Grčki reditelj Jorgos Lantimos i američka glumica Ema Stoun imaju veoma moćnu saradnju. Od kada su zajedno radili na mračnoj komediji Miljenica (2018), koja je dobila 10 nominacija za Oskara i sedam Bafta nagrada, snimili su kratki film Blejanje (Bleat) i dugometražni igrani film Jadna stvorenja (Poor Things) viđen da dobije Oskara, kao i još jedan igrani film, čiji je trenutni naslov Kind of Kindness. Njihov poslovni odnos očigledno je ništa drugo do produktivan.
U filmu Jadna stvorenja, koji je opisan kao „uvrnuta SF romantična komedija“ (a to ni izbliza ne opisuje koliko je čudan), Stoun igra Belu Bakster – ženu iz XIX veka, koja živi pod paternalističkim nadzorom Godvina Bakstera, hirurga nalik Frankenštajnu (glumi ga Vilijem Defo), a koga ona naziva „Bogom“ i koji joj je, čini se, dao mozak bebe koji se brzo razvija. Dok su se kritičari mučili da definišu neobične elemente filma (“Čikago San Tajms” ga je nazvao „prelepo drečav… neskriveno raskalašan“, dok je “Empajer” posegao za nečim manje prozaičnim: „apsolutno ludilo, potpuno odvratan“), Stoun jednostavno kaže da je to priča o ženi „koja ne mora da se nosi sa sramotom”.
Kada sam upoznao Lantimosa u Londonu, kampanja za Oskara za Jadna stvorenja počela je da se zahuktava, sa nizom nagrada i nominacija nakon osvajanja Zlatnog lava u Veneciji u septembru. U Velikoj Britaniji će se prikazivati tek za dve nedelje, ali je ovo već film o kome se najviše priča u 2024. Ipak, Lantimos, čiji su filmovi Pasji zub (2009), Jastog (2015) i Miljenica privukli pažnju Oskara, deluje impresivno neuzdrmano svom ovom halabukom. On je relaksiran, opušten i žovijalan, za razliku od mnogih njegovih filmova.
Sećam se da sam, kada sam predstavljao Pasji zub u programu Extreme Cinema na kanalu Channel 4 pre nekoliko godina, opsežno pričao o njegovoj „jezivoj, ledenoj“ satiri i primetio Lantimosovo odlučno odbijanje da objasni svoje često nadrealne filmove. „Ljudi uvek pokušavaju da me nateraju da potvrdim njihovu tačku gledišta, a ja to jednostavno neću da uradim“, rekao je jednom. Ali sada, ispijajući kafu u hotelu na Vest Endu, izgleda da želi da razgovara – da uđe u suštinu onoga o čemu se u Jadnim stvorenjima zaista radi. Pitam se da li se slaže sa jezgrovitim opisom Eme Stoun.
„Pa, stid je jedna od stvari koju smo uslovljeni da osećamo u određenim situacijama, a Emin lik to nema“, kaže on. „Ona nikada nije saznala šta je stid, tako da je potpuno slobodna da da svoj um, svoje misli, svoje mišljenje, svoje telo, bilo šta.” Podsećam ga na njegov sopstveni opis ovog filma kao filma „o ženi koja ima drugu šansu“. On sada suptilno preformuliše taj opis, preoblikujući ga tako da se radi o „ljudskom biću koje ima šansu u svetu – nekome ko nije toliko specifično oblikovan da percipira svet na određeni način. Ona počinje od nule, a to joj daje daleko slobodniji pogled na stvari. Ona je 28-godišnja žena koja je do tada živela životom koji je očigledno nije zadovoljavao. I ona se vraća sa praznim listom, sposobna da počne iznova i da zaposedne taj život.”
Roman Jadna stvorenja iz 1992. su adaptirali Lantimos i scenarista Toni Meknamara (Tony McNamara), od autora Alasdira Greja (Alasdair Gray), škotskog pisca koji je za ovu knjigu dobio i nagradu Whitebread i nagradu Guardian Fiction, a koji je u Gardijanovoj čitulji iz 2019. opisan kao „očinska figura renesanse škotske književnosti i umetnosti”. U romanu, burnom viktorijanskom pastišu, Grej iznosi nekoliko suprotstavljenih priča o životu Bele Bakster. U jednoj verziji, tvrdi se da je dr Godvin Bakster zamenio mozak utopljene žene mozgom njenog nerođenog fetusa, stvarajući odraslu osobu nalik detetu bez osećaja moralne pristojnosti, koja kreće na putovanje za nesputanim otkrićima. U drugoj, takve tvrdnje se odbacuju kao fantastične priče, koje zaudaraju na „sve što je bilo morbidno u tom najmorbidnijem veku, devetnaestom“, bezobzirno plagirajući „epizode i fraze koje se mogu naći u Grobu samoubistva Džejsma Hoga, sa dodatnim čudovišnostima iz dela Meri Šeli i Edgara Alana Poa”.
Lantimos je prvi put prišao Greju sa idejom adaptacije romana još 2011. godine, kada pisac nije video nijedan njegov film. Zaista, Grejev sin je morao da mu pokaže kako radi DVD plejer ne bi li mogao da pogleda Pasji zub, kome se očigledno veoma divio. Što se tiče Lantimosa, on je bio samo iznenađen što Jadna stvorenja nisu već bile ekranizovane.
„To mi je bilo neverovatno jer je knjiga tako sinematična“, oduševljeno je rekao. „Komplikovana je, ali možete jasno da vidite da se tu nalazi film. Čim sam otkrio da nije ekranizovana, otišao sam u Škotsku da se upoznam s njime (autorom knjige, prim. prev.), a kada sam stigao, on je bio na vratima i navlačio jaknu. Samo je rekao ‘Prati me!’ i počeo da mi pokazuje Glazgov, veoma brzo! Jer radnja romana se odvija u Glazgovu, a ovo je njegov svet. Onda smo se vratili njegovoj kući i on je rekao: „Mislim da si talentovan mladić i bio bih srećan ako bi hteo da snimiš moj film.“ Onda sam se vratio vozom u London. Nakon toga, zapravo nikada više nismo pričali o njemu.”
„Zapamtite, odrastao sam u Grčkoj i nikada nisam zamišljao da ću moći da snimam filmove – uopšte.”
Koliko je bio veran romanu?
„Pa, suština filma je u velikoj meri kao i u romanu. On ima sasvim drugačiju strukturu, sasvim drugačiji narativ. Junakinjinu priču uglavnom pričaju svi ovi drugi muškarci, pa postoje razna literarna sredstva koja ponekad opovrgnu – da li je to prava reč? – kojima se obznani da je ono što oni kažu netačno. Napravili smo pomak od romana jer film govori isključivo o njenom putovanju, njenoj perspektivi. I osećao sam da ako ćemo ovo da radimo, taj svet treba da se sagleda njenim očima. Zato sam smatrao da treba da sagradimo taj svet; da odemo u studio i napravimo sve, da upotrebimo stare tehnike i sve sami napravimo i oslikamo pozadinu i napravimo scenografiju i dobijemo taktilni osećaj sveta.”
Od presudnog značaja je bilo i što je Lantimos takođe odlučio da izbaci „deo romana koji je poput filozofsko-političkog eseja o Škotskoj i njenom odnosu prema Engleskoj i svetu. Smatrao sam da to ne može biti deo filma, kako u smislu praktičnog pretvaranja te vrste filozofskog eseja u film, tako i zbog toga što sam Grk koji snima film o Škotskoj. To bi bilo potpuno neiskreno od mene.”
Kao ponosnom zagovorniku socijalizma i škotskog nacionalizma, politika je bila veoma važna Greju, čiji se najslavniji roman često naziva „političkom alegorijom“. Lantimosovi filmovi su se redovno bavili teškim pitanjima ličnog oslobođenja i društvenih represija (performativni rituali tugovanja u filmu Alpi, 2011; apsurdističke lične „definišuće karakteristike“ u Jastogu), ali je ranije otvoreno izjavio: „Kad bih želeo da progovorim o politici ili društvenim problemima postao bih pisac. Ali ja sam filmski stvaralac i to je sve što mogu da uradim.” Pitam se da li se ta pozicija promenila – da li on sada svoje filmove vidi kao političke ili polemičke.
„Ne polemičke, ne. Ali mislim da u nekom smislu jesu politički, bez deklarativnog određenja ideologije. Kada snimate filmove u svetu i bavite se pitanjima koje pominjete, to je neka vrsta političkog čina – komentar, poriv da postavljate pitanja o stvarima. Većina filmova koji postavljaju neka duboka pitanja su politički na ovaj ili onaj način.”
Pitam se šta je formiralo Lantimosov radoznali pogled na svet.
„Pa, on se još uvek formira iz dana u dan“, smeje se. „Zapamtite, odrastao sam u Grčkoj i nikada nisam zamišljao da ću moći da snimam filmove – uopšte.” Sin vlasnika prodavnice i profesionalni košarkaš, Lantimos je studirao biznis i marketing pre nego što je odlučio da njegova budućnost leži u režiji. Prebacivši se u “Helensku školu filma i televizije Stavrakos” u svojoj rodnoj Atini, na kraju je snimao reklame, muzičke spotove i plesne filmove, siguran da nikada neće dobiti priliku da režira dugometražni film. „U Grčkoj pre desetak godina nije bilo nikakve filmske industrije ili tradicije“, kaže on. „Postojala su dva ili tri samostalna filmska stvaraoca koji su radili. Ali niste mogli da dobijete finansije. Ali onda sam u nekom trenutku rekao ‘Zašto jednostavno ne odemo i sami snimimo film? Ne treba nam mnogo. Hajde da uzmemo kameru, platićemo filmsku traku, laboratoriju, platićemo neke glumce, otići ćemo negde i samo ćemo snimiti nešto. U čemu je problem?’ Nikad nisam zamišljao da će ljudi gledati ove stvari! Mislio sam da je to nešto što ćemo pokazati našim prijateljima i da će oni biti srećni što smo ga snimili. Onda su polako ljudi to počeli da cene, i nekako je postalo realno da možda možemo da živimo od filmova. Ne u Grčkoj – zato sam se preselio u Englesku, u London, posle tri filma koja sam snimio u Grčkoj. Ali metod je bio isti.”
Lantimos i njegova supruga, grčko-francuska glumica Ariana Labed (koja glumi u Alpima i Jastogu), vratili su se u Atinu 2021, ali izgleda da je reditelj ovde u Londonu i dalje na domaćem terenu. Dok naručujemo još kafe, zaustavljam se da proverim da li moj telefon snima naš razgovor, izvinjavajući se zbog činjenice da se stalno plašim da će me digitalna tehnologija izneveriti. Malo mi je neprijatno, ali Lantimos je apsolutno oduševljen. “Mi smo isti!” uzvikuje. „Zato želim da sve snimim na filmu! Snimio sam nekoliko filmova digitalno i to iskustvo mi je bilo potpuno mrsko.”
Pitam šta je to što Lantimos naročito nije voleo kod digitalnog snimanja i odgovor je izgleda… sve!
„Jednostavno ne cenim taj proces“, kaže s uzdahom. „Biti na setu i gledati ove stvari koje izgledaju kao TV sapunica na monitoru. To vam nekako odvlači pažnju. Ne razumete šta je to što dobijate i vidite, a zatim morate da živite sa tom užasnom slikom tokom postprodukcije i montaže. Onda kada završite film, samo pokušavate da liči na nešto – da dodate teksturu, da učinite da tonovi kože izgledaju nekako OK; trudite se da nešto izgleda OK umesto da uživate u kreativnom iskustvu. Takođe, osećam da svi doživljavaju kako se dešava nešto malo dragocenije kada snimate film umesto kada samo pritisnete dugme. I ja postajem sve više hardkor. Upravo sam napravio mračnu komoru – studio u Atini za razvijanje mog filma. Zapravo, tokom snimanja Jadnih stvorenja, fotografisao bih na setu, na filmu. I nakon završetka snimanja, Ema i ja bismo otišli da zajedno razvijemo sve negative. To je postala samo stvar opuštanja i relaksacije nakon intenzivnog dana snimanja. Otišli bismo da razvijemo film od tog dana.”
Pitam Lantimosa da opiše svoj kreativni odnos sa Emom Stoun i kako se njihov najnoviji projekat (prvobitno nazvan i pre nego što je preimenovan u Kind of Kindness) razvija.
„Sve je snimljeno i počeli smo da montiramo“, potvrđuje on. „To je savremeni film, smešten u SAD – tri različite priče, sa četiri ili pet glumaca koji igraju jednu ulogu u svakoj priči, tako da svi igraju tri različite uloge. Bilo je to skoro kao snimanje tri filma, zaista. Ali sjajno je ponovo raditi sa Emom. Mnogo je lakše imati nekoga ko ti toliko veruje i kome ti toliko veruješ.”
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićOpisujući svoje metode kastinga kao „veoma intuitivne“, Lantimos se priseća kada je prvi put sreo Stoun i da je odmah znao da mogu da rade zajedno. „Samo sam pomislio kako poseduje nešto veoma naročito. Video sam stvari koje je uradila i mislio sam da bi bila odlična za Miljenicu. Gledala je Jastoga i Pasji zub i rekla je ‘Sviđa mi se to što radiš, tako da hajde da uradimo to.’ Spremna je da uradi sve što je potrebno da se stvari završe kako treba. I osim što je neverovatna glumica, samo se radi o tome što sam u stanju da komuniciram s nekime bez potrebe da bilo šta objašnjavam, bez potrebe da koristim previše reči. Samo dobijam.”
Ovakva kreativna intimnost je ključna za Jadna stvorenja, naročito zato što centralna uloga Bele predstavlja niz eksponirajućih izazova za glumca.
„Definitivno. Ali u vreme kada smo snimali Jadna stvorenja, već smo napravili Miljenicu i postali prijatelji. A onda smo snimili taj nemi kratki film, Blejanje, u Grčkoj za Grčku nacionalnu operu. To je bilo posebno iskustvo jer je Ema došla u Grčku i otišla na jedno ostrvo. To me je podsetilo na način na koji smo snimali prve filmove u Grčkoj.”
„Neprijatnost ljudske interakcije i ponašanja, pretpostavljam, ono je što me tera na smeh.”
Triput nominovana za Oskara (osvojila ga je za najbolju glumicu u filmu La La Land), Stoun je navodno bila najplaćenija glumica na svetu 2017. godine. Ipak, prema Lantimosu, mnogo je više zainteresovana za mogućnost da se bavi manjim strastvenim projektima nego velikim holivudskim blokbasterima. „Za snimanje filma Blejanje na jednom ostrvu tokom zime smo imali ekipu od 10 ljudi “, seća se on. „Za nas nije postojao ostatak sveta – bili smo samo mi. Ema je nakon toga rekla ‘Zašto ne bismo mogli da snimamo sve filmove tako? Zašto moramo da imamo sve one ljude oko nas? Samo želim da budemo ovde ti, ja i kamera i ko god je apsolutno neophodan, i samo da uradimo ovo i da bude intimno.’ I rekao sam ‘Težim ovome od kada sam počeo da snimam filmove na engleskom jeziku!’ Uvek sam govorio da nam ne trebaju svi ovi ljudi. A istina je da smo na snimanju Jadnih stvorenja to uspeli da uradimo više puta. Rekao sam [kinematografu] Robiju Rajanu (Robbie Ryan) ‘Znam da su ovo ogromni setovi i da će biti na stotine ljudi okolo, ali zašto jednostavno ne podesimo svetla na plafonu i onda ih sve pošaljemo napolje. Zatvorimo vrata tako da smo samo mi u prostoriji. Ako nam neko zatreba, pozvaćemo ga – oni su ispred vrata – ali hajde da ponovo stvorimo tu intimnu situaciju. I to je ono što smo uradili.”
Naš razgovor se skreće ka Džerskinu Fendriksu (Jerskin Fendrix), britanskom muzičaru nominovanom za Zlatni globus koji je napravio uzbudljivu eklektičnu muziku za Jadna stvorenja. Kada je Lantimos čuo Fendriksov album Winterreise iz 2020, imao je osećaj da je otkrio još jednu kreativnu srodnu dušu. „U njegovom delu ima toliko različitih zvukova, toliko različitih osećanja. Ima humora, ima melodrame. Razigran je, ne shvata sebe previše ozbiljno, ali može biti težak kada to treba. Zvuk mi je bio tako poseban i tako lep. Samo sam osetio da postoji nešto u duši toga što bi se nekako uklopilo u svet Jadnih stvorenja. I kada sam pustio album Emi, rekla je ‘Kao da ti sve u glavi eksplodira u muziku.’”
Fendriksova muzika definitivno pomaže da se publika Jadnih stvorenja poveže sa emotivno nestabilnom srži filma. Primećujem da iako Lantimosovi filmovi često imaju prilično intelektualne zamisli (vrednost jednog života nad drugim u Ubistvu svetog jelena, na primer), oni funkcionišu jer na nekom nivou izazivaju emotivne odgovore; teraju vas da se uzvrpoljite, ili da plačete, ili da se štrecnete, ili (najčešće) da se smejete. “Da da!” odgovara on. „Biti ganut ili se smejati je nešto što ne možete doživeti bez osećanja. To cenim mnogo više nego intelektualni deo svega toga. Možete pomisliti ‘Oh, ovo je sjajan film zbog ovoga i ovoga’, ali ako to ne doživite u trenutku, ako ne osetite nešto, čak i ako ne znate šta je to, koja je poenta?”
Šta zasmejava Lantimosa?
„Mark Rufalo na probama!“, odmah odgovara (glumcu naširoko predviđaju Oskara zbog njegovog urnebesnog portreta Belinog pompeznog udvarača Dankana Vederburna), pre nego što da promišljeniji odgovor: “Neprijatnost ljudske interakcije i ponašanja, pretpostavljam, ono je što me tera na smeh.” Pitam se da li Lantimos vidi i filozofsku vezu između stvorenih, veštačkih svetova Jadnih stvorenja i Psećeg zuba, gde otac koji strogo kontroliše svoju decu, drži ih zatvorene i izolovane u kući izmišljenim pričama o sićušnim avionima i mačkama ubicama.
„Pa, zatočenje Bele i činjenica da ona ne razume svet i da je utamničena je nešto što postoji u Psećem zubu“, slaže se on. „Ali Jadna stvorenja više liče na ono što se dešava kada ona izađe napolje. Moram da kažem da nisam razmišljao o tome kada sam čitao roman. Ali zapravo kada smo snimali film, paralele su postale očiglednije. Pseći zub istražuje ograničenja porodice, ili bilo koje društvene strukture koje mogu da manipulišu ljudskom percepcijom. Jadna stvorenja to uzimaju kao polaznu tačku, a onda vidite kako to može imati uticaja kada dođete u kontakt sa stvarnim svetom.”
Da li Lantimos ima favorita među svojim filmovima?
„Svi su oni problematična deca“, uzdiše, „i svi su problematični na različite načine.”
I da li ih je ikada ponovo odgledao?
„Jesam, pre otprilike godinu dana. I tokom pandemije, pomislio sam ‘Hajde da pogledamo šta smo ovde uradili.’ Gledao sam Miljenicu, Pasji zub, Ubistvo svetog jelena. Bio sam prijatno iznenađen.”
Iznenađen kako?
“Mislio sam da su gori!” smeje se. „Mislio sam da su gori i kada sam ih pogledao, pomislio sam ‘Oh, ovo nije tako loše! Dobro funkcioniše.’ Mislim, nikada ne možete da napravite savršen film, ali je dobro sastavljen i postoje ideje koje su zanimljive. I pretpostavljam da je to ono što sam želeo da uradim.”
Tekst: Mark Kermode
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i kako je Tarkovski u svom prvom filmu adaptirao Hemingvejevu priču “Ubice”, kao i kako je izvedena književna adaptacija u filmu I’m thinking of ending things.