Kjubrik o Paklenoj pomorandži (2): Aleks u svakom od nas Možda smo u svojoj podsvesti svi potencijalni Aleksi. To što ne postanemo kao on možda je samo posledica morala, zakona i ponekad urođenog karaktera, govorio je Stenli Kjubrik.

Malkolm Mekdauel kao Aleksander Aleks Dilardž foto: Promo/WB

Roman Paklena pomorandža Entonija Bardžisa prvi put je ekranizovao Endi Vorhol snimivšiVinil (1965) i taj njegov eksperimentalni film jedva da je bio primećen. Potom je film trebalo da režira Ken Rasel, za glavnu ulogu bio je viđen Mik Džeger, ali od toga nije ispalo ništa. Knjiga je potom konačno dospela u ruke Stenliju Kjubriku. Slavni reditelj adaptirao ju je ne osvrćući se mnogo na sumnjiv kraj, a Malkolm Mekdauel odigrao je ulogu koja ga je zauvek obeležila. Tako se u bioskopima 19. decembra 1971. godine pojavilo ostvarenje koje je otvorilo pitanja i kontroverze koje se raspliću i danas, pola veka kasnije. Bardžis se, sa pomešanim osećanjima vezanim za film i reditelja, do kraja života vajkao što mu je u senci Paklene pomorandže ostalo više od 50 drugih njegovih dela, a Kjubrik je, malo pre nego što će zbog protesta i pretnji pred njegovom kućom zatražiti da ostvarenje bude povučeno i da se ne prikazuje se u britanskim bioskopima dok je živ, o njemu govorio 1972. godine u intervjuu Mišelu Simonu. Intervju originalno objavljen u francuskom L’Espresu pod naslovom “Kjubrik: Svako od nas siluje i ubija”, pa preštampavan više puta u različitim izdanjima, prenosimo ovde u dva dela. Prvi deo može se pročitati ovde. Oprema je redakcijska.

 

Plakat za film Paklena pomorandža foto: Promo

***
Od kakvih ste sve projekata odustajali?

Jedan od njih bio je scenario po knjizi Žarka tajna Štefana Cvajga, koji smo Kolder Vilingem i ja napisali sredinom pedesetih godina za Dora Šerija u MGM-u, nakon što sam snimio Ubijanje. Priča govori o majci koja odlazi na odmor bez muža, ali u pratnji svog mladog sina. Nju u odmaralištu u kom su odseli zavodi privlačni gospodin kog tamo upoznaje. Sin to otkrije, ali kada se on i majka vrate kući, dečak u krucijalnom trenutku laže da bi sprečio oca da otkrije istinu. To je dobra priča, ali ne znam koliko je scenario bio dobar. Nekoliko godina kasnije pisao sam i nisam dovršio scenario o Mozbijevim rendžerima, južnjačkim gerilcima u američkom građanskom ratu.

Negde u to vreme sam napisao i scenario pod nazivom Ukrao sam 16 miliona dolara, zasnovan na autobiografiji Herberta Emersona Vilsona, čuvenog obijača sefova. Napisan je za Kirka Daglasa, ali se njemu nije dopao i to je bio kraj. Moram priznati da ni mene posle nije zanimao nijedan od tih scenarija. Postoji i novela Artura Šniclera, Rapsodija: Novela o snu, koju nameravam da radim, ali to još nisam počeo. Teško je opisati tu knjigu, ali koju dobru knjigu nije? Ona se bavi seksualnom ambivalentnošću u srećnom braku i nastoji da izjednači značaj seksualnih fantazija i onoga šta bi bilo kad bi bilo sa stvarnošću. Sva Šniclerova dela su psihološki briljantna, njemu se Frojd divio, koji mu je jednom pisao, izvinjavajući se što je uvek izbegavao da se lično susretnu. Šaleći se (šala?), Frojd je rekao da je to zato što ga je plašilo popularno sujeverje prema kom ćeš, čim vidiš svog Doppelgängera (dvojnika) umreti.

Snimili ste film o Linkolnu oko 1960. godine za američku televiziju?

To je bilo ranih pedesetih i radio sam samo nedelju dana neke snimke sa drugom ekipom, za producenta Ričarda de Rošemona.

Reklo bi se po vašim filmovima da vas privlači Nemačka: nemačka muzika, likovi u Doktoru Strejndžlavu, profesor Zempf u Loliti.

Ne bih baš rekao da je nemačka muzika deo te liste, niti bih rekao da me privlači, nego, pre, da delim prilično raširenu fascinaciju užasima iz perioda nacizma. Strejndžlav i Zempf su samo parodije na filmske klišee o nacistima.

Izgleda da vas veoma zanima jezik. Lolita i Paklena pomorandža su dva filma u kojima manipulacija rečima igra suštinski važnu ulogu.

Da, naravno da jesam. Ali u Paklenoj pomorandži nisam bio prvenstveno zainteresovan za jezik, ma kako on briljantan bio, nego više za priču, likove i ideje. Naravno da je jezik veoma važan deo romana, a doprinosi mnogo i filmu. Mislim da je Paklena pomorandža jedna od tek nekoliko knjiga u kojima se pisac poigravao sa sintaksom i izmišljao nove reči tamo gde su mu bile potrebne.

U filmu, međutim, mislim da su slike, muzika, montaža i emocije glumaca glavni alati za rad. Jezik jeste važan, ali bih ga naveo tek posle ovih elemenata. Moguće je snimiti uverljiv film u kom uopšte nema dijaloga. Nažalost, bilo je jako malo eksperimentisanja sa formama filmske priče, osim u avangardnom filmu gde, opet nažalost, ima jako malo tehnika i stručnosti da bi se pokazalo više.

Što se mene tiče, najupečatljivije scene u najboljim filmovima su one sačinjene prevashodno od slika i muzike.

Takve pokušaje možemo naći u nekim od američkih andergraund filmova.

Da, naravno, ali kao što rekoh, nedostaje im tehnike da bi izneli mnogo više.

Slike možda jesu moćne stvari koje pamtite, ali možda njihova snaga dolazi iz reči koje im prethode. Aleksovo pripodevanje u prvom licu na početku filma pojačava snagu slika.

Ne možete da uspostavite pravilo koje kaže da reči nikada nisu korisnije od slika. I, naravno, u sceni koju spominjete bilo bi prilično teško izraziti Aleksove misli bez reči. Ima ona stara scenaristička izreka koja kaže da ako vam je potrebno da nasnimite glas naratora iz off-a onda nešto nije u redu sa scenariom. Prilično sam siguran da to nije tačno, i kada je potrebno izraziti misli, a posebno onda kada su takve prirode da se ne govore drugoj osobi, nema bolje alternative.

Ovaj put ste sami pisali scenario. Kako biste uporedili probleme kod pisanja scenarija sa pisanjem romana?

Pisanje scenarija se veoma razlikuje od pisanja romana ili priče. Dobra priča je neka vrsta čuda i tako bih opisao ono što je Bardžis postigao u romanu. Paklena pomorandža ima divan zaplet, jake likove i jasnu filozofiju. Kada uspete da napišete takvu knjigu, onda ste stvarno nešto uradili. Sa druge strane, pisanje scenarija po knjizi je mnogo više logički proces – nešto između pisanja i provaljivanja šifre. Ono ne zahteva inspiraciju ili inventivnost romanopisca. Ne kažem da je lako napisati dobar scenario. Svakako nije, i mnogo dobrih romana uništeno je u tom procesu.

Entoni Bardžis

Koliko god da su vam namere ozbiljne i koliko god mislili da su važne ideje iz priče, ogromna cena snimanja filma čini neophodnim da se pričom dopre do što više publike da biste onima koji su vas finansijski podržali pružili priliku da vrate svoj novac i možda nešto zarade. Niko se neće usprotiviti tvrdnji da je dobra priča suštinski važno polazište da bi se to ostvarilo. Osim toga, što je jača priča, to više možete da rizikujete sa svim drugim.

Mislim da je Doktor Strejndžlav dobar primer za to. Zasnovan je na veoma dobrom saspens romanu Uzbuna Pitera Džordža, nekadašnjeg navigatora RAF-a. Ideje iz romana i sav dramski naboj ostali su tu čak i kada je on potpuno pretvoren u crnu komediju.

Kraj u Paklenoj pomorandži razlikuje se od onog u Bardžisovoj knjizi.

Postoje dve različite verzije romana. Jedna ima dodatno poglavlje. Tu verziju nisam pročitao sve dok bukvalno nisam završio scenario. To dodatno poglavlje opisuje Aleksovu rehabilitaciju. Ali ono je, što se mene tiče, neubedljivo i nekonzistentno sa stilom i namerom knjige. Ne bi bilo čudo da se sazna da je izdavač nekako uspeo da ubedi Bardžisa da prilepi dodatno poglavlje uprkos njegovoj boljoj proceni, tako da se knjiga završi pozitivnije. Ja svakako nisam nikada ozbiljno mislio o tome da ga iskoristim.

Aleks iz Paklene pomorandže je zao lik, kao i Strejndžlav, ali Aleks nekako deluje manje odvratno.

Aleksa krase vitalnost, hrabrost i inteligencija, ali ne možete da pogrešite i ne uvidite da je on sasvim zao. A istovremeno, tu je i neka čudna vrsta psihološke identifikacije sa njim koja se postepeno pojavljuje, koliko god vam je njegovo ponašanje odvratno. Mislim da je par razloga za to. Pre svega, Aleks je uvek potpuno iskren u svojoj ispovesti u prvom licu, možda čak i bolno iskren. A drugo, zato što na podsvesnom nivou, podozrevam, svi delimo izvesne crte Aleksove ličnosti.

Privlače li vas zli likovi?

Naravno da ne, ali su oni dobri za priče. Više ljudi čita knjige o nacistima nego o Ujedinjenim nacijama. U novinama su loše vesti glavni naslovi. Zli likovi u pričama često znaju da budu zanimljiviji od onih dobrih.

Čime objašnjavate neku vrstu fascinacije koju Aleks izaziva kod publike?

Rekao bih da je to verovatno zato što sa Aleksom možemo da se identifikujemo na podsvesnom nivou. Psihijatri nam kažu da u podsvesnom nema savesti i možda smo u svojoj podsvesti svi potencijalni Aleksi. To što ne postanemo kao on možda je samo posledica morala, zakona i ponekad urođenog karaktera.

Možda se neki ljudi zbog toga osećaju neprijatno i delimično objašnjava kontroverzne kakve su se pojavile oko filma. Možda nisu u stanju da prihvate ovakvo viđenje ljudske prirode. Ali mahom isti psihološki fenomen možete da vidite na delu u Šekspirovom Ričardu Trećem. Prema Ričardu ne bi trebalo da osetite ništa sem mržnje, a opet, kada se ta uloga dobro odigra, sa malo humora i šarma, shvatate da se postepeno identifikujete sa njim. Ne zato što saosećate sa Ričardovim namerama ili sa onim što radi, ili zato što vam se dopao ili mislite da bi ljudi trebalo da se ponašaju kao on, nego zato što vam se on, dok gledate komad, postepeno uvlači u podsvest i dolazi do prepoznavanja u nišama svesti. U isto vreme, ne verujem da bilo ko odlazi iz pozorišta ili bioskopa misleći o Ričardu Trećem ili Aleksu kao o ljudima kakvim se treba diviti ili želi da bude kao oni.

Neki su kritikovali moguće opasnosti od takvog divljenja.

Ali tu se ne oseća divljenje i mislim da svako ko to kaže nije pravu. Rekao bih da takav stav iznose ljudi koji, koliko god bili dobronamerni i inteligentni, posvećeno staju na pozicije u korist šire i strože cenzure. Nikoga nije pokvarilo gledanje Paklene pomorandže ništa više nego gledanje Ričarda Trećeg. Paklena pomorandža pobrala priznanja širom sveta kao važno umetničko delo.

Nijedno umetničko delo nikada nije nanelo štetu društvu. Društvu su mnogo štete naneli oni koji su trubili da se društvo zaštiti od umetničkih dela koja su oni dočekali kao opasna.

Udruženje njujorških filmskih kritičara proglasilo ju je filmom godine, a ja sam dobio nagradu za najbolju režiju. Dobila je nagradu David Donatelo u Italiji. Belgijski filmski kritičari nagradili su film. Osvojio je nagradu Spotlajt u Nemačkoj. Nominovan je u četiri kategorije za Oskara i u sedam kategorija za Nagradu britanske akademije. Osvojio je nagradu Hugo za najbolji naučnofantastični film.

Nahvalili su ga Felini, Bunjuel i Kurosava. Pored toga, komentarima su ga podržala obrazovna, naučna, politička, religijska, pa i zakonodavna tela. Mogu da nastavim da nabrajam, ali hoću da istaknem poentu da je film prihvaćen kao umetničko delo, a nijedno umetničko delo nikada nije nanelo štetu društvu. Društvu su mnogo štete naneli oni koji su trubili da se društvo zaštiti od umetničkih dela koja su oni dočekali kao opasna.

Kakav je vaš stav o nasilju i erotici u vašem filmu?

Erotski dekor u filmu sugeriše da je priča smeštena u donekle buduće vreme. Pretpostavka je bila da će erotska umetnosti biti na kraju popularna i da ćete, kao što sada možete da kupite slike iz afričke divljine u Vulvortu, jednog dana moći da kupite i erotiku. Nasilje u priči je tu da bi dodalo na dramskoj težini i da bi moralna dilema kakvu nosi moglo da se sagleda u pravom kontekstu. Apsolutno je važno da Aleks bude doživljen kao vinovnik užasnog nasilja protiv društva, tako da kada ga na kraju Država pretvori u bezopasnog zombija možete da dođete do smislenog zaključka o relativnosti dobrih i loših postupaka.

Da nismo prvo videli Aleksa kao brutalnog i nemilosrdnog prestupnika bilo bi suviše lako složiti se s tim da se Država upustila u veće zlo da bi mu uskratila slobodu izbora između dobra i zla. Moralo bi da bude jasno da je pogrešno čak i neoprostivo zle kriminalce pretvoriti u biljke, jer bi u suprotnom priča zapala u istu logičku zamku kao stari holivudski filmovi protiv linča koji su uvek poništavali svoju temu linčovanjem nevine osobe. Niko se, naravno, ne protivi tome da ne treba linčovati nevinu osobu, ali da li će se saglasiti s tim da je jednako loše linčovati krivca, možda nekoga krivog za užasan zločin? A tako je tretiran Aleks.

Kakvo je vaše mišljenje o tome što ima sve više nasilja na ekranima poslednjih godina?

Uvek je bilo nasilja u umetnosti. Imate nasilja u Bibliji, nasilja kod Homera, nasilja kod Šekspira i mnogi psihijatri uvereni su da ono služi zarad katarze pre nego kao model. Mislim da su pitanja tome da li ima više nasilja na ekranu i, ako je tako, kakve efekte ono ima, u velikoj meri problem medija. Znam da postoje dobronamerni ljudi koji iskreno veruju da filmovi i televizija doprinose nasilju, ali u skoro svim zvaničnim studijama na ovu temu zaključeno je da nema dokaza da se podupre ovakvo gledište. U isto vreme, mediji eksploatišu ovu temu jer im to pruža priliku da iznose i raspravljaju o takozvanim štetnim stvarima sa moralno superiornih visina.

Stenli Kjubrik foto: Youtube/Yeeppala

Ali ljudi koji počine nasilne zločine nisu obični ljudi pretvoreni u zle prestupnike lošim izborom filmova i TV emisija. Činjenica je da nasilne zločine bez izuzetka čine ljudi sa dugom istorijom antisocijalnog ponašanja ili neko ko se neočekivano razvio u psihopatu, a bio je “tako fin, tih dečko”, ali je ceo njegov život, kasnije se ispostavi, neumoljivo vodio ka tom užasnom trenutku i on bi našao konačni tobožnji razlog za svoj čin u ovoj ili onoj stvari. U oba slučaja su beskonačno komplikovane društvene, ekonomske i psihološke sile uključene u kriminalno ponašanje pojedinca. Pojednostavljena predstava da filmovi i televizija mogu da pretvore inače nevinu i dobru osobu u kriminalca ima prizvuk salemskog lova na veštice. Takvu predstavu dodatno podstiču kriminalci i njihovi advokati koji se nadaju ublažavanju kazne zahvaljujući tom izgovoru.

Iznenađuje me i krajnje nelogično povlačenje razlike između opasnog nasilja i takozvanog bezopasnog nasilja u, recimo, crtaćima o Tomu i Džeriju ili filmovima o Džejmsu Bondu, gde je često sadističko nasilje predstavljeno kao čista zabava. Odmah da kažem, ne mislim ni da to doprinosi nasilju. Filmovi i televizija su takođe žrtveni jarci političarima jer im to omogućava da se skrene pažnja sa društvenih i ekonomskih uzroka zločina protiv kojih oni ne žele ili ne mogu da urade ništa.

Aleks voli silovanja i Betovena; šta to implicira?

To pokazuje da je kultura podbacila u pokušaju da ima bilo kakav uticaj u moralnom poboljšanju društva. Hitler je voleo dobru muziku i mnogi uticajni nacisti bili su kultivisani i sofisticirani ljudi, ali im to nije donelo mnogo dobra, kao ni ikome drugom.

Verujete li, nasuprot Rusou, da je čovek rođen loš i da ga društvo čini još gorim?

Ne bih to tako rekao. Mislim da je Ruso, pošto je preneo koncept praroditeljskog greha sa čoveka na društvo, odgovoran za mnoga lutanja u misli o društvu koja su usledila. Ne mislim da je čovek to što jeste zbog nesavršenosti društvenog ustrojstva, nego da je društvo nesavršeno ustrojeno zbog prirode čoveka. Nijedna filozofija zasnovana na pogrešnom gledanju na ljudsku prirodu ne može da doprinese društvenoj dobrobiti.

Vaš film bavi se ograničenjima moći i slobode.

U filmu se istražuju teškoće pri smirivanju konflikta između slobode pojedinca i društvenog poretka. Aleks ispoljava svoju slobodu tako što je zli prestupnik sve dok ga Država ne pretvori u bezopasnog zombija nesposobnog da bira između dobra i zla. Jedan od zaključaka u filmu je, naravno, da postoje granice do kojih društvo treba da ide održavajući red i zakon. Društvo ne bi trebalo da čini loše stvari iz ispravnih razloga, iako povremeno čini prave stvari iz pogrešnih razloga.

Šta vas je privuklo Bardžisovom romanu?

Sve. Zaplet, likovi, ideje. Zanimalo me je i koliko je priča blizu bajkama i mitovima, posebno u njenom svesno teškom korišćenju podudarnosti i simetrije u zapletu.

Izgleda da se u svojim filmovima kritički odnosite prema svim političkim opcijama. Da li biste sebe odredili kao pesimistu ili anarhistu?

Anarhista svakako nisam, a ne mislim ni da sam pesimista. Jako verujem u parlamentarnu demokratiju i mišljenja sam da moć i autoritet države treba da bude optimizovani i primenjivani samo do mere potrebne da se stvari održe civilizovanim. Istorija nas uči šta se dešava kada pokušate da društvo učinite previše civilizovanim ili suviše revnosno obavljate posao eliminacije nepoželjnih elemenata. Pokazuje takođe i tragičnu faličnost uverenja da će uništavanje demokratskih ustanova izazvati uspostavljanje boljih umesto njih.

Jedno od najzahtevnijih i najsloženijih problema u društvu sa kojima se danas suočavamo nesumnjivo je to kako da država održi neophodan stepen kontrole društva a da ne postane represivna i kako da to postigne suočena sa sve nestrpljivijim biračima koji počinju da zakonska i politička rešenja gledaju kao prespora.

Država vidi bauk koji se nazire ispod terorizma i anarhije, a to povećava rizik od njene preterane reakcije i ograničavanja naših sloboda. Kao i sa svim drugim u životu, i tu je stvar u traganju za pravim balansom, uz izvesnu količinu sreće.

(kraj)

Priredio i preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: