Robert Taun, scenarista Kineske četvrti, Šampona, Nemoguće misije i još tridesetak filmova, preminuo je 3. jula 2024. u 90. godini. Poznat kao sjajan “doktor za scenarija”, nepotpisan je sarađivao i na ostvarenjima iz vremena Novog Holivuda kao što su Boni i Klajd, Ubice i svedoci, Kockar i bludnica (McCabe & Mrs Miller) i Kum. “Nema boljeg originalnog scenarija u poslednjih 50 godina od onoga koji je Robert Taun napisao za Kinesku četvrt”, ustvrdio je Skot Tobajas u Gardijanu. Vest o Taunovoj smrti stigla je upravo u dane kada se obeležava tačno pola veka od premijere ovog neonoar klasika. Tim povodom prenosimo ovde tekst o nastanku filma koji je Taunu doneo slavu, Oskara i mesto u vrhovima lista najboljih (holivudskih) scenarista svih vremena.
***
“Batali, Džejk, to je Kineska četvrt” jedna je od najčuvenijih replika u istoriji filma. Njom se završava stub posleratne američke kinematografije: Kineska četvrt (Chinatown, 1974) Romana Polanskog. O neonoaru smeštenom u 1930-e, koji je napunio 50 godina ove nedelje, i dalje se redovno govori u popularnoj kulturi, zbog mnogo čega, od slavnog scenarija Roberta Tauna (za koji je dobio svog jedinog Oskara), preko fenomenalne muzike Džerija Goldsmita i zadivljujuće glume Džeka Nikolsona, Fej Danavej i Džona Hjustona, do kasnije sramote optuženog i odbeglog reditelja.
Priča Polanskog i Tauna uklapala se u poseban trend kriminalističkih filmova tog doba. Dok su se trileri pod uticajem Votergejta poput Prisluškivanja (The Conversation, 1974) Frensisa Forda Kopole i Ubica i svedoka (The Parallax View, 1974) Alana Džej Pakule, kao i hiperagresivni policijski filmovi poput Prljavog Harija (Dirty Harry, 1971) Dona Zigela i Francuska veza (The French Connection, 1971) bavili temama iz vremena u kom su nastali, sve je popularnija postajala nova alternativa prljavim procedurama i paranoidnim političkim trilerima, to jest – raskošni kriminalistički filmovi epohe.
Taj pokret nesumnjivo je doživeo vrhunac sa Kopolinim Kumom (The Godfather, 1972) i Kumom II (The Godfather Part II, 1974), ali mu je zamajac bio uspeh filma Boni i Kland (Bonnie and Clyde, 1967) Artura Pena, a doneo je i takva ostvarenja kao što su Zbogom, lepojko (Farewell, My Lovely, 1975) Dika Ričardsa, Konformista (Il Conformista, 1970) Bernarda Bertolučija i Borsalino (Borsalino, 1970) Žaka Dereja, da spomenemo samo neke. Ti filmovi su, u suštini, odbacivali nostalgično pozivanje na prošlost i umesto toga istraživali mračno podzemlje tog vremena. Taj otpor je u Kineskoj četvrti, kao i u nemalom broju drugih, izražen je kroz konkretnu nadogradnju stvarnih istorijskih događaja.
Film je osvrt na prljave rabote koje stoje iza pretvaranja Los Anđelesa u veliki urbani centar, a inspirisan je stvarnim “ratovima za vodu” u Kaliforniji koji su izbili početkom 20. veka. Oni su započeti kada je resor za vodosnabdevanje grada Los Anđelesa otkupio ceo pojas zemljišta u istočnoj Kaliforniji u nameri da preusmeri vodu da bi se podmirile potrebe sve brojnijeg stanovništva na štetu ruralnih zajednica kojima su oteti izvori. Štaviše, u Kineskoj četvrti iskorišćeni su neki delovi biografije mašinskog inženjera Vilijama Malholanda, kontroverzne ličnosti koja je bila glavni rukovodilac losanđeleskog vodovoda sa zadatkom da napravi akvadukt i preko njega obezbedi dovoljno zaliha vode za ceo grad; sve to doprinelo je osećaju autentičnosti do te mere da je mračno umetničko delo uticalo na percepciju prave istorije grada.
Kineska četvrt počinje kvintesencijalnom nameštaljkom iz noar filmova. U Los Anđelesu 1930-ih godina žena koja se predstavlja kao Evelin Malrej unajmljuje privatnog detektiva Džej Džej Gitisa (Nikolson) da dokaže neverstvo njenog muža. Uveren da je to jednostavan slučaj, detektiv istražuje ženinog supruga Holisa (Darel Zverling) i pribavlja fotografije kao dokaz da se ovaj sreće sa nekom ženom. Međutim, stvari se komplikuju kada fotografije sa Holisom i njegovom očiglednom ljubavnicom osvanu raspucane u novinama, a ispostavlja se da se žena koja je angažovala detektiva samo pretvarala da je Evelin. Prava Evelin (Fej Danavej) pojavljuje se u Gitisovoj kancelariji i preti mu tužbom zbog skandala.
Gitis saznaje da je Holis jedan od glavnih inženjera u Odeljenju za vodovod i elektriku grada Los Anđelesa, a da je Evelinin otac Noa Kros (Hjuston) nekadašnji suvlasnik tog odeljenja sa Holisom i da je rešen da pojača najnoviju shemu za raspored brana. Detektiv tad biva uvučen u svet korupcije, nasilja i ubistva. Ubrzo se pojavljuje i Holisovo beživotno telo u rezervoaru sa vodom, a Evelin krije još mračniju tajnu koja bi mogla da objasni nasilje na kakvo Gitis nailazi dok traga (i po Evelininom i po zasebnom Noinom nalogu) za ženom koju je prethodno video da se sastaje sa Holisom.
Novinska priča
Na pitanja o svom radu i karijeri, Taun je 2001. godine naveo da ga je, pre nego što je počeo da piše scenarija, privlačilo novinarstvo. “Mislio sam da ću biti novinar”, sećao se on. “Verovao sam da se scenaristi umnogome oslanjaju na ukupno poznavanje sveta. A novinari ne rade ništa više od prenošenja priče… Njihovo oko za detalj savršeno je za scenariste”.
Taun i jeste donekle primenio novinarski pristup na Kinesku četvrt, preuzimao je detalje iz stvarnog života, ali ih je prenosio u domene fikcije. Istorija na koju se film konkretno osvrće vezana je za problem sa zalihama pitke vode za Los Anđeles koji je rastao tokom ranih 1900-ih, iako ga filmska priča prenosi u 1930-e.
U međuvremenu je i mesto gde su se odigrali pravi “ratovi za vodu” promenjeno, pa se umesto u Ovensovoj dolini, istočno od planina Sijera Nevada, sa akvaduktom koji su Malholand i njegova ekipa izgradili 1913. godine, radnja Kineske četvrti vrti oko vode u dolini San Fernando, oblasti mnogo bližoj Los Anđelesu, koja je kasnije i inkorporirana u gradsko područje.
Iako ne prati tačno “ratove za vodu”, shema u središtu Kineske četvrti i dalje deluje verovatno i nesumnjivo se odnosi na eksploataciju.
“Prava istorija bila je pogodna za čendlerovski noar zaplet”, kaže profesor Džon Volton sa Odseka za sociologiju Kalifornijskog univerziteta, koji je istraživao istoriju “ratova za vodu” za knjigu Vreme zapada i ratovi za vodu: Država, kultura i pobune u Kaliforniji. “Plan akvadukta smislila je mala grupa bogatih promotera; projekat je u početnim fazama bio tajna za javnost; pokretali su ga novac i moć; ‘malom čoveku’ je sve u vezi s tim ko ga eksploatiše ostalo u magli; trgovina na relaciji grad – dolina ostala je u senci intriga”.
U Kineskoj četvrti resor za vodosnabdevanje pod Krosovim uticajem stoji iza plana da se, usred suše, iz ključnog rezervoara u dolini San Fernando tajno, tokom noći, ispumpa voda, tako da lokalno poljoprivredno zemljište postane beskorisno i cena mu bude oborena, čime se resoru i Krisu omogućava da ga otkupe budzašto od onih što su prinuđeni da ga napuste.
Gitis otkriva da se vlasništvo nad zemljom upisuje na imena stanara lokalnog staračkog doma (među kojima su i imena nekih nedavno preminulih) da bi se sakrio identitet insajderskog investitora. Takođe, nova brana po Krosovoj želji zgodno bi rešila problem s manjkom zaliha vode i obezbedila bi čist profit od naknadnog povećanja vrednosti budzašto otkupljene zemlje kada ponovo bude navodnjavana kako treba.
Kad je reč o stvarnom projektu vodosnabdevanja, on je jako brzo razvejao iluzije. “Krajem 1920-ih su sve nade o zajedničkoj koristi (od toga što je losanđeleski vodovod kupio Ovensovu dolinu) isparile i presušile, a povećana je upotreba arteških bunara da bi se održalo snabdevanje grada preko akvadukta”, ispričao je Volton za BBC. “Rančeri i domaćinstva iz manjih gradova u okruženju suočili su se sa padom nivoa vode na lokalu i njihovi bunari su presušili”. Protivnici projekta su i predviđali takvu situaciju, a sve to vodilo je i do pokušaja da ga unište. “Posle brojnih neuspelih pokušaja da nadoknade štetu od smanjenja priliva vode, lokalni meštani su organizovali pobunu i prvo su dinamitom razneli akvadukt, a 1924. su zauzeli branu na Alabama Hilsu, otvorili je i omogućili da zalihe namenjene gradu poteku tlom doline”.
Džejms Elroj: Evo zašto zaista pišemJasno, Tauna je više zanimalo da istoriju iskoristi kao odskočnu dasku nego da ispiše dramatični ekspoze. “Taunova priča je po mnogo čemu plod fikcije”, nastavlja Volton, “to je rekonstrukcija na tragu misterija Rejmonda Čendlera nastala iz nečega u čemu za istoriju nije bilo misterije. Ključni događaji, gradnja akvadukta i eksproprijacija izvora vode, odigrali su se okvirno od 1905. do 1924, a ne 1937. godine. To su događaji iz Ovensove doline, a ne iz doline San Fernanda. A u toj pobuni, kasnije nazvanoj ‘rat za vodu’, niko nije ubijen, pa čak ni ozbiljnije povređen”.
Ali, uprkos svim tim odstupanjima, Kineska četvrt oslikava kako je borba moćnika iz Los Anđelesa da prirodne izvore uzmu pod svoje vodila uništavanju života i prihoda običnog sveta, među kojima su i farmeri. Kad Gitis ode na plantažu narandži pogođenu Krosovim ispumpavanjem vode teško da tamo nailazi na srdačan doček, pošto uzgajivači pomisle za njega da je agent vodovoda i pretuku ga dok pokušava da im pobegne. Nije teško pretpostaviti da bi i pravi Malholand naišao na podjednako agresivnu dobrodošlicu u Ovensovoj dolini.
Čovek koji je poslužio kao najveća inspiracija
Što se tiče Malholanda, on je, iako nije bio sam u tim poduhvatima, pojedinac koji je nesumnjivo najviše inspirisao delove Kineske četvrti. Zanimljivo je, međutim, da u filmu nije predstavljen kao jedna osoba. Pisac Vinsent Bruk u knjizi Zemlja dima i ogledala (2013) navodi da je Malholand podeljen na više različitih likova da bi se prikazali različiti aspekti onoga što je ostalo iza njega kao stvarne osobe.
“Vilijam Malholand je podeljen na plemenitog šefa Vodovoda i elektrike Holisa Malreja… i mafijaškog snagatora Kloda Malvihila (Roj Džensen)”. U tome se jasno odražava činjenica da je Malholand napravio suštinsku stvar da bi omogućio da Los Anđeles opstane i zablista, ali i da to bude iskorišćeno za lični, koruptivni ćar.
I ime Holisa Malreja podseća na Malholanda, iako je taj lik, ironično, inženjer koji se u filmu najviše protivi shemi napajanja vodovoda i protestuje protiv plana za branu zbog nestabilnosti tla u tom području. I zato je ubijen. Njegovo protivljenje otkriva pravog Malholanda samo utoliko što je, neko vreme nakon “ratova za vodu”, isti taj inženjer bio umešan u stvarnu katastrofu sa branom.
Malholand je 1928. poslat u inspekciju brane Sent Frensis u kanjonu San Fransiskito samo nekoliko sati pre nego što je ona probijena, što je dovelo do poplave u kojoj je izginulo više od 400 ljudi. Malo je reći da je time Malholandova karijera bila okončana. Lik Holisa deluje kao da je iz paralelnog sveta u kom je Malholandu data druga šansa i naprasno je postao oprezan u vezi sa rizičnim projektima.
Na neki način su osobine Holisa, glavne žrtve, kasnije unele možda i malo više svetla u Malholandovu reputaciju, kao što je naknadno stvoreno uverenje da je on bio samo pion. Međutim, on svakako nije bio anđeo, pošto je zadovoljno crtao shemu vodosnabdevanja koja ne samo što je uništila farmere iz Ovensove doline, nego je i dodatno obogatila razne biznismene kroz insajderske mutne poslove sa zemljištem poput onog u Kineskoj četvrti.
Malholand je zaista imao neke zajedničke osobine i sa Krosom, a povrh svega su Krosov stil i izgled u filmu takođe jako inspirisani fotografijama pravog Malholanda, što dodatno muti vodu.
Zapravo, mahinacije koje prate vodosnabdevanje grada su, prema zaključku filma, mutne. Kako se ispostavlja, Krosovo grabljenje izvora je mračna metafora za njegovu najzlobniju zloupotrebu moći – silovanje Evelin, sopstvene ćerke, i rođenje deteta iz tog incestuozog čina.
Poglavlje u istoriografskoj knjizi Moroua Mejoa Los Anđeles iz 1933. godine o stvarnom projektu u Ovensovoj dolini ima zloglasan naslov “Silovanje Ovensove doline”. Iako je ta kontroverzna karakterizacija još tada osporavana, ona izražava osećaj posle nesputanog napada moćnika na ljudske živote koji, posle otkrića na vrhuncu priče u Kineskoj četvrti, vodi prema njenim doslovno najužasnijim granicama.
Knjiga snimanja Polanskog i Tauna možda nije imala za cilj dokumentarnu reprodukciju događaja, ali njihove pozajmice i preoblikovanje prave istorije omogućili su da se film izdvoji iz radova njihovih kolega sklonijih fikciji. Ono je do detalja toliko ubedljivo, zaključuje Volton, da je Kineska četvrt postala pogrešno prihvaćena kao “prava istorija ratova za vodu u Los Anđelesu, popkulturno shvatanje onoga što se zaista dogodilo”.
Možda to i jeste fikcija, ali Kineska četvrt je jedan od velikih noar filmova upravo zato što autentično oslikava koliko politika i biznis lako mogu da uklizaju u spregu sa kriminalom i korupcijom i kako jagma za vlast i moć među onima na vrhu može da za sobom ostavi mnoge žrtve negde dole, u prašini.
Piše: Adam Skovel
Izvor; BBC
Priredio i preveo; Matija Jovandić