Jedan osvrt na “Dnevnik iz Davosa” Aleksandra Vučića

SHARE:

Ana Marija Grbić
Jedan osvrt na “Dnevnik iz Davosa” Aleksandra Vučića

U vremenu kada se sve više susrećemo sa autobiografijama TV voditeljki i modnih blogerki pravo je osveženje pročitati jedno netendenciozno, maštovito ali pre svega životno literarno ostvarenje kao što je, za sada kraći zapis, Aleksandra Vučića, pod (naravno) radnim nazivom Dnevnik iz Davosa, koji je za sada, nažalost, svoje izdanje imao samo na sajtu Blica, i, za razliku od Aleksandrovih drugih radnih ostvarenja, ostao prilično nezapažen, kako od strane literarnih stručnjaka, tako i od strane stalnih pratilaca Aleksandrove usmene književnosti. Kako bi ispravili ovu grešku, i stekli malo bolji uvid konkretno delo, oslobođeni od kulta ličnosti, potrudićemo se da malo detaljnije iščitamo i markiramo kako stilske tako i semantičke karakteristike Dnevnika iz Davosa.

Zašto, naime, Dnevnik iz Davosa? Kako, kog đavola, dnevnik kada je to samo jedan tekst, zapitao bi se neupućeni čitalac ne shvatajući Aleksandrovu aluziju na jedan opšti dnevnik, jedan nenapisani dnevnik uspeha koji čitaocu ostavlja prostora da sam dopisuje nove sekvence i da, svojom maštom, pretpostavi šta se zbilo pre, ali i šta će se zbiti posle Davosa. I sam pisac se stavlja u poziciju onoga koji očekuje i kreće u nepoznato držeći se iskustva drugoga. Tako Aleksandar svoj dnevnik započinje na sledeći način:

Kada stižeš u Davos, ne možeš da se ne setiš „Čarobnog brega[1]“ Tomasa Mana i njegovog Hansa Kastorpa, koji je, za razliku od nas, ovde stigao leti. Stigao je, za razliku od nas, vozom koji se sve vreme peo do 1.560 metara nadmorske visine. I njega je, kao i našu malu delegaciju iz male Srbije, dočekao prizor sivog jezera i dugačkog, a opet nekako sitnog, zbijenog sela u Alpima…[2] 

Citantnost Aleksandrovog izraza može nam reći mnogo o samom delu. Jasno je da na putu za Davos, ukoliko smo iole obrazovani, ne možemo a  da se ne setimo Čarobnog brega kao i svih tehničkih pojedinosti koje prate radnju ovog obimnog romana ili pak prethode njenoj realizaciji. Dobra književnost godinama ostaje sveža u svesti i Aleksandar na ovaj neobično suptilan način govori o večnom životu jednog klasika kao i o vernosti intelektualne čitalačke svesti.

Aleksandrov izraz aktivira atribute kao što je mala Srbija i mala delegacija koji bi lako mogli da se preinače u diminutive Srbijica i delegacijica. Ovim literarnim postupkom u svesti čitaoca aktivira se kontrast izmedju dugačkog jezera (sveta i njegve dubine) i seoceta u Alpima (srbijice i delegacijice). Tako blizu svetu (jezeru) a opet izvan njega, zbijena i topla seoska sigurnost u kojoj delegacijica odseda.

Pisac nadalje kontekstualizuje svoj lokalitet ulazeći dublje u karakter velikog nemačkog pisca, pokazujući pri tome, vanredno književno istorijsko sociološko psihološko političko znanje:

Kada je Man jednog leta, pre više od 100 godina, stigao u Davos i osetio potrebu da piše o sanatorijumu (tadašnjoj Evropi), u kojem (kojoj) nasmrt bolesni ljudi vode rasprave o nasmrt bolesnim idejama, nije se mnogo razlikovao od nekih svojih junaka. Ubeđeni nemački nacionalista zbog ideje o veličini nacije i njenim potrebama posvađao se i sa rođenim bratom Hajnrihom, koji je i sam bio veliki pisac. 

Davos

Davos

Neupućeni i naivni čitalac pomislio bi, ko je kog đavola Hajnrih i kakve veze on ima sa radnjom ne shvatajući da na ovaj način Aleksandar pokušava da stekne čitaočevo poverenje koje će ga pratiti kroz celo delo. Pisac  u ovome ne preteruje i ne opterećuje čitaoca nepotrebnim informacijama, tako je Aleksandar izostavio imena junaka sa kojima poistovećuje Tomasa Mana i upotrebio je, vrlo vešto, neodređenu zemenicu: nekih svojih junaka. Aleksandar je samo nagovestio kako politička ostrašćenost može uticati na porodične osnose i podvukao dobro poznatu istorijsku činjenicu[3] odvajajući svoje delo od tkiva Čarobnog brega i unoseći neke druge, manje poznate i interesantne zaključke.

Kako tekst napreduje Aleksandrova rečenica biva sve ekspresivnija i brža. Još ranije se govorilo o lirskom u Vučićevom govoru a čini se da u Dnevnicima iz Davosa ono dobija svoje pravo mesto u pripovedačkom diskursu:

Dok stižemo na Čarobni breg, razmišljam kako se Man promenio posle Davosa. Ja sam se promenio pre Davosa. Sam Davos davno pre mene… Danas je ovde sve drugačije. I svi su drugačiji. Srbija postaje drugačija. Zato smo ovde. Na Čarobnom bregu. 

Sve se menja, sve se menjalo još mnogo pre piščevog dolaska u Davos. Niko nije pošteđen/ Svi su drugačiji. Sumatraistički lucidno pisac oseća promenu u Srbiji pokrenutu promenama u jednom Alpskom selu. Ceo taj prostor dobija dimenzije Čarobnog brega u kome delegacijica pokušava da pronađe svoje mesto. Smeštajući Srbijicu u kovitlac tog ekonomskog ludila ili ogromne vrteške, kako pisac karakteriše ovaj događaj i svet uopšte, Aleksandar čitaoca uvodi u svet neizvesnosti i brzine u kome je i sam kao učesnik i borac.

Aleksandar se osvrće i na ekonomske posledice koje će jedan ovakav događaj imati po našu delegacijicu te, u sentimentalnom tonu, podvlači:

Štedimo. Na svemu, pa i na putovanju. I na Davosu, đavolski skupom. To znači: nema organizovane promocije Srbije, a Davos se raspada, puca od raznih promocija. Nema zakupa velikih hotela, a Davos je sam veliki hotel i zakupljen je. To na kraju znači da smo mi smešteni desetak kilometara od tog centra ekonomskog sveta, u seocetu Klosters. Ne stižemo ni da ga zapamtimo. 

Delegacijica je dakle u seocetu, marginalizovana i na neki način ona živi u okruženju koje je drugačije od napetog Davosa. Glagoli kojima Aleksandar opisuje Davos mogu biti i negativno osvešćeni ako se izvade iz konteksta, Davos se raspada i puca, ali su oni u Dnevnicima shvaćeni na jedan novi, kolokvijalan način i time se Aleksandrov jezik, kao i mnogo puta do sada, bliži mehanizmima narodnog jezika i svakodnevne komunikacije. Žargonski shvaćeni ovi glagoli simbolizuju moć Davosa. Ali da li je naša delegacijica poklekla i ostala na margini? Aleksandar brzo daje rešenje rečenicom: Ne stižemo ni da ga zapamtimo.[4] 

Sve se više bližeći u izrazu narodnom govoru Akesandar rečenicu skraćuje i počinje da se služi žargonizmima. Tako odlazak iz ove švajcarske Borče Aleksandar opisuje na sledeći način:

Nema veze. Bacamo stvari i jurimo u Davos. 

Neupućeni i naivni čitalac pomislio bi, šta je dođavola ovo ne shvatajući da se pisac ovim načinom govora distancirao od pseudo intelektualističkog diskursa i približio usmenom pripovedanju a naroučito književnoj formi pismenih zadataka gde se povezuje i sa najmlađim generacijama čitaoca. I iako je na prvi pogled teško zamisliti Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića kako bacaju stvari i jure u Davos pisac poziva čitaoca na razdraganost i veselost koja se zadržala u svima i ne pita za godine. Članovi delegacijice itekako mogu da bace stvari i pojure u Davos.

Što narativ više napreduje sve se više i više ubrzava i sažima Aleksandrova rečenica. Time su događaji intenzivirani do krajnjih konsekvenci:

Sve traje veoma brzo u Davosu. Krećemo da pravimo prugu? Da. I imamo je od oktobra 2017? Da, i dolazim na otvaranje. A ja sam presrećan. Hvala!

Jurcam dalje.

Ovaj unutrašnji monolog autora povezuje Dnevnik iz Davosa sa tradicijom romana toka misli. Sve u Davosu, dakle, traje veoma brzo. Kako je pisac, naime, povezao kategoriju trajanja sa brzinom? Ukoliko nešto traje da li to može trajati brzo ili sporo? Sve to su kategorije kojima se pisac ne bavi svestan primarnih konstituenata pripovedanja.

Nakon ovih burnih usklika pripovedača, Aleksandar smiruje svoj izraz katalogizacijom prijatelja koje sreće u Davosu. Ova katalogizacija je dvostruko funkcionalana, ona nam sa jedne strane predstavlja vodeće aktere u svetu ekonomije a sa druge strane vodećeg aktera u našem svetu uopšte.

Ipak, vreme u Davostu staje, i to u trenutku kada Aleksandar susreće Fransa Timermansa, potpresednika Evropske komisije, kako sam pisac kaže jednog od najmoćnijih ljudi u EU. Pisac ovom susretu ne daje karakteristike poslovnog i hladnog sastanka već svoje iskreno oduševljenje Fransovljevim karakterom oslikava u jednom toplom, neposrednom i nadasve ljudskom tonu. Aleksandar računa na to da je ovakva reakcija bila obostrana i da je ovaj, gotovo romantični sastanak zaustavio vreme i za njega samoga, ali i za Fransa:

Timermansova moć je još veća samim tim što nema potrebu da je pokazuje. Tolika da je nakratko zaustavio vreme i u Davosu. I moje i svoje. Pričamo nadugačko, ne obazirući se na satnicu. Beležim to kao jedan od najprijatnijih trenutaka. I ponovo jurim dalje…

Frans, dakle, kao uostalom i delegacijica, nema potrebu da svoju moć pokazuje. Njegova moć, koja je toliko razoružala pisca, nije u ekonomskoj snazi već u prisnosti i oslobođenosti predrasuda koju bi neki drugi zvaničnik svakako mogao prikazati pri susretu sa delegacijicom. Frans je pre svega čovek i kao takvog pisac ga prepoznaje.

Kraj Dnevnika donosi najveći sentimentalni naboj. Pisac je celim delom pripremao čitaoca na ovaj krešendo. I, iako je rezultat u neku ruku očekivan, on i dalje ostavlja utisak na čitaoca koji će se i nakon čitanja zadržati u njegovoj svesti. Aleksandar se vraća na svoju osnovicu, Hansa Kastropa i time završava krug koji je započeo, krug čiji je centar bila delegacijica i njeni druželjubivi članovi. Pisac se služi i uskličnicima pa i time pojačava snagu svog izraza: 

Ni sam ne znam kada je I kako došlo vreme da se vraćamo kući. Ogroman posao smo završili. Na licima sun nam osmesi. [5]Na samom kraju, dok počinjemo dugačko spuštanje, kažem u sebi: Zbogom Hanse Kastrope. Ti si otišao u niziju u kojoj su grmeli topovi i uzeo si pušku u ruke. Mi idemo u Srbiju. Naša grmljavina je prestalo. Idemo da radimo! U život.”

 Ana Marija Grbić, doktorand književnosti u Beogradu. Objavila do sada dve zbirke poezije, “Da, ali nemoj se plašiti” (2012, SKC Kragujevac) i “Venerini i ostajli bregovi” (2015, LOM). Organizator je poetskih večeri ARGH. Živi i radi u Beogradu.

[1] Man Tomas, Čarobni breg, Vulkan, Beograd, 2003.

[2] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/529004/Vucic-pise-za-Blic-Dnevnik-iz-Davosa

[3] Pisac je aludirao na poslednje reči Tomasa Mana: Eh, da sam poslušao Hajnriha!

[4] Misleći na selo Klosters, što je prava šteta kako zbog prirodnih lepota ovoga sela tako i zbog klime koja blagotvorno deluje na respitatorne organe.

[5] U  ovom , kao i u mnogim delovima Dnevnika, pronalazimo vezu sa žanrom pismenog rada što nikako ne upućuje na plagijat već na kiševsko postmoderno tretiranje građe: Ni sam ne znam kada je i kako došlo vreme da pođemo kući. Mnogo smo se lepo zabavili. Na licima su nam osmesi. Baka i deka će mi puno nedostajati, Miloradović Miloš, pismeni zadatak Kako sam se proveo na zimskom raspustu, Osnovna škola Kraljice Natalije, Beograd, 2012.