Označavanje
Majice koje nisu dizajnerske ni modno brendirane, već pripadaju reklamiranju robe široke potrošnje kakvoj pripada i Volimo ih zajedno Carnexova majica, najčešće nose najsiromašniji slojevi stanovništva. Zaista, sve te majice sa markama piva ili grickalica mogu da se vide među socijalno ugroženim stanovništvom, neretko na osobama koje su završile na ulici.
Mladi kojima je način na koji se oblače važan svakako ih neće nositi. Neće ni pripadnici srednje klase, bar ne kada izađu u grad. To je tako.
Ekstremno siromaštvo sam prvi put video u Budimpešti. U okolini trga Blaha Lujza i naročito u Népszínház ulici viđao sam grozdove ljudi koji žive na ulici i sobom nose svo svoje posedstvo u najlon kesama iz samoposluga. Sve što su imali na sebi je bilo na neki način brendirano, baš dobijeno sa akcija u samoposlugama. Zaista, romantizovani prosjak kakvog znamo iz literature više ne postoji. On ne nosi odrpane pantalone i košulje sa zakrpama koje je neko odbacio. Danas ljudi na ulici završe u najjeftinijoj odeći preostaloj sa akcija u samoposlugama. Ekstremna sirotinja je usmerena na samoposluge.
I nas čeka slična sudbina u Beogradu i ostalim gradovima. Prosjaci će u grozdovima živeti na ulici gravitirajući ka supermerketima tražeći hranu čiji je rok trajanja istekao i odevne predmete preostale sa akcija.
Inženjer u majici siromaha
Zoran Ćirić, slavni nišvilski pisac je jednom komentarisao moj izgled: „Daniele, ti si inženjer, imaš finu platu… Čemu onda ovo poziranje? Jebote, pa sa tobom sam želeo da uradim “Lu Rid pesmaricu”! Nije valjda da te drma kriza srednjih godina… Čuvaj se, dragi čoveče – život je pun užasa i hormona, što reče veliki američki pesnik Kenet Koh…“
Odgovorio sam mu, na brzaka: „Huh, ne znaš situacije skroz. No, o tom potom.”
Uglavnom, postoji mit da su inženjeri neki dobro plaćeni ljudi koji žive bez prizemnih zemaljskih briga. Šta je, u ostalom, fina plata? Biti inženjer u ovo doba razvitka tehnologija, istina, ima svojih prednosti. Međutim, sudbina inženjera jako zavisi od društvenih postavki. Ako društvo iskoristi potencijal inženjera, svi će biti srećni. Ako suzbija mogućnost da se iskažu doći će u sukob sa njima. Naime, ako budu izloženi nepravdi ili im se međuljudski odnosi na poslu i šire, u društvu, ne dopadnu, inženjeri će najlakše od svih struka uspeti da se izmigolje, kažu „ne“ i odu negde drugde.
Dizajneri nam alhemijski sugerišu da su sastojci paštete upravo takvi da namazani na dve kriške industrijskog hleba stvaraju ljubav. Možda bi dodavanje drugih sastojaka toj formuli učinilo da srce zastane?
Moja ideja je bila da, nakon fakulteta, pokušam da se bavim što prizemnijom inženjerijom. Tako sam, umesto u nekoj traženoj IT firmi ili na državnoj sisi, završio radeći po fabrikama. To je najmanje atraktivan deo inženjerskog posla u današnje vreme. Ne idu mladi na fakultete da bi se verali po gazištima postrojenja. Pa opet, neko mora i to da radi.
Hoću da kažem da ima inženjera i inženjera. Moji izbori su učinili da razumem ljude koji rade u fabrici, u proizvodnji. Nisam postao neko ko se nakon decenije ili dve teškog rada odvojio od siromaštva i više ne želi da ga vidi. Zapravo, veći deo vremena nisam bio daleko od ivice, borio sam se protiv siromaštva i čupao se iz njega. Naravno, nije problem bio samo u meni, radio sam posao koji sam odabrao najbolje što sam umeo i znao, ali čuvao sam moju slobodu i nisam želeo da pravim kompromise. Uvek sam držao tu poziciju manjine, nekog ko ne želi sa velikima i većinom, nekog ko uvek želi da ima mogućnost da prosto ode. To košta. U jednom od takvih stanja napisao sam pesmu „Pustinja“ sa stihom – „cena slobode je glad pre sitosti“. Stvarno je tako.
Otud, fotografija sa majicom firme Carnex u mom slučaju pomalo govori i – hej, ako ne vodiš računa, vratićeš se na ivicu i ima da se boriš. Sada je možda dobro, ali ne zaboravi i ne okreći glavu. Nemoj da se foliraš da je sve rešeno i da te čeka cveće i proleće. Ako se desi da padneš, setićeš se da i jedna majica puno znači. I tada će sve biti kul, i ta majica je kul zato što si bio tamo i zato što umeš da je nosiš, a umeš da je nosiš zato što si prevazišao strah, sramotu i očekivanja koji su ti nametani. Sve je ok.
Parodija na šoping molove
Koja je u velikom hitu Discipline kitchme rekao „zaboravili rok en rol, otišli u šoping mol“.
Zaista, životi ljudi se danas u potpunosti vrte oko tržnih centara. Mladi tamo izlaze, stvorena je navika i nema više povratka. Proizvođači koji nisu prisutni u tržnim centrima imaju sve manje šanse za uspeh na tržištu.
Kada sam fotografiju okačio na društvene mreže kao opis napisao sam: „Oblačim se u maksiju kod karneksa. Beat that.” Maxi i Carnex sam postavio nasuprot svetskim modnim brendovima iz šoping mola. Čista parodija i veselje.
Dizajn majice
Majica „Volimo ih zajedno“ firme Carnex urađena je dvobojno. To je ekonomično i za izradu najjeftinije. Majica je bela, a štampa crvena. Nije mi poznato da li firma ima svoje dizajnere na plati ili je unajmila spoljnju marketing firmu. Šta je bio motiv pravljenja takve majice? Da se poveća prodaja i prisutnost brenda u javnom prostoru? To mi deluje kao razuman plan. Koliko je majica napravljeno? Nekoliko dana nakon kupovine dva obroka pasulja sa slaninom i dobijanja majice više nisam mogao da ih nađem. U samoposlugama je i dalje pisalo da akcija traje. Ona traje i u trenutku pisanja ovog teksta, međutim majica više nema. Da li su potcenili potražnju? Ako je ne bude dovoljno to znači da je vrednost moje majice time veća. To je razlog više zašto moj potez slikanja sa njom ima smisla. Ona je ipak u mom posedstvu, pa joj uvećavam vrednost.
Čovek nije samo sebe zarobio u destruktivni model života. On spaljuje naftu da bi pokrenuo točak onoga što naziva razvojem, a tim je spaljivanjem uništio sve oko sebe. Takvo nešto je učinio i životinjama.
Vratimo se samom dizajnu. Jasno je da iz kompanije nisu ciljali na platežnu klijentelu. Naime, dva hleba koji su nacrtani sa leve strane jednačine ne spadaju u kvalitetne. To su dve kriške unapred isečenog industrijskog hleba punog aditiva. Majica je namenjena radničkoj klasi koja je zadovoljna idejom da maže paštetu na jeftin hleb. A tu je i srce, a srce u nama budi pozitivan osećaj. Srce znači ljubav.
Moja sestra Zita je komentarisala fotografiju sa: „docrtaj papriku”, a izvesna Sanja je dodala: „Paradajz nedostaje”. Ljudi vole da dodaju povrće dok jedu paštetu. Zaista, sa svežim vitaminima, to bi svakako bio zdraviji obrok. No, dizajn je jasan. Dva hleba plus pašteta jednako je srce.
Moj brat Žolt mi je još davno ukazao da sve što je samleveno od hrane čini da ne znamo šta je to što jedemo. On mi je rekao da, kada već kupuje meso, umesto mlevenog mesa, kobasica ili pašteta radije bira slaninu. „Nju makar vidiš kako izgleda“, kazao je. Kada sam, da bih dobio majicu na akciji, morao da odaberem koja od gotovih jela želim da pazarim kako bih prešao granicu od 500 dinara, odabrao sam pasulj sa slaninom. Imaju oni i ćufte i kobasice, ali to je sve mleveno meso, to se ne vidi šta je.
Mada, zašto biti sumnjičav? Treba se ponekad prepustiti. Dizajneri nam alhemijski sugerišu da su sastojci paštete upravo takvi da namazani na dve kriške industrijskog hleba stvaraju ljubav. Možda bi dodavanje drugih sastojaka toj formuli učinilo da srce zastane?
Veganska priča
Objavljivanjem fotografije koja reklamira poznatu mesnu industriju učinio sam nešto neprihvatljivo za većinu vegana. Učinio sam nešto što je sasvim razumljivo odvratno. I u potpunosti razumem ako se gnušaju. Da li se radi o provokaciji? Naravno da provokacija jedne manjinske grupe nije bila moj cilj. Prostački je provocirati bilo kakvu manjinu. Najčešće sam pripadnik manjine u mnogo aspekata, ali u smislu ishrane i dalje pripadam još uvek dominantnoj većini koja konzumira meso. Ne, nikako se ne radi o tome. Provokacije ima smisla usmeriti samo ka većini. Suprotno je kukavički.
Konzumiranje mesa je sve više otužno. Kvalitet je sve gori. To su najčešće jezivo gajena živa bića, loše hranjena. Poslednjih godina se trudim da umanjim ishranu mesom, intuitivno osećam da to ima smisla. Prođe i po više dana, a da nisam konzumirao nijedan komadić mesa. Uživam u povrću. Naravno, onda ponekad uzmem neki obrok sa mesom zato što mi prija. Samo, tu treba birati. Bolje manje dobrog mesa, nego velika količina puna koncentrata i konzervansa. No, to opet košta. Nekad me mrzi da mislim, biram i proveravam, pa uzmem prvo što mi se nudi, pojedem i teram dan dalje.
Čovek nije samo sebe zarobio u destruktivni model života. On spaljuje naftu da bi pokrenuo točak onoga što naziva razvojem, a tim je spaljivanjem uništio sve oko sebe. Takvo nešto je učinio i životinjama. Veliki deo je doveo do istrebljenja, a one koje gaji za hranu učinio da postoje samo zbog toga što su jestive. Naime, kada bi ljudi naglo prestali da jedu piliće i prasiće, na svetu ne bi odjednom bilo puno peradi i svinja koja žive u slobodi. Ne, verovatno bi te vrste drastično izgubile na brojnosti ili izumrle.
Uvek sam voleo ograničenja. Ona su dobar test da li vam se zaista stvara ili je to samo inercija.
Oblačenje pomenute majice nosi u sebi samoironiju i kritiku. Nju nosi savremen poražen čovek, uz to i ne baš platežan. Pristao sam da budem maneken poraza. Sirotinja je prisiljena da jede lošiju hranu, da ne zna stvarno šta jede. Papke i biber. To je jedna od neizgovorenih poruka fotografije sa majicom.
Kultura samopromocije
Bojim se, esej Jevgenija ZamjatinaInternet je učinio da poverujemo kako ćemo imati dostupne informacije i svi biti povezani. Dve decenije kasnije, eto nas kako se samopromovišemo po društvenim mrežama u nadi da će bilo ko obratiti pažnju na nas. U svetu interneta pojavili su se takozvani influenseri, osobe koje prati veliki broj korisnika društvenih mreža. To je postalo ozbiljno zanimanje. Influenseri reklamiraju razne proizvode za novac. Naplaćuju svoju popularnost.
Meni niko nikad ne plaća da reklamiram bilo šta. Zato je zabavno ponekad da se poigram sa estetikom i običajima influensera. Potez slikanja sa Carnex majicom ima neke elemente parodiranja influensera. Parodija se sastoji u nekoliko naopakosti koja moja fotografija sadrži i zbog kojih ne može biti iskorištena za influensiranje. Mada, na malim ekranima telefona, na prvi pogled – sve je to isto.
Prvo, influenseri imaju sjajne fotografije. Tehnički, čak i kada žele da izgleda da su se slučajno fotografisali, to su uvek kristalno jasne slike, sa lepim senkama, jasnim kontrastima, najčešće fotošopirane. Nasuprot tome, ja imam telefon koji je nov u prodavnici koštao oko 6000 dinara i čija kamera spada u najgore kamere među svim telefonima na tržištu. Moj Instagram nalog je već poznat (ozloglašen?) po mutnim prizorima na koje često moram da stavim filtere da bi izgledali podnošljivo. Prosto, ta mutnoća, defokusiranost, one čine moj vizualni rukopis poslednje decenije.
Zašto? Smatram da tako bolje svedoče o tome kako jeste. Danas je sve previše ulepšano, samim tim neuverljivo i dosadno.
Slaba kamera je moćan alat ako ga svesno koristite. Uvek sam voleo ograničenja. Ona su dobar test da li vam se zaista stvara ili je to samo inercija. Oko mene su, uglavnom, uvek neke krš gitare, zastareli softveri, mutne kamere na telefonima. Pa opet, i sa takvim pristupom napravio sam nekoliko izložbi (vidite Uvek može surovije ili Podzemni kabare).
Drugo, nisam odabrao sebe u pristojnom stanju i dobro osvetljenje da se slikam kao što bi to mnogi influenseri uradili. Ne, naprotiv. Slikao sam se znojav, usred talasa tropske vreline, u senci. Tu već moja slaba kamera sa najjeftinijeg telefona više dodaje nego što oduzima. Da sam se takav slikao sa nekim vrhunskim objektivom izgledao bih presno. Ovako, sačuvao sam nešto misterije i to ne bilo kako, već pod mojim uslovima. Dakle, dozirano.
Tek u impulsivnom, afektivnom ponašanju, delima nastalim u takvim stanjima pobuđujemo sistem (poput delovanja Dirakovom delta funkcijom) i ostvarujemo reakciju sa okolinom.
Koja bi firma htela sredovečnog znojavog muškarca za manekena svog brenda? Možda neka u kojoj se direktor i marketinško osoblje lože na filmove Sema Pekinpoa? No, to sigurno ne bi doprinelo prodaji…
Virtualni seksipil
Selfi fotografije služe da pomognu autorima da se osete poželjno. Njihovo postavljanje čini da pobudimo komunikaciju. Korisnici društvenih mreža to rade tako što se slikaju u privlačnim seksi pozama. Zapravo, i moj autoportret sa Carnexovom majicom donekle spada u tu kategoriju. Uprkos svemu, izložio sam relativno privlačnu verziju sebe pogledima na internetu.
Na tekst koji sam ispisao prilikom postavljanja fotografije („Oblačim se u maksiju kod karneksa. Beat that.“), grafička dizajnerka Milica Butković je dodala komentar kojim je izrazila suštinu smisla selfi fotografija: „Mislim da je bitnije gde se skidaš, al’ ajde“.
U okvirima poetike
Već dugo koristim Instagram za vizuelno izražavanje. Moje mutne i grubo obrađene fotografije su osnova za čitav niz radova. Instagram fotografije su poput zida, a sadržaj fotografija je poput grafita. Nekoliko godina sam pravio ispise, prvo na papirićima, a zatim i na koži, pa sam fotografije tih kratkih tekstova puštao u javnost preko društvenih mreža. To je bio svet mojih grafita, prostor mog sukoba sa stvarnošću, mesto razrešavanja kriza, jedini gde sam imao šansu da ponekad pobedim. Iz takvog procesa je nastala serija radova Uvek može surovije koja i danas ima svoj izložbeni život.
Fotografiju Volimo ih zajedno možemo da posmatramo i kroz takvu optiku. Gde ona spada u korpusu mojih Instagram radova? Ako sam već sa natpisa na papirima prešao na natpise na svojoj koži i time počeo da ubacujem body art u grafiterski izraz, ovo je sad korak nazad, dalje od mene. Naime, natpis je na meni, ali ne na koži. On više nije deo mene i utoliko ne stojim iza njega, tu postoji otklon. Pa opet, obučen sam u njega, utegnut sam u usku (preusku?) majicu sa akcije, ona me je zarobila ili sam joj svojevoljno dopustio da me zarobi. Dodatno, radi se o redi mejdu. Ja taj natpis nisam, za razliku od ostalih, sam smislio, ni napisao. On je prosto, reklama, marketing koji sam iskoristio u službi mog celokupnog izraza. Još mi se i glava vidi. Da li to znači da sam se predao? Da sam ispustio kontrolu nad sadržajem? Može i tako da se gleda. A ako i jeste tako, zašto sam to učinio?
Umetnost zabune kao znak slobode
Zabuna je od velikog značaja upravo kao znak slobode. To je nešto što se instinktivno razume. I po takvim nagonima uvek treba postupati. Tek u impulsivnom, afektivnom ponašanju, delima nastalim u takvim stanjima pobuđujemo sistem (poput delovanja Dirakovom delta funkcijom) i ostvarujemo reakciju sa okolinom. Da se razumemo, to nije delo bez plana, ali plan se stvorio u deliću sekunde, inspirisanim umom treniranim višedecenijskom praksom. Takve stvari zahtevaju impuls i meru istovremeno, a to može da se postigne jedino iskustvom.
Uloga umetnosti jeste, između ostalog, da pruži više rakursa, da iskrivi pogled, obogati značenja.
Ozbiljan čovek neće odbaciti upotrebu zabune kako bio stvorio novo polje delovanja. Jedina ozbiljnost je ona koja u sebe uključi i vedrinu, humor i razumevanje za stvari koje klize izvan normi.
U dobu kada je sve više toga standardizovano i propisano, kada institucije nastupaju sa pozicije moći, jedina strategija odbrane slobode je generisanje zabuna. To je nejaka pozicija, ali ako ste zanimljivi, ozbiljni i radite pod svojim uslovima, tako da vaše okruženje ne zna šta bi sa vama, da ne može da vas protumači ni da odmah razume vaše namere i motive, za vas i dalje postoji nada.
Zaista, iako ne znam kako i kad, i šta to znači, rešenje je vrlo prosto, piše na majici. Odgovor na sva pitanja stvarno može da bude ispisana misao – volimo ih zajedno.
Naklon Mona Lizi
Postoji puno tekstova koji pokušavaju da rastumače privlačnost Mona Lizinog osmeha. Ima i teorija da je sam lik Mona Lize zasnovan na autoportretu njenog autora, Leonarda da Vinčija. U svakom slučaju, umetnik je dao sebe u tu sliku. Najslavnija slika u istoriji ne bi to bila bez misterioznosti koju emituje. Zašto taj blagi osmeh u samom uglu usne?
Cela istorija umetnosti je prepuna misterija. Ljudi vole da budu izloženi nečemu što je višeznačno ili neobjašnjivo. Igra boja na impresionističkim slikama ili neprekidno slikanje jedne iste planine kome je pribegao Sezan. Razlomljene forme kubizma, pojednostavljene forme Pita Mondrijama, pisoar Marsela Dišana, Rotkove mirne duboke površine iste boje ili blesavi prespoji Pop arta, a zatim slom i mešanje svega toga u postmoderni. Sve je to i misteriozno i zanimljivo. Čak zabavno, što da ne.
Ljudima treba ponuditi nešto višeznačenjsko, takve stvari oplemenjuju. Danas živimo svet binarnih antagonizama na ivici nasilja, a neretko potpuno isključivih i brutalnih. Ljudi gube glave zbog gluposti. Nema mesta za slojevitost, a zbog toga ni za humor. Uloga umetnosti jeste, između ostalog, da pruži više rakursa, da iskrivi pogled, obogati značenja.
Eto me, već pomalo sa dioptrijom, mutnog pogleda koji više ni ne može da vidi ekran mobilnog dok pravi selfi, sa majicom koja mi istovremeno i pripada i ne pripada. Situacija je misteriozna. Svetlo je prigušeno. Prizor je okružen mrakom. Šta onaj inženjer koji je gitarista Jarbola traži sa onom majicom sa akcije? Posle nekog vremena, zaboraviće se i akcija, možda i firma Carnex, ljudi će, ako fotografija preživi, postavljati još novih, sada neizrečenih pitanja. Na taj način, približavam se onom polju koje je označio Leonardo da Vinči u svojoj najpoznatijoj slici.
Eto nam današnje Mona Lize. Ja sam Mona Liza.
Piše: Daniel Kovač
Foto: Danilo Lučić
Prvi deo ovog eseja možete pročitati ovde.