Jasmina Vrbavac: Teme bliske ženama i dalje se prepoznaju kao trivijalne

SHARE:

Roman Ivane Dimić “Arzamas”, koji je dobio NIN-ovu nagradu, tematizuje odnos majke i ćerke. Postavljanje te vrste odnosa kao centralne teme jednog književnog dela retko je u domaćoj književnosti. Kako će toj tematici nesvinuta publika recipirati ovaj roman?

Ja mogu da govorim samo na osnovu onih komentara koji su do mene stizali neposredno. Oni koji su roman čitali otvorenog uma, oni su ovaj roman doživeli lično i emotivno, katarzično ako hoćete, prepoznavali su temu kao njima blisku i važnu. Začudilo me je da ima čitalaca koji sukob majke i ćerke (Elektrin kompleks) i prevazilaženje (koje inicira bolest i izvesnost smrti) tog sukoba, doživljavaju kao trivijalnu. Zanimljivo je da se odnos oca i sina u književnosti nikada (ma koliko roman bio loše napisan) nije doživljavao kao trivijalan. Naprotiv, ovo je jedna od nedodirljivih tema koja samim svojim postojanjem donosi poštovanje čitalaca. Takođe, čitav niz epigona stasalih na slavi Čarlsa Bukovskog i njihove (par exellance muške) teme pijanstva, seksualnih podviga i nazovi neshvaćenosti, praktično bezrezervno nailaze na podršku i to ne samo publike, već i stručne javnosti. Bojim se da još uvek postoje, govorim sada samo o tematskom planu, predrasude i da se teme koje pripadaju ili su bliske ženama, i dalje prepoznaju kao trivijalne. Pitam se kada će se u književnosti pojaviti “ženski Karver”, odnosno žena koja će se usuditi da porodičnu svakodnevicu, kuvanje, peglanje i ogajanje dece, tematizuje i ukrsti sa, recimo, muškom temom opijanja po kafanama… Verujem da i same žene još uvek već unapred odustaju od nekih tema bilo da su u ulozi autorke ili čitateljke. Iako niko ne spori da tema ne određuje kvalitet dela, još uvek su neke teme tabu.

Uzevši u obzir dominaciju dramske forme u ovom romanu, da li ste vi, a i žiri, imali nedoumice po pitanju njegovog žanra?

Ni u jednom trenutku se nije postavilo pitanje žanra. Ovo je roman o kome su se svi članovi žirija pozitivno izražavali do samog kraja i ni u jednom trenutku nije bilo sumnje u žanr. Verovali smo da danas roman može biti mnogo štošta, može imati različite forme i uplitati različite žanrove. Toliko netipično napisanih romana je ušlo u istoriju književnosti, da mi je zaista iznenađujuće, pa i smešno, da se uopšte poteže ovo pitanje. Podsetimo se da i Dž. Džojs ima 70 stranica dramskog teksta inkorporiranog u Uliksu. Mnogi će reći – da, ali I. Dimić nije Džojs. A da li je možda neko drugi od dobitnika Ninove nagrade Džojs? I da li je to adekvatno pitanje u momentu kada razgovaramo isključivo o formi romana? Da li je Arzamas roman koji će ući u u istoriju književnosti, o tome se može razgovarati, a sigurno je da će tek istorija doneti sud, ali da li je roman ili ne, to je pitanje koje mi se čini izlišnim. Ono što je potpuno izvesno kada se roman pročita do kraja, to je da su se dva toka, od koji je jedan dijaloški i ne mora se čak ni percipirati kao dramski, a drugi prozni, spojili u nerazdvojivu celinu koja nedvosmisleno ima sve karakteristike romana.

Šta biste izdvojili kao dominantne karakteristike domaće prozne produkcije, uzevši u obzir da treću godinu zaredom imate sveobuhvatan uvid u nju?

Eklekticizam pre svega. Nema dominantnog pravca, stila, poetike… Ovogodišnji uži izbor od jedanaest romana je dobra slika scene. Lične, autobiografske priče, istorijska metafikcija, hronika, satira i apsurd, humor i fantastika, žanr i kombinovanje žanra, postmoderna u tragovima… Demokratizacija u književnosti zahvaljujući tehnološkom napretku. Veliki broj onih koji pišu, a samo je mali broj pisaca. S druge strane, oni pisci čija dela ulaze u korpus književnosti, ponekad deluje kao da pišu ne samo brže, već i da ta brzina doprinosi površnosti. Retki su autori koji uspevaju da prevaziđu probleme uslovljene tehničkim napretkom. Srećom, još uvek ih ima i to verovatno tačno u onolikom procentu u kolikom ih je bilo i pre jednog veka na ovim prostorima. Neke stvari se, kao što je procenat talentovanih pisaca po broju stanovnika, ipak ne menjaju, uprkos napretku.

S tim u vezi, da li se ono dugovečno pitanje odnosa sadržaja i forme čini i danas relevantnim ili recentna književna produkcija pokazuje da je to pitanje prevazišla i možda otkrila neko bitnije?

Odnos sadržaja i forme je veoma važan, rekla bih ključni za svaki kritički sud. Ne verujem da može biti prevaziđen. Već sam pominjala da veliki broj autora preuzima neke zanimljive teme, često se na njima “šlepuju”. Recimo takve teme su biografije poznatih ljudi, neka dobra ideja koja se pokušava romansirati, važni događaji, jubileji, itd. Ali dobra tema nije garant dobrog romana i u tom smislu, možemo je smatrati čak i irelevantnom.
To što je roman Ivan Dimić otkrio jednu do sada neobrađivanu temu u srpskoj književnosti, nije samo po sebi moglo biti adut za nagradu, već je ukupan doživaljaj romana bio opredeljujući.

Kao i obično, tok žiriranja i finalnu odluku žirija pratili su burni komentari, fanatično zalaganje za lične favorite, kladioničarska nagađanja o izvesnosti dobitnika, ali i blatantne uvrede. Da li je žiri sve to doživljavao kao vršenje pritiska?

To je nesumnjivo bio pritisak. Oni koji su postavljali svoje komentare, bili su veoma svesni da vrše pritisak i sa tom namerom su ih i postavljali, u to ne treba sumnjati. Problem je samo što internet nije u potpunosti zvanično glasilo, pa su svi veoma hrabri i pričaju ono što možda ne bi rekli u javnom nastupu na televiziji ili u dnevnoj i nedeljnoj štampi, književnim časopisima. S druge strane, nisu to ni nekadašnje kuloarske i kafanske priče kojih je bilo oduvek, ali koje se ipak ne šire na način na koji se šire društvene mreže. Zato ne bih ipak rekla da je to bilo “kao i obično”. Društvene mreže su ove godine eksplodirale, svi su znali sve – i ko će pobediti, i kako će žiri glasati ili neće glasati, i ko je čija svastika, a ko čiji kumašin… Utrkivali su se da se pohvale sopstvenim poznavanjem veza i vezica na književnoj sceni i ličnim procenama. Samo se niko nije hvalio da je pročitao sve romane koje je žiri čitao, pa čak ni romane iz užeg izbora. Primećujem da se ovaj virus počeo širiti i na druge žirije i nagrade. Svi budući žiriji će izgleda morati da se naviknu da rade pod tim pritiskom, ali ne samo žiriji, već i pisci. Sasvim sam sigurna da je pritisak više štete naneo piscima kojima je ulivao lažne nade ili ih obeshrabrivao, kao i celokupnoj književnoj sceni, nego što je uticao na konačnu odluku žirija.

Šta nam govori podatak da je broj pristiglih romana premašio cifru od 170? Da li je to ono večito pitanje uzročnosti kvantiteta i kvaliteta, ili samo neminovna posledica demokratizacije umetnosti i tehnološkog napretka?

Kao što sam već napomenula, ne verujem da u umetnosti kvantitet može proizvoditi kvalitet. Procenat talentovanih umetnika je usko povezan sa brojem stanovnika kada se stvari sagledavaju u širem istorijskom periodu. Može jedno vreme iznedriti više izuzetnih autora, ali će već sledeći period biti sušan. A velika književnost ne nastaje samo tako što će svi početi da pišu romane i to najčešće iz pogrešnih razloga. Demokratizacija književnosti je medalja sa dve strane. Napisala sam ove godine u tekstu objavljenom u NIN-u da je “olakšano pisanje, civilizacijska moda samoispovedanja i samoreklamiranja podstaknuta nastankom društvenih mreža i otvorenog belog pravougaonika koji treba ispuniti odgovorom na pitanje o čemu u ovom trenutku razmišljate, ustostručio zanimanje pisca i ovaplotio ga i svakome ko slova ume otkucati na tastaturi.” S druge strane, demokratizacija je donela i, sveukupno gledano, povećan broj pismenih i korektno napisanih romana. Koliko oni zapravo maskiraju scenu i otežavaju uvid u zaista vredna dela, drugo je pitanje. Mislim da kritičari u najvećem broju slučajeva nemaju dileme oko toga kako prepoznati vrhunsko delo, ali postoji bojazan da na široj književnoj sceni među čitaocima i u medijima veliki broj “korektno” napisanih romana ipak pravi određeni šum od koga se često ne čuju istinski književni glasovi.

Tek peti put, naša najveća književna nagrada otišla je u ruke spisateljici. Da li će i treba li ta rodna odrednica da (re)aktivira problematizaciju ženskog pisma, ženske književnosti i zastupljenosti oba u glavnim tokovima? Kakav je trenutni društveni, naučni i vrednosni odnos prema toj vrsti literature kod nas?

Šta je žensko pismo, da li postoji ili ne, da li žene i muškarci pišu tematski i stilski različito, da li nagrade dobijaju žene koje koriste “mimikriju” (termin označava pokušaj da se jedna isključivo ženska tema obradi kroz muški diskurs, tvrdi feministička teoretičarka književnosti Liz Irigaraj), da li su i same čitateljke i autorke, a da ne govorim o muškom delu populacije, kontaminirane pretežno muškom tradicijom i imaju predrasude spram književnica, pa kada prepoznatu različitost automatski diskvalifikuju – sve su to pitanja (a ima ih još) kojima se feminističke teorije i teorije roda bave već izvesno vreme i izvesno je da će još mnogo vremena proteći dok se postigne suštinsko razumevanje problema.

Bitno je i pitanje značaja književnih nagrada danas. Nekada su one donosile pravu slavu, vrednosnu legitimaciju, pa i kakvu takvu finansijsku potporu. Šta je od svega toga ostalo, a što one obezbeđuju autorima/autorkama i njihovim književnim ostvarenjima?

Njihov broj (preko 400 književnih nagrada) ih sve više diskvalifikuje kao važne. Svega je nekoliko nagrada koje imaju neku težinu, ali je i ta težina diskutabilna. Pokazalo se da nijedna nagrada nije garant slave i da će neki pisci uprkos nagradama ipak biti zaboravljeni, a neki će steći ime i slavu i bez nagrade. Ko se još seća NIN-ovog dobitnika Maksimilijana Erenrajha (sem kao ekcesa), i ko još ne zna za Basaru koji je do 2006, dakle više od dvadeset godina od prvoobjavljene knjige 1982. godine, bio ovenčan samo Nagradom željezare Sisak? Nagrada je tu da dovede pisca i knjigu u vidokrug čitalaca i ponekad je zaista to njena najvažnija svrha. I ne samo nagrađenu knjigu, već i uži izbor često zasluži da bude pročitan. A da li će neko iz tog vidokruga ući i u istoriju, to ipak nije posao ni žirija ni nagrade. Za to je potrebna distanca, a žiri je po prirodi stvari nikada nema, on samo usmerava reflektor na ono što je u tom trenutku moguće osvetliti. I ako imate tri odlične knjige u jednoj godini, i ako imate tri osrednje knjige – vi morate izabrati samo jednu. Tako ponekad loše knjige budu nagrađene, a ponekad odlične ne dobiju nagradu. Tako se stvara utisak da neki žiriji greše. Iako ima i toga, treba imati u vidu i da su očekivanja ponekad prevelika i da su nagrade kao kategorija ponekad precenjene, pa kada iznevere očekivanja, nagrade počinju da bivaju potcenjene. Prečesto na ovu činjenicu zaboravljaju čak i sami pisci, opsesivno se boreći za nagrade, neki ih skupljaju kao odličja, neki veruju da im život i karijera zavise od nagrada. A one nisu svemoćne, niti su jedini arbitri u književnom životu jedne književnosti i zaista verujem da je njihova najvažnija uloga u skretanju čitalačke pažnje na određene pisce i određena dela. Konačni sud će se donositi kasnije.

(pitanja: Danilo Lučić)