Latinoamerički bum 1960-ih i 70-ih vezuje se za neke od najistaknutijih ličnosti savremene književnosti na španskom jeziku, među kojima su Hulio Kortasar, Karlos Fuentes, Mario Vargas Ljosa i Gabrijel Garsija Markes. Ali od svih prevedenih divova, američki čitaoci uveliko su zaboravili najvećeg pisca koji je potekao iz buma: čileanskog romansijera Hozea Donosa.
Latinoamerički bum, naravno, bio je donekle veštački konstruisan – to je marketinški izraz američkih izdavača skovan u nameri da imenuju i stave u isti koš umetnost na španskom jeziku za koju su šezdesete i sedamdesete bile naročito plodne godine. Kako bi inače tako stilski i geografski međusobno daleki pisci kao što su Garsija Markes, Silvina Okampo i Giljermo Kabrera Infante stali pod isti šator da se nisu potrudili da to urade urednici i publicisti uglednih američkih izdavačkih kuća?
Ali uskoro je taj bum postao plod obostranog truda: to što ste upoznali latinomaričku književnost i počeli da je cenite nije se dogodilo samo zbog urednika kao što su Toni Morison, Elis Kvin i Viktorija Vilson (ili tako neumornih prevodilaca kao što su Suzan Džil Levin, Hardi Sent Martin i Lenard Mades i Edit Grosman), nego i zbog zalaganja vodećeg pisca svoje generacije Hozea Donosa.
Zapravo, Donoso ne samo što je najveći pisac buma, nego je i napisao njegovu biografiju!
Bum u hispanoameričkoj književnosti: Lična istorija je Donosova hronika te višegeneracijske, multikulturalne revolucije jezika iz pera jednog od najranijih zagovornika i najstarijih mentora. Kroz nevelike obimom, ali tople memoare Donoso rešava dva velika zadatka: da vas ubedi da bum za pisce nikada nije postojao, ali da su samo pisci mogli da ga naprave. Ovaj paradoks Donos izlaže na završnim stranicama:
“Pitanje osnivanja buma, toga ko mu pripada, a ko ne… naivno je i lažno, jednako lažno kao primedba o stagnaciji u ljudskim i političkim vezama, jednako lažno kao ideja o neprekidnoj saglasnosti u mišljenjima … [Bum], gledan spolja, i razlozi za uključivanje ili isključivanje… to su više nego bilo šta drugo fatamorgane koje vide oni što su isključeni, a žele da pripadaju”.
Prema Donosu, pokušaji da pripadate zajednici koja vas ne priznaje znači potpuno promašivanje poente. Kao profesor na Ajovi i Prinstonu (po nekoliko godina na oba), Donoso je znao koji južnoamerički i pisci iz Centralne Amerike su “uspeli” da uđu u naše biblioteke, ali šta sa svim onima koji nisu?
Donoso je , u biografiji i intervjuima, uz druge spomenuo i Klaris Lispektor kao nekoga ko zaslužuje da bude uključena u bum, a čak je pisao i romane o isključivanju zemalja poput Ekvadora, stvarajući time bolanjovsku alternativnu istoriju južnoameričke nacije. Njegov trud nije prošao neprimećeno i njegovo zaveštanje formiralo je generacije pisaca.
O Donosovom uticaju je sjajna meksična spisateljica Fernanda Melkor imala je ovo da kaže:
“Postoji još jedan pisac čiji je stil upadljivo usmen: Hoze Donoso, meni najomiljneniji autor latinoameričkog buma (bolji je od Gabrijela Garsije Markesa). U Mestu bez granica, Bestidnoj noćnoj ptici i Ove nedelje vidimo kako njegovi likovi govore dva jezika: aristokrate govore sasvim korektan španski, dok se banditi drže narodskih oblika…”
Melkorova je u drugom intervjuu ponovo ukazala na Donosov uticaj na njeno delo:
“Moje ideje o lepoti su sasvim uronjene u vizuelno i muzikalno […] Ponekad se određene karakteristike istine nalaze u podlom ili grotesknom kontrastu sa klasičnim poimanjem lepog. Idući tragovima Hozea Donosa shvatam da u groteski i lavirintu leže velike istine o ljudskoj prirodi”.
A briljantna argentinska spisateljica i novinarka Marijana Enrikez takođe je govorila o tome kako je Donoso uticao na ono što piše:
“Mogla bih da ukažem na romane u kojima su pripadnici vladajuće klase u Latinskoj Americi prikazani na vrhuncu svirepe moći kao nekažnjeni vlasnici tela i zemlje, ali možda su ovaj roman [Bestidna noćna ptica ], kao i O junacima i grobovima Ernesta Sabata, u kojima se smenjuju monstruoznost i dekadencija, najviše uticali na mene”.
Ta kontradiktorna tvrdnja i duboko razumevanje inkluzije došli su iz ličnog iskustva. Donoso se kao umetnik razvijao u vreme kada je, kako piše u memoarima, “pisac u latinoameričkim zemljama pisao za svoju parohiju: o problemima svoje parohije, obraćajući se svojim čitaocima imajući na umu njijov broj i nivo… ne nadajući se mnogo bilo čemu drugom”.
Književna kultura u kakvoj je odrastao Donoso isticala je akademsku, moralno rigidnu književnost. Romanima je manjkalo neodređenosti, a postavljali su se sasvim iznad ili ispod običaja svog vremena, odvratno popustljivi prema stavovima i sklonostima prethodnih generacija.
Citirajući Anhela Ramu, Donoso to jasno kaže: “Velikani projektuju svoju prevlast na veoma duge periode i iz daljine ulivaju osećaj da su posekli travu i korenje tako da ništa novo ne može da nikne”.
Teško je zamisliti bilo kog mladog umetnika u razvoju u bilo kojoj tački našeg suštinski komercijalizovanog doba, ali Donosova generacija se suočavala sa sopstvenim otrovnim prethodnicima koji su odbijali sve sem čistoće i sigurnosti tričave salonske fikcije. Ali Donoso je osećao da je u svetu koji prolazi kroz ubrzane promene – političke, društvene, ekološke i tako dalje – takva književnost imala uticaja baš koliko i neki trošni muzej.
Benhamin Labatut: Knjige bi trebalo da vam izazivaju panične napadeA prema Donosovom mišljenju, šta bi moglo da bude suštinskije za pisanje od života u stalnoj promeni sveta oko vas? Donoso nije hteo da gradi lažnu sliku savršene tradicije, nego je shvatio da njegovo delo izvire iz „mešavine kultura, ukrštanja, nezavisno od hispanoameričke tradicije [koja je počivala] skoro sasvim na drugim književnim izvorima… naš osiroteli senzibilitet dopustio je da bude inficiran”.
Baš kao što je svaka latinoamerička zemlja preispitivala sopstveni identitet, tako su i pisci buma pisali da bi osvetlili svet izvan svoje parohije. Donoso je, među tim divovima, ispitivao klasu i pol; Karlos Fuentes istoriju i kulturu; Mario Vargas Ljosa seks, politiku i kvarljivost ideala. (Bio je to Vargas Ljosa iz drugog života, onaj koga je Donoso podržavao od same prve nedelje kada mu je objavljen debitantski roman; Ljosa je opisao Donosa kao “najknjiževnijeg od svih pisaca koje sam ikada upoznao, ne samo zato što je mnogo čitao i znao sve što treba znati o životu, smrti i književnim glasinama, nego zato što je i svom životu dao oblik fikcije”.
Ako ste se nekada probudili posle hirurškog zahvata, dok otupelost od anestezije popušta i rovito telo vam se polako, drhteći, vraća na svoje mesto, osetili ste Donosov stil
Mogli bismo se zapitati kako su se, u tako sterilnom i servilnom okruženju, tako inventivni i vizionarski pisci povezali tokom 1960-ih i 70-ih. U stvari, mnogi među tim piscima nazvali su Donosa organizacionom, ujedinjujućom silom u središtu buma. Upravo je Donoso planirao konferencije pisaca koji stvaraju na španskom jeziku, čitajući dovoljno široko i upinjući se da obezbedi fondove za okupljanja pisaca. A kad se svet smračio i Donoso je izmakao Pinočeovom režimu u Čileu, on i Fuentes obezbeđivali su bekstva kolega latinoameričkih i iz drugih krajeva. Nijedan drugi pisac Donosovog vremena nije govorio sa toliko beskompromisne discipline i ohrabrenja za svoje kolege, književnu siročad.
I usred svega toga, Donoso je napisao svoje remek-delo, prema mom mišljenju savršeni roman. Bestidna noćna ptica, objavljen u neskraćenom obliku u prevodu Megan Mekdauel iz Nju dajrekšns u aprilu, krunsko je dostignuće u žanru gotskog horora. Stil u Bestidnoj noćnoj ptici je samosvojan, priča se plete oko glasina o uspešnima i neuspešnima u društvu, ona se vrti i pretapa u niz međusobno povezanih košmara u kojima ljudi gube sećanja, pol, pa i bukvalno svoje organe.
Dok čitate, budite se iz jednog sna i stupate u drugi, rečenice struje kroz polove, doba i istorije sa takvom preciznošću da deluju ambivalentno. Efekat je nadrealan: reči se migolje na stranicama i poput pijavica vam se uvlače u svest. Ako ste se nekada probudili posle hirurškog zahvata, dok otupelost od anestezije popušta i rovito telo vam se polako, drhteći, vraća na svoje mesto, osetili ste Donosov stil.
Ponekad se zapitam kako je Donoso napisao savršeni roman i kako bi neko danas mogao da izvede sličan podvig. Pa, recimo da ste čitali i pisali u vreme ispunjeno dosadom, preplavljeno pompom oko književnih dela koja niti su vaša niti su uopšte dobra. Šta bi Donoso uradio? Pre svega – ignorište pompu! Nikada nećete napredovati kao pisac ako samo čitate i razgovarate o marketinški sastavljenim zajednicama kojima nikada nećete pripadati.
Umesto toga se fokusirajte na ono što jeste i prihvatite činjenicu da je provođenje života u pisanju tako neprivlačno kao što i jeste. Ali zapamtite: biti privlačan nema nikakve veze sa pisanjem i, kao i svaka velika umetnost, pisanje može da postane oltar zajednice jednako neuglednih čudaka kao što ste i vi. Umesto da oponašate “savršenstvo” prethodnih generacija, da oponašate kulturu čijim jezikom nije mogao da bude ni zamišljen ovaj naš, hajde da pišemo našim jezikom i da se nadamo da će taj jezik delovati nacereno i neljudski svakome ko ne razume.
Uz trud, strpljenje i nesebičnu ljubav prema onima poput njega, Donoso ne samo da je napisao savršen roman, nego je napravio prostor na kom mogu da nastanu mnogi drugi savršeni romani.
Piše; Zakari Ajzenberg
Izvor: The Millions
Preveo: Matija Jovandić