadi. Uvek mi pišu, traže dozvolu za objavljivanje, ali plaćanje nikad ne spomenu.
Santana: Ali sada, sa književnom agentkinjom, možeš da naplatiš.
Lispektor: Moglo bi da pomogne.
Kolasanti: Imala si period kada si prodala neke od svojih slika jer ti je bio potreban novac.
Lispektor: Da, tako je.
Santana: Marina uvek kaže da bi u bolje organizovanoj, razvijenijoj zemlji, spisateljica poput tebe, zahvaljujući svom delu, živela mnogo komfornije.
Kolasanti: Rekla bih da Klarisina pozicija govori mnogo o poziciji brazilskih pisaca.
Lispektor: Pisci u Sjedinjenim Državama se obogate od jedne knjige koja dobije dobre kritike! Od jedne knjige!
Kolasanti: Sve tvoje knjige dobijaju dobre kritike, a ti nastavljaš da radiš sva ta gostovanja i prevode…
Santana: Govori i prevodi su odvratni.
Lispektor: Zaista odvratni!
Kolasanti: Prevodiš tokom popodneva, zar ne, Klaris? Pošto ujutru pišeš svoje.
Lispektor: Vidi, prevodim bilo kada u toku dana. Veoma sam neorganizovana. Prevodim sa engleskog i francuskog. Ali radim brzo, intuitivno[26]. Nekada koristim rečnik, nekada ne.
Salgeiro: Francuski i engleski ste naučili tokom svoje diplomatske karijere?
Lispektor: Znate kako sam naučila francuski? Čitajući francuski. Zar nisam rekla da sam drska stidljivica? Odabrala bih knjigu i počela da čitam trudeći se da razumem, a iz sličnosti romanskih jezika sam pabirčila sve više i više, sve dok nisam naučila. A što se konverzacije tiče… Pa, provela sam tri godine u Švajcarskoj, a moja kućna pomoćnica je sa mnom razgovarala na francuskom. Sa engleskim je bilo isto. Nisam nikada uzimala časove.
Santana: Niste nikada pričali ruski kod kuće?
Lispektor: Ne da sam ja čula, jer je moj otac odmah počeo da govori na portugalskom[27].
Kolasanti: Kad smo se vratili ruskom: jesi li, kao dete, upoznala ruski folklor, bajke i slično, jer je on veoma bogat…
Lispektor: Da, znam da jeste, ali nikada to nisam čitala.
Kolasanti: I niko ti nije pričao priče?
Lispektor: Ne, nije. Majka mi je bila bolesna i sva pažnja je bila usmerena na nju. Išla sam za kućnom pomoćnicom i govorila: “Ispričaj mi priču, ispričaj mi priču!” “Već sam ti ispričala jednu!” “Pričaj mi opet, pričaj mi opet”.
Salgeiro: Da li se vi, kao osoba, u kontekstu sveta danas, osećate delom društva ili kao samotnjak?
Lispektor: Pa, imam prijatelje, prijateljstva, ali pisanje je samotni čin. Izvan pisanja, družim se sa ljudima.
Salgeiro: Dakle, ne osećate se usamljenom?
Lispektor: Ponekad, ponekad, čak i prilično duboko. Alćeu Amoroso Lima napisao je nešto što se često ponavlja, to da sam tragično usamljena u brazilskoj književnosti.
Santana: Ne znam da li ću ispasti indiskretan, ali da li bi mogla da nam ispričaš priču o golubicama? Ta priča bi, sama po sebi, mogla bi da bude pripovetka.
Lispektor: Mogla bi, ali fantastična, pošto se ne bi čitala kao stvarna. A jeste. Evo šta se dogodilo. Prvog januara 1964. godine se moja prijateljica vratila u svoju kuću da nešto potraži, a ja sam sela na stepenice da je sačekam. Iznenada, osetim toliki očaj pod tim suncem i tom pustom vodom, prvi je dan nove godine, da sam rekla: “O, Bože, daj mi makar znak mira”. I kad sam otvorila oči, pored mene je bila golubica. Onda sam otišla u bioskop. Radnje su bile zatvorene, ali je u Sinema Paisanduu, u izlogu, bio tanjir sa četiri golubice na njemu i sledećeg dana sam otišla da ga kupim. Sad ga ne koristim često.
Ali treća stvar bila je i najdramatičnija. Išla sam u centar po žegi. Uzela sam taksi i bila sam toliko umorna da sam naslonila glavu na prednje sedište. Nosila sam sunčane naočare. Iznenada sam osetila nešto između oka i stakla na naočarima. Bilo je to golubije pero. Otišla sam potom kod svog prijatelja lekara i ispričala mu tu priču. I pitala sam: “Čime to može da se objasni?” On je prosto rekao da dobrim stvarima nije potrebno objašnjenje i pitao me: “Hoćeš jedno golubije pero?” Zapanjeno sam ga pitala da li ga ima. I on ga je izvukao i dao mi ga. Sledećeg puta kada sam otišla lekaru, uzela sam taksi i, negde usput, taksista je naglo stao na kočnicu. “Šta to bi”, pitala sam ga. I on mi kaže: “Bogu hvala, izbegao sam golubicu, da je ne ubijem”. Neverovatna priča.
Kolasanti: Pre nekog vremena si prolazila kroz stvaralačku krizu. Mislim, nisi htela da pišeš. Završila si prethodnu knjigu i pišeš sad ovu novelu. Čak si rekla da bi za tebe, kad ne bi bila u stanju da pišeš, to bilo oslobađajuće.
Lispektor: Naravno! Pisanje je balast!
Sagleiro: Imate li još nešto da nam kažete o svom radu?
Lispektor: Mislim da ne. Pitanja su vam bila dobra. Odgovarala sam, i sve što želim da znam je ovo: danas je 20. oktobar 1976. Pada kiša. Nosim haljinu od antilop-kože. Sa svojim sam prijateljima, Afonsom Romanom de Santanom i Marinom Kolasanti. I želim da znam, zašto bi to bilo važno nakon što umrem?
Salgeiro: Pa, najveća vrednost leži u tome što će vaše ime ostati u brazilskoj književnosti.
Lispektor: Mislite da hoće? Ja ne pišem za potomstvo.
Salgeiro: Klaris, ovo je pitanje novinara: “Intuitivni ste. Kako se nosite sa natprirodnim u svom životu”?
Lispektor: Ono što je prirodno je i natprirodno. Nemojte misliti da je to mnogo daleko. Ono što je prirodno već je misterija.
Salgeiro: Zanimljivo je to, reći da su prirodno i natprirodno jedno te isto. Bilo bi zanimljivo razgovarati o tome.
Lispektor: Da, ja to tako vidim. Pre nekog vremena, bila sam na ranču, a rančer, koji je govorio o svojim problemima, rekao je: “Tele, naravno, prepoznaje svoju majku. Ona daje mleko samo svom teletu”. I ja mu kažem: “Nema tu naravno. To nije prirodno”. Ali je njega to iznenadilo: “Što kažete da nije prirodno?” “To je neverovatna činjenica! Jeste li ikada pomislili na to o čemu krava razmišlja?” Tad je čovek zaista digao ruke, jadan. Odmah je promenio temu. Ali one prepoznaju svoju telad. Pre nego što pomuzete kravu, vežete njeno tele uz nju i onda možete da muzete. Krava misli da i dalje doji svoje dete i pusti vas. I onda, kad je vreme muži i oni puste telad, sva ona odu svojim majkama i nikad, nikad ne pogreše! Kad je tele mrtvorođeno, oni mu oderu kožu i stave je preko drugog teleta da bi ubedili majku da i dalje doji njega. Kao što vidite, odlično se slažem sa kravama i kokoškama!
Kolasanti: I sa kamilama i bizonima.
Lispektor: Sa konjima.
Salgeiro: Možda je to identifikovanje sa silama prirode.
Lispektor: Mislim da jeste. To je nešto jako duboko.
Santana: Kritičari su već govorili o ontičkom značenju Klarisinih životinja.
Lispektor: Šta znači to “ontički”?
Santana: To je biće u životinjama.
Lispektor: Tamo je, tamo je!
Kolasanti: Rekla si da si i ti životinja. Jesi li neka posebna životinja?
Lispektor: Ne, ne bih rekla, ne. Neki ljudi misle da izgledam kao tigrica, kao panterka. Neki da izgledam kao čaplja, zbog dugih nogu… Kad sam bila mala, imala sam mačku.
Kolasanti: Ljudi mora da misle da si pomalo mačkasta zbog tvojih očiju, ali to nije zato. To je otud što imaš unutrašnji život i svoj način da stalno posmatraš, to je mačkasto.
Lispektor: Da, slažem se. Prema onome što znam o mačkama, slažem se.
Santana: Da li i ti prvo ustukneš pa skačeš?
Kolasanti: Ne znaš ti ništa o tome, Afonso, pošto si ti konj. A ja sam lisica.
Lispektor: A on, šta je on?
Santana: On je vrba[28], raskošna u preriji!
Lispektor: Tačno, listopadno drvo. Sa mnogo plodova.
Salgeiro: Sjajno! Još to kaže Klaris. Ma, fantastično!
Piše: Bendžamin Mozer
Izvor; The New Yorker
Preveo; Matija Jovandić
[1] Istraživačica Tereza Montero pronašla je nedavno još šest minuta snimka, ali se na većem delu ne čuje zvuk, čuju se samo nekolike rečenice
[2] Čaja Pinkhasivna Lispektor rođena je u Čečelniku, u Podolskoj oblasti u Ukrajini, 10. decembra 1920. Bilo je to doba građanskog rata i pogroma jevrejskog stanovništva, a jedan od činova kojima su pribegavali ruski zavojevači bilo je silovanje. Prema više izvora, Klarisina majka je bila žrtva.
[3] Imala je, zapravo, godinu i dva meseca kada je porodica stigla u Brazil. Celog života pogađale su je optužbe da nije baš sasvim Brazilka.
[4] Klaris izgovara reč “Aurora” da bi se čulo kako ne može da kotrlja “r”. Izgovor joj zvuči kao “auhoha”.
[5] Mania Lispektor je, kada je bila silovana, dobila i sifilis, što će je ubiti u Brazilu kada je Klarisi bilo devet godina. Nakon što sam objavio Čemu ovaj svet saznao sam da je Klarisin izrazito neobičan glas mogao da bude i posledica oboljenja njene majke dok je bila trudna sa Klaris, njenom najmlađom ćerkom.
[6] U stvari, porodica je prvo živela u Maseju, glavnom gradu Alagoasa, pre nego što su se, nešto kasnije, preselili u Resife, veći grad.
[7] Uprkos mnogim pokušajima, uključujući tu i moj, da se zgrada sačuva, ona je danas ruina
[8] Vinisijus de Moraeš (1913 – 1980), diplomata, pesnik i kantautor, dovođen u čvrstu vezu sa počecima bosanove
[9] Poznati pravnik, ministar spoljnih poslova u vladi Žoaa Gulara, predsednika Brazila od septembra 1961. do državnog udara 1. aprila 1964.
[10] Ovi tekstovi objavljeni su u knjizi Previše od života (Too Much of Life, New Directions, 2022)
[11] Lusio Kardoso (1912- 1969), poznati brazilski romansijer koji je dao naslov za Klarisin prvi roman. Kao devojka je bila ludo zaljubljena u njega. Ali, avaj, bio je gej.
[12] Deli je bio pseudonim Žana-Mari i Frederika Petižana, sestre i brata iz Francuske čije su sapunice bile među najpopularnijim romanima u prvoj polovini 20. veka. Njihov identitet ostao je tajna sve do 1947, kada je preminula Žana-Mari, dve godine pre svog brata
[13] Knjige za decu objavljene su pod obedinjenim naslovom Žena koja je ubila ribu (New Directions, 2022)
[14] Lispektorova i Valente živeli su u Čevi Čejsu, u Merilendu, od 1952. do 1959. godine, kada se par rastavio, a ona se vratila u Rio de Žaneiro sa decom
[15] Makabeja, protagonistkinja njenog poslednjeg romana Čas zvezde (objavljen nedavno kod nas u izdanju Kontrast izdaštva, prim. prev.)
[16] Na početku Jabuke u tami Martim, inženjer iz “grada” stiže na zabačenu plantažu. Tom plantažom upravlja moćna, ogorčena žena po imenu Vitorija, čija se plačljiva rođaka Ermelinda zaljubljuje u njega
[17] Benedito Nunes, profesor i kritičar iz Belema u Pari, autor je prve knjige o Klaris Lispektor, Svet Klaris Lispektor (1966). Potom je napisao još dve knjige, Čitanje Klaris Lispektor (1973) i, nakon njene smrti, Drama jezika (1989)
[18] ”Sanjarija i pijanstvo mlade dame” u Sabranim pričama (New Directions, 2015)
[19] Lispektorova je rekla o Vulfovoj: “Ne želim da joj oprostim to što je počinila samoubistvo. Ići do kraja je strašna dužnost”.
[20] Iako rođena u zapadnoj Ukrajini, Lispektorova navodi da je rođena u Rusiji zato što je taj region bio deo Ruskog carstva, urušenog u građanskom ratu i revoluciji. Jevreji iz Ukrajine, poput Jevreja iz drugih regiona kojim su dominirali Rusi, generalno su sebe opisivali kao ruske Jevreje, a ne kao Ruse ili Ukrajince, druge etničke grupe
[21] ”Laurin intimni život”, objavljena u knjizi Žena koja je ubila ribu (New Directions, 2022)
[22] Makabeja u Času zvezde
[23] Dobila je Nagradu Fondacije za kulturu Brazilije 1976.
[24] Kvadroš (1917-1992) bio je predsednik Brazila od 31. januara do 25. avgusta 1961. kada je iznenada podneo ostavku, ubrzavajući krizu koja je vodila do državnog udara 1964. i 21 godinu vladavine vojne hunte. Prema Klarisinoj prijateljici Mariji Bonomi, koja je otišla sa njom na ceremoniju dodele nagrade, Kvadroš je pozvao Klaris u privatne odaje i na silu je zgrabio i pocepao joj haljinu, nateravši nju i Bonomijevu da pobegnu iz kuće gospođe Barbosa
[25] Klaris je 1968. godine, nakon što je uzela pilule za spavanje, zaspala sa upaljenom cigaretom, i ozbiljno je spržila ruku
[26] Njeni prevodi su čuveni po traljavosti; njeni prijatelji ih rediguju umesto nje
[27] U stvari, Klarisini roditelji su govorili jidiš, jezik koji bi ona govorila sa svojim sestrama kada nije želela da ih njena deca razumeju. Njena majka nikada nije naučila portugalski, a otac ga je izgleda loše govorio
[28] Salgueiro” znači vrba