Emil Zola je bio 40 godina mlađi od Balzaka. Imao je 12 godina kada je ovaj stariji pisac umro. Najvažnija Balzakova dela datiraju iz restauracije i Julske monarhije; Zolina idu do prvih 30 godina Treće republike, koja je osnovana 1870. Između ova dva perioda bilo je Drugo carstvo, tokom kojeg je Francuska doživela industrijsku revoluciju i promenila se od pretežno ruralnog i zanatskog stanovništva u komercijalno i industrijsko društvo. Razvijanje železnice, povećana mehanizacija i priliv stanovništva u gradove doprineli su ubrzanju tempa života. Krajem XIX veka i svet umetnosti je doživeo transformaciju: postao je daleko aktivniji i inovativniji, a takođe i poprilično kavgadžijski. Ova promena raspoloženja podstakla je rastuće nepoverenje i nerazumevanje između konzervativne buržoazije i savremenih umetnika, među kojima se na neke, sasvim opravdano, gledalo kao na revolucionare; među njima su bili naturalisti, koji su napustili istorijsko slikarstvo da bi portretisali seljake i fabričke radnike, i pleneristi, prethodnici impresionista, koji su napustili svoje ateljee da bi slikali prirodu bez bogova, nimfi ili mitskih heroja. U Balzakovo vreme, slikarstvo nije izazivalo tako burne reakcije kao kod potonjih generacija, kada su se pisci odlučno upuštali u polemike koje su izazivale izložbe, a niko to nije činio tako kontinuirano niti toliko inteligentno i sa toliko energije kao Zola. Ovu svoju ulogu je video kao neku vrstu misije jer, kako je rekao u svom eseju o savremenoj kritici, „široj javnosti, koja je uznemirena originalnošću, treba uveravanje i vođstvo“. Iako je Zola bio veoma uticajan likovni kritičar, on je bio pre svega veliki pisac, a njegovo dugovečno interesovanje za umetnost, zajedno sa poznavanjem sveta umetnosti, ostavilo je traga u njegovom književnom stvaralaštvu.
U poređenju sa Balzakom možemo oceniti vizuelnu snagu Zoline imaginacije. Zolu u zanos baca slika, Balzaka misterija.
Za razliku od Balzaka, Emil Zola je oduvek živeo među slikarima, od detinjstva. Izgubio je oca kada je imao sedam godina, a majka ga je odgajala u teškim okolnostima. Zahvaljujući stipendiji, primljen je u internat koledža u Eks na Provansu, gradu gde se njegov otac, koji je bio italijanskog porekla, nastanio da nadgleda izgradnju kanala koji je trebalo da grad snabdeva vodom. Prijateljstvo mladog Zole i dva druga učenika — Pola Sezana i Batistina Baja, budućeg predavača na prestižnoj Politehničkoj školi — dalo je lepotu tim godinama, koje su bile teške zbog prljavštine, loše hrane, hladnoće, maltretiranja i nedostatka slobode koji su išli ruku pod ruku sa životom u internatu. Sezan je bio godinu dana stariji, veći, jači i bogatiji (otac mu je bio bankar) i uzeo je Emila pod svoju zaštitu, što je veoma koristilo ovom stidljivom, slabašnom dečaku koji je bio meta podsmeha njegovih drugova iz razreda. Za razliku od ostalih đaka, koji su jedino želeli da se izležavaju na terasama kafića i da se kartaju, tri drugara su bežala na selo kad god su mogla. Sezan nikada nije krenuo na put bez svoje „vrećice za barut i kutije šarenih patrona“, dok je Zola „uvek imao knjigu poezije u džepu“. Hodali bi satima; kada je bilo vruće kupali bi se u reci Ark, koja je tekla kroz čitav niz bazena dovoljno dubokih za plivanje; ali uglavnom su pričali, do u beskraj su pričali. Godinama kasnije, 1866, u svojoj posveti Sezanu za njegov nastup na Francuskom salonu, Zola je podsetio svog prijatelja da „smo pričali o umetnosti i književnosti poslednjih deset godina”. Sezan je delio Zolin entuzijazam za romantičarske pesnike i rado je na sebe gledao kao na pesnika, dok je Zola uživao u crtanju i zapravo je dobio nagradu za crtež u njihovoj školi. Ali ubrzo se ispoljila Sezanova strast za prikazivanjem sveta oko njega. Prilikom njihovih šetnji, on je stalno zastajao da crta, a nekoliko godina kasnije ponovo je posetio neka od svojih omiljenih mesta: u pismu Zoli od 20. juna 1859. skicirao je tri dečaka koji se igraju na reci ispod velikog drveta; jedan je nosio slamnati šešir, drugi je plivao sa glavom iznad vode, a treći je pravio neku vrstu salta – videla su mu se samo zadnjica i stopala. Toj slici nije potrebno objašnjenje.
Nekoliko godina kasnije, Zola je još uvek prebirao po sećanjima i podsećao Baja da je Sezan onaj koji je razdražljiv, nasilan, tankih živaca i ćudljiv, koji ili sija od radosti ili kipti od besa. On, Zola, svestan finansijskih poteškoća svoje majke, bio je razumniji, čak je i kritikovao Sezana zbog njegovog rasipništva, što je izazvalo komično agresivan odgovor starijeg dečaka: „Ako umrem večeras, ne biste želeli da moji roditelji sve naslede, zar ne?” zarežao je, nateravši time svog smirenog prijatelja da zaćuti.
Tako je Zola u mladosti naučio da gleda – i to da gleda slikarskim okom. Kao što F. V. J. Hemings ističe u svojoj biografiji Zole, opis kuće kod Balzaka nas uvek navodi da zamišljamo njenog stanara, dok Zola daje sliku same kuće. Moglo bi se takođe reći da kada Balzak govori o okeanu, kao što čini u Čiča Goriou, radi to kako bismo zamišljali tajnovite dubine i njihova potencijalna bogatstva: „Ali Pariz je zaista okean. Pokušajte da mu izmerite dubinu, nikada je nećete saznati (…) uvek možete otkrivate njegove netaknute delove.” I svom junaku, mladom Rastinjaku, daje 15 meseci da tamo „ulovi bogatstvo“. Za Zolu, s druge strane, okean je prvenstveno boja, ogromno plavo prostranstvo. U Ubistvu (La curee), Pariz Aristidu Sakaru i njegovoj prvoj ženi izgleda kao okean, jer oni vide uzvišenje Monmartra kao „okean kuća sa plavičastim krovovima koji poput hitrih talasa ispunjavaju prostrani horizont”. U poređenju sa Balzakom možemo oceniti vizuelnu snagu Zoline imaginacije. Zolu u zanos baca slika, Balzaka misterija.
Naziv njegovog prvog članka, „Mes haines“ (“Moje mržnje”), dovoljan je da pruži predstavu o njegovom poletu i oštrom sluhu za publicitet.
Zola je napustio Eks sa 18 godina i preselio se u Pariz sa svojom majkom. Održavao je bliske kontakte sa Sezanom i Bajem, a pisma ovih prijatelja bila su slobodna kao razgovori, ponekad u stihovima – voleli su da prave pastiše od Mizea, kome su se veoma divili – ponekad u prozi, povremeno na latinskom. Sezan je, kao što smo videli, ilustrovao svoja pisma i ona su naročito zabavna. Zola je pridavao veliku pažnju svojim prijateljstvima, „da bi osnovao družinu (…) moćnu, čvrtu grupu za budućnost, kako bismo pružili jedni drugima međusobnu podršku, šta god da nam se sprema.” U međuvremenu, život u Parizu nije bio lak. Zola nije bio dobar učenik i pao je na maturi (zbog francuskog!). Njegov prijatelj Pol Aleksis se prisećao kako je protekao ispit:
Naučna sekcija: odličan! Fizika i hemija, prirodna istorija: veoma dobar! Čista matematika, algebra i trigonometrija: dobar! Ništa osim petica! Već sada nema sumnje da su ovi testovi bili uspešni. Samo je pitanje koje će ocene dobiti. Zola namiguje drugarici iz razreda, koja ustaje, izlazi iz sale gde je bio ispit i trči da kaže dečakovoj majci da će on postići uspeh. Konačno, dolazi do poslednjeg nastavnika, zaduženog da ga ispita žive jezike i književnost.
„E, dakle! Prvo malo istorije“, kaže ispitivač. „ (…) Recite mi, gospodine, koje godine je Karlo Veliki umro?”
Očigledno uznemiren, Zola je oklevao i na kraju je zamuckujući rekao godinu. Promašio je za samo pet vekova. Karlo Veliki je umro u vreme vladavine Fransoa I.
„Pređimo na književnost“, reče nastavnik otresito. I Zola je pao.
Zatim je morao da se pristane da zarađuje za život kao carinik: „Otkad sam u Parizu, nisam imao ni trenutka sreće“, pisao je Sezanu 9. februara 1860. Sledeće dve godine su bile zaista mizerne, dosadne i obeshrabrujuće.
Na kraju je Zola hrabro promenio smer. Dao je ostavku i našao posao u potpuno novom odeljenju za oglašavanje koje je osnovao Lui Ašet (Louis Hachette), koji nije bio samo prodavac knjiga već i urednik i distributer knjiga. Ovde je naučio kako funkcioniše moderno izdavaštvo i uspostavio profesionalne veze sa nekim od najistaknutijih pisaca svog vremena, uključujući Fransoa Gizoa (François Guizot), istoričara, visoko cenjenog filozofa i bivšeg ministra Luja Filipa; Alfonsa de Lamartina, pesnika i političara; Žila Mišlea (Jules Michelet), autora monumentalne istorije Francuske u 16 tomova i ništa manje iscrpne istorije Revolucije; i na kraju Ernesta Renana, istoričara religije čija je knjiga Život Isusov (La vie de Jésus) izazvala skandal, jer je kritički posmatrala ovu tematiku. Zola je bio zadužen za slanje saopštenja za javnost o novim delima ovih pisaca, i obavezao se da će ih sve prethodno posetiti, zbog čega je uspeo da sastavi veoma koristan adresar. Dve godine kasnije počeo je da se bavi novinarstvom, u suštini kao likovni kritičar. Naziv njegovog prvog članka, „Mes haines“ (“Moje mržnje”), dovoljan je da pruži predstavu o njegovom poletu i oštrom sluhu za publicitet.
Related
Kako je Balzak uticao na stvaranje multiverzuma u pripovedanju„Pušimo lule dok gledamo u mesec. Jedni druge nazivamo idiotima i kretenima zbog najmanjih razlika u mišljenju.”
Sa 25 godina, Zola je poželeo da bude pisac i sebe je doživljavao kao pisca, ali ga je njegov ukus za umetnost izdvojio i obezbedio mu mesto u umetničkoj avangardi tog vremena. Sezan, koji mu se ubrzo pridružio u Parizu, podstakao ga je, vodio i uveo u grupu mladih umetnika koji će udahnuti novi život slikarstvu u Francuskoj. Prvo ga je predstavio Pisaru, koga je upoznao u Atelier Suisse (Švajcarski studio), nazvanom „svetilište umetnosti i druženja“. Ova institucija nije bila ni škola ni švajcarska, već jednostavno veliki studio kojim je upravljao Šarl Svis (Charles Suisse), poznatiji kao le Père Suisse, bivšil model za Davida. Za skromnu sumu, slikari i ilustratori mogli su da koriste usluge živog modela i rade u potpunoj slobodi, a to je možda i izazivalo često turbulentnu atmosferu u studiju. Sezana su privlačili drugi umetnici kao što je Renoar; Dobinji, koga je kritika cenila kao pejzažistu; Bazij, veoma talentovan slikar koji se prijavio kao dobrovoljac u francusko-pruskom ratu i poginuo u akciji; i na kraju Gijeme. Gijeme je u mladosti bio vatreni revolucionar, a 1866. je napisao u pismu prijatelju: „Mi slikamo na vulkanu, ’93. slikarstvo će odjeknuti svojim mračnim zvonom, Luvr će goreti, muzeji i antikviteti će nestati (…) na oružje, moramo grozničavo zgrabiti bodež pobune, moramo rušiti i graditi! Hrabrosti, braćo. Moramo zbiti redove, premalo nas je da se ne borimo za zajedničku stvar – izbačeni smo kroz vrata. Zalupićemo im vrata pred nosem.” Ovo ludilo se dopalo Zoli i njih dvojica su postali bliski prijatelji. Gijeme se sa godinama svakako smirio, ali je njihovo prijateljstvo trajalo. Gijeme je imao lepu karijeru pejzažnog slikara i njegove kolege su ga uvek poštovale. Bio je blisko povezan sa Maneom, jer mu je pozirao iza dve žene za sliku “Balkon”, a Mane ga je upoznao najpre sa Sezanom, a zatim sa Zolom. Gijeme je ostao Zolin najodaniji prijatelj, pružajući mu obilje detalja za njegovu knjigu Remek-delo (L’œuvre) i dajući mu inspiraciju za besne tirade revolucionarnog umetnika Ganjera, koji je lik iz romana.
Tako se Zolino šegrtovanje u pariskom životu odvijalo među umetnicima, slikarima i vajarima u ambijentu toplog prijateljstva. „Mešao sam se sa čitavom grupom mladih umetnika, Fanten-Laturom, Degaom, Renoarom, Gijemeom i drugima, koje je život rasuo, razbacao ih po različitim nivoima uspeha (…) Juče sam otišao u Salon 1866 sa Maneom, Moneom i Pisarom, čije su slike grubo odbijene”. Ovde Zola misli na godišnju izložbu slika i skulptura koju organizuje Académie des Beaux-Arts (Akademija lepih umetnosti u Parizu, prim. prev.). Cénacle, klub intelektualaca koji je Balzak izmaštao u svojim Izgubljenim iluzijama, okupio je slikara Žozefa Bridoa, pisca Danijela d’Arteza i naučnika doktora Horacija Bjanšona, dok je grupu koja se okupila oko Zole sačinjavala samo jedna osoba – on. „Ovde me okružuju samo slikari“, napisao je pesniku Antoniju Valabregu, jednom od njegovih prijatelja iz Eksa, „nemam ni jednog čoveka književnosti da sa njime razgovaram.” Zoli će trebati mnogo više vremena da uđe u književne salone i da se sprijatelji sa svojim kolegama piscima.
Pol možda poseduje genijalnost neophodnu da bude veliki slikar, ali nikada neće imati genijalnosti da to i postane. I najmanja prepreka ga baca u očaj.”
Za sada je, međutim, Zola je održavao druženja svakog četvrtka. Čak i pre nego što je postigao određeni stepen finansijske udobnosti, jednom nedeljno je pozivao ceo čopor, a ova druženja su mu pružala dovoljno razgovora, jer su mu diskusije i poređenja – iako su se uvek vrtela oko slikanja – bili podsticajni. Delakroa, Kurbe i Mane naišli su na jednoglasno odobravanje, ali to nije isključilo neke živahne debate. Zola će nekoliko godina kasnije u L’œuvreu napisati da je svako od njih u potrazi za nečim novim. Borili su se protiv plesnjive atmosfere ateljea gde sunce nikada nije dopiralo: „Da li razumete, možda je potrebno sunce, svež vazduh, jasan svež stil slikanja da bi se shvatile stvari i ljudi onakvima kakvi jesu u pravom svetlu.”
Po lepom vremenu, ovi mladići su želeli da pobegnu u predgrađe Pariza. U leto 1866. cela grupa je provela nekoliko nedelja u Benkuru, selu na desnoj obali Sene, a večeri su provodili u žučnim razgovorima koji su trajali do ponoći. „Pušimo lule dok gledamo u mesec. Jedni druge nazivamo idiotima i kretenima zbog najmanjih razlika u mišljenju.” Pesnici su branili romantizam, a slikari su bili vatreni (enragés) realisti.
Otprilike u to vreme Zola je napustio svoje prve opčinjenosti (posebno Grezom) i postao oduševljen novom školom plenerskih slikara koji se još nisu nazivali impresionistima. Postao je redovan u kafeu Guerbois u ulici de Batignolles, gde je upoznao Degaa, Renoara, Fanten-Latura i Bazija. Ne samo da je Zola provodio vreme sa svim ovim mladim slikarima, već ih je i posećivao u njihovim ateljeima, posmatrao kako rade, a po potrebi im je i pozirao.
Fanten-Latur i Bazij su ga prikazali svaki na svom grupnom portretu 1870. On je prvi put pozirao Sezanu 1861. godine, a sesije su bile daleko od dosadnih: jednom prilikom u Parizu, Sezan se – frustriran svojim radom – razbesneo, razgalamio i zapretio da će sve ostaviti i vratiti se u Eks, i na kraju pocepao svoje platno. Zola ga je umirivao koliko je mogao i izveo na ručak. Poznavao je Sezana dovoljno dobro da ga ovaj ispad ne uvredi. „Dokazati nešto Sezanu bilo bi kao ubediti kule Notr Dama da plešu kadril (…) on je napravljen od jedne čvrste, nepromenjive gromade (…) Pol možda poseduje genijalnost neophodnu da bude veliki slikar, ali nikada neće imati genijalnosti da to i postane. I najmanja prepreka ga baca u očaj.” Naravno, Sezan se nikada nije vratio toj slici, ali Zola nije zaboravio umetnikove beznadežne, ogorčene borbe. I sam je doživljavao sumnje i kolebanja, ali bi uvek istrajao u svom poslu. Zola nikada nije odustajao. Sezan će naslikati svog prijatelja tek 1869; naterao ga je da pozira sedeći prekrštenih nogu na zemlji „kao Arapin“, kako je voleo da kaže, slušajući kako čita jedan od njihovih prijatelja, romanopisac Pol Aleksis, takođe iz Eksa.
Tekst: Anka Muhlstein
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i šta je Pikaso mislio o uspehu, nekompromisnom stvaranju i poreklu ideja, kao i šta se dogodilo u noći kada je Van Gog sebi odsekao uvo, čemu je svedočio Gogen, i šta je Vasilij Kandinski mislio o duhovnom u umetnosti.