Kako je “Gospodar muva” spasen sa gomile odbačenih rukopisa "Gospodar muva" Vilijema Goldinga prvi put se našao knjižarama 17. septembra 1954. Danas se smatra klasikom, a zamalo da ne bude objavljen.

“Piši ono što znaš” je savet koji često dobijaju pisci-početnici, a Gospodar muva je spektakularni primer toga kako klišei i dalje mogu da budu suštinski tačni. Kao nastavnik u školi za dečake koji je iz prve ruke svedočio nehumanosti Drugog svetskog rata, Vilijem Golding je zgusnuo to znanje i iskustvo u svoj debitantski roman, prividno jednostavnu priču o dečacima koji, nakon što su preživeli brodolom, tonu u divljaštvo na pustom ostrvu. Ta knjiga je subverzija poznate radnje koja se prenosila kroz generacije čitalaca, a služi kao turobno upozorenje da zla nacističke Nemačke mogu da se ponove bilo gde.

Golding je bio pred 43. rođendanom kada je Gospodar muva objavljen prvi put. Njegova zamisao bila je zlokobno dvadesetovekovno preinačavanje Koralnog ostrva R. M. Balantajna iz 1857. godine, priče o odvažnosti u kojoj grupa britanskih školaraca posle brodoloma civilizuju napušteno ostrvo i pretvaraju ga u teren za igru i zabavu.

Veći deo originalnog rukopisa nastao je na vežbankama tokom nastave. Čak je i radio na romanu tokom časova, dok su učenici bili zauzeti udžbenicima. Nekolicina njih dobijala je i zadatak da prebroje koliko reči je napisao na svakoj stranici.

Golding je 1953. godine poslao roman u devet izdavačkih kuća i sve su ga odbile. Nepokoleban, ponudio je rukopis kući Faber and Faber, jednoj od najprestižnijih londonskih firmi. Dopao je ruku Čarlsu Montitu, mlađem uredniku koji je samo par meseci radio u izdavačkoj kući. 

Besmisleno i nezanimljivo

On je za emisiju Bukmark na BBC-u 1984. godine ispričao: “Odmah sam mogao da primetim jednu posebnu stvar: to je bio jedan pohabani, ustajali stari rukopis koji je obišao mnogo izdavača pre nego što je dospeo do nas i to je uglavnom bilo to. Bio je to obiman rukopis požutelih stranica koje su već počele da se uvijaju na krajevima, sa tragovima šolja za čaj pod koje je bio podmetnut, ili vinskih čaša, kao i prolivenih kapi kafe i čaja, i bio je upakovan u prilično deprimirajući, tamno smeđi karton, a bilo je tu i kratko, formalno propratno pismo”.

Jedna od profesionalnih čitateljki u izdavačkoj kući već je iznela pisanu presudu Goldingovom rukopisu, odbacujući ga kao “besmislenu i nezanimljivu fantastiku”. Pored zaokruženog “o” za “odbaciti”, zapisala je: “Smeće i dosadno. Besmisleno”.

Srećom po Goldinga, Montit je pružio knjizi još jednu šansu i rešio je da je spase od zaborava. Ispričao je: “Bacio sam pogled i, moram priznati, njen početak me uopšte nije privukao, ali sam svejedno nastavio i potpuno me je uvukla u sebe. I potom sam rekao ‘ovo moramo da shvatimo ozbiljno’”.

Ubedio je Faber and Faber da objave knjigu, ali je Golding prethodno morao da unese značajne izmene u tekst. Osim toga, njen originalni naslov, Stranci iznutra, morao je da leti. Prema profesoru Džonu Keriju, Goldingovom biografu, originalni rukopis bio je religiozni roman, “drastično drugačiji od Gospodara muva koji je većina ljudi pročitala”.

Sposobnost za zlo

Keri je, govoreći u Areninom dokumentarnom filmu iz 2012. godine Snovi Vilijema Goldinga, rekao da je pisac postao duboko religiozan posle Drugog svetskog rata, tokom kog je služio na razaraču Kraljevske mornarice, ali je njegov urednik Montit pri revizijama rukopisa te elemente izostavio. “Golding popušta, popušta, popušta sve dok roman nije postao sekularan; u njemu se ne pretpostavlja nikakva intervencija natprirodnog bića”, rekao je on.

Goldingovo iskustvo iz rata donelo mu je duboko razumevanje čovekovog potencijala za zlo i razočarenje idealističkom politikom iz svoje mladosti. Gospodar muva bio je njegovo upozorenje da bi nacizam, kakav je obuzeo Nemačku 1930-ih godina, mogao da se dogodi u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Govoreći za The South Bank Show 1980. godine, Golding je objasnio kako je rat promenio njegov stav o prirodi čoveka.

“Jednostavno se promenio jer smo, mic po mic, otkrivali šta su nacisti radili. Bila je to visoko civilizovana ljudska rasa koja je radila, kako se postepeno otkrivalo, nemoguće stvari. Sećam se da sam, tih dana, rekao sebi: ‘Da, pa, imam nacistu u sebi; u određenim okolnostima bih i sam mogao da postanem nacista”.

“Malo-pomalo, otkrivao sam sve više o tome šta se događalo, što mi je zaista izmenilo stav o tome na šta su sve ljudi spremni, a stoga i o ljudskoj prirodi. Tako da su mi se političke mere, ako hoćete, učinile traljavim i nemoćnim pred spremnošću kakvu čovek nosi u sebi za neku vrstu apsolutnog zla”.

Iako je Gospodar muva imao uspeha kod kritike, Golding je tek posle objavljivanja američkog izdanja, a posebno posle broširanog izdanja 1959. godine, postao bestseler pisac u svetskim okvirima i počeo je da zarađuje velike sume od tantijema. Uspeh mu je dozvolio da napusti posao nastavnika i potpuno se posveti pisanju. “Nije mi se dopadala sistematska strana podučavanja; ni ja sam nisam preterano sistematična osoba”, priznao je za Bukmark 1984. godine.

O tome što se kao pisac pojavio kasnije u životu rekao je da je njegov proboj usledio nakon što je shvatio da mora da prestane da podražava druge pisce. “Tek sam negde sa 37 godina, mislim, shvatio veliku istinu da morate da pišete sopstvene knjige, a ne knjige nekog drugog, i potom je usledilo sve ostalo”, rekao je za Monitor 1959. godine.

Jedan od mladih ljubitelja Gospodara muva bio je i pisac Stiven King koji je pozajmio knjizu iz pokretne biblioteke nakon što je zatražio nešto o “tome kakvi su klinci zaista”. On je 2012. ispričao za Arenu: “Bio sam sasvim zaokupljen pričom od samog početka, pošto je delovala kao priča za dečake, onakva na kakve sam se bio navikao. Razlika je bila u tome što su dečaci bili pravi dečaci – ponašali su se onako kako sam i sam mislio da se dečaci ponašaju”.

Pripovedač do srži

King je kasnije nekoliko svojih priča smestio u fiktivni gradić Kasl Rok, koji je nazvao po Džekovom utvrđenju u planinama iz Gospodara muva. Od kultne priče o bekpekerima Plaža iz 1990-ih, do Stršljenova (Yellowjackets), preko obavezne parodije u Simpsonovima, Gospodar muva postao je standard u popularnoj kulturi. Knjiga je dvaput preneta na film, 1963. i 1990. godine, a snimanje BBC-jeve televizijska adaptacije po scenariju Džeka Torna trenutno je u toku u Maleziji.

Golding, originalan i veoma maštovit pisac, nastavio je da piše knjige o poslednjim danima neandertalaca, mornaru nasukanom na stenovito ostrvo u Atlantiku ili o gradnji tornja na srednjovekovnoj katedrali. Nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1983. godine za “romane koji, pronicljivošću umetnosti realističnog pripovedanja i raznovrsnošću i univerzalnošću mita, rasvetaljavaju sudbinu čoveka u današnjem svetu”.

Za Goldinga je sama tajna njegovog uspeha bila skoro pa kliše. Za Bukmark je 1984. rekao: “Ja sam u dubini duše, a i na površini, pripovedač do srži. Jedino što me zanima je da li će priča imati početak, sredinu i kraj”.

Piše: Greg Mekevit
Izvor; BBC Culture
Preveo: Matija Jovandić