Ignorisali smo upozorenja Salmana Ruždija Da li je atentat na Salmana Ruždija dokaz sumraka zapadnih vrednosti – slobode misli i govora – zamenjenih sloganom liberalne utopije “Reči su nasilje”, na šta je pisac upozoravao još 2015?

Protesti protiv Salmana Ruždija u Derbiju, Engleska, 15. mart 1989. (foto: Getty Images)

Živimo u kulturi u kojoj mnogi među proslavljenim na najvišim pozicijama veruju da su reči nasilje. U tome oni imaju mnogo zajedničkog sa iranskim ajatolahom Ruholahom Homeinijem, koji je izdao prvu fatvu protiv Salmana Ruždija 1989. godine, i sa Hadijem Matarom, 24-godišnjakom koji je juče (tekst je objavljen 13. avgusta 2022), izgleda, ispunio svoju obavezu kada je ubo nožem autora u vrat na sceni u zapadnom Njujorku.

Prva grupa veruje da je njihova motivacija inkluzivnost i tolerancija – da je moguće stvoriti nešto čak i bolje od liberalizma, utopijskog društva u kome niko nikada nije uvređen. Drugu grupu svi prepoznajemo kao verske fanatike. Ali, popustljivost i kukavičluk ekipa koja podržava slogan “Reči su nasilje” koja je dala moć drugoj grupi i omogućila nam da stignemo dovde, do trenutka u kome fanatik izjuri na scenu književne konferencije sa nožem i zarije ga u jednog od najhrabrijih živih pisaca.

Govorila sam na istoj sceni gde je Ruždi trebalo da govori. Ne možete zamisliti pastoralnije mesto od Instituta Čautauka – stare viktorijanske kuće sa zaklonjenim tremovima i bez brava, sa jezerom, američkim zastavama i sladoledom na sve strane. Osnovali su ga 1874. metodisti kao letnju koloniju za nastavnike nedeljne škole. Sada privlači roditelje i bake i deke koji vole Terija Grosa i nikada ne propuštaju Vordl (internet igrica u kojoj se sklapaju reči, prim. prev). To je poslednje mesto u Americi gde biste zamislili da se odigra čin takvog varvarstva.

Pa ipak, koliko god ovaj napad bio šokantan, nastajao je 33 godine: Satanski stihovi su knjiga sa veoma krvavim tragom.

Pa ipak, 2015, godinama nakon što je prestao da se skriva, izjavio je za francuski list L’Express: „Živimo u najmračnijem vremenu koje sam ikada video.”

U julu 1991. japanski prevodilac prokazane knjige, 44-ogodišnji Hitoši Igaraši, izboden je na smrt ispred svoje kancelarije na Univerzitetu Cukuba, severoistočno od Tokija. Istog meseca, italijanski prevodilac knjige Etore Kapriolo takođe je izboden — ovog puta, u njegovoj kući u Milanu. Dve godine kasnije, u julu 1993., prevodilac knjige na turski, pisac Aziz Nesin, bio je meta podmetanja požara u hotelu u gradu Sivasu. On je uspeo da pobegne, ali je 37 drugih ljudi ubijeno. Nekoliko meseci kasnije, islamisti su došli po Vilijama Najgarda, norveškog izdavača ove knjige. Na Najgarda su ispaljena tri metka ispred njegove kuće u Oslu i teško je ranjen.

I to su priče koje pamtimo. Godine 1989. 12 ljudi je ubijeno u pobuni protiv Ruždija u Mumbaiju, njegovom rodnom mestu, gde je knjiga takođe bila zabranjena. Pet Pakistanaca je umrlo u Islamabadu pod sličnim okolnostima.

Što se tiče samog Ruždija, on se sklonio u Englesku, zahvaljujući danonoćnoj zaštiti britanske vlade. Više od decenije živeo je pod imenom „Jozef Anton” (naslov njegovih memoara), seljakajući se iz jedne sigurne kuće u drugu. U prvih šest meseci morao je da se seli 56 puta. (Engleska nije bila imuna na histeriju: Ruždijevu knjigu su palili muslimani u gradu Bredfordu — a na predlog policije, dve knjižare u Bredfordu prestale su da je prodaju.)

Salman Ruždi je proveo polovinu svog života sa ucenjenom glavom — ucena je iznosila oko 3,3 miliona dolara koje je Islamska Republika Iran obećala svakom ko ga ubije. Pa ipak, 2015, godinama nakon što je prestao da se skriva, izjavio je za francuski list L’Express: „Živimo u najmračnijem vremenu koje sam ikada video.”

Pomislili biste da bi Ruždi tako nešto rekao na vrhuncu haosa dok se krio, kada su oni koji su imali veze sa njegovom knjigom bili meta ubistava. Od 2015. mogli ste da naletite na Rudžija na koktelima na Menhetnu ili u pozorištu sa jednom prekrasnom ženom koja ga drži pod ruku. (Biže, već je tada bio oženjen Padnom.)

Ali zašto je rekao da je to „najmračnije vreme“ koje je ikada video? Zato što je ono što je video bilo  slabljenje samih zapadnih vrednosti – ljuta privrženost slobodi misli i slobodi govora – koje su mu spasile život.

„Da su se danas odigrali napadi na Satanske stihove“, rekao je za L’Exspress, „ovi ljudi me ne bi branili, i koristili bi iste argumente protiv mene, optužujući me da vređam etničku i kulturnu manjinu“.

Nije morao da spekuliše. Rekao je to jer su upravo to i uradili.

Vidite, kada je Salman Ruždi trpeo napade, ljudi poput Toma Volfa, Kristofera Hičensa, Normana Majlera, Josifa Brodskog i Šejmusa Hinija stali su u njegovu odbranu. Grupu je predvodila Suzan Sontag, koja je tada bila predsednica PEN Amerike, i organizovala je javna čitanja knjige. Hičens je podsetio kako je Sontag htela da posrami članove grupe ako se ne pojave da brane Ruždija i time pokažu barem malo „građanske odvažnosti“.

Sa skupa književne podrške Ruždiju u februaru 1989. Sleva nadesno: Suzan Sontag, Gaj Talisi, E.L. Doktorov, Norman Majler. (Foto: Getty Images)

Ta hrabrost nije bila nešto apstraktno, posebno za neke knjižare.

Uzmite kao primer herojstvo Endija Rosa, vlasnika sada zatvorene knjižare Cody’s Books u Berkliju, koji je držao knjigu u svojoj prodavnici, na koju je bila bačena bomba ubrzo nakon što je fatva izdata.

Čujte Rosa:

„Normanu Majleru i Suzan Sontag je bilo prilično lako da pričaju o rizikovanju života zarad pružanja podrške nekoj ideji. Na kraju krajeva, živeli su prilično visoko u stambenim zgradama Njujorka. Sasvim je druga stvar bila biti prodavac koji izlaže knjigu na nivou ulice. Morao sam da donesem neke zaista teške odluke o balansiranju naše posvećenosti slobodi govora i stvarne pretnje po živote naših zaposlenih.”

Nakon bacanja bombe, pozvao je sve svoje osoblje na sastanak:

„Ustao sam i rekao osoblju da moramo da donesemo tešku odluku. Morali smo da odlučimo da li da nastavimo da prodajemo Satanske stihove i rizikujemo svoje živote za ono u šta smo verovali. Ili da zauzmemo oprezniji pristup i kompromitujemo naše vrednosti. Pa smo glasali. Osoblje je jednoglasno glasalo da knjiga nastavi da se prodaje. I dalje mi naviru suze kad pomislim na to. To je bio prelomni trenutak u mojih 35 godina knjižarskog posla. Bio je to trenutak kada sam shvatio da je knjižarstvo opasan i subverzivni poziv. Zato što su ideje moćno oružje… Nisam se osećao naročito prijatno što sam heroj i dovodim živote drugih ljudi u opasnost. U tom trenutku nisam znao da li je to bio čin hrabrosti ili gluposti. Ali sa ove distance, rekao bih da je to bio najponosniji dan u mom životu.”

To je bilo kasnih 80-ih.

Do 2015. Amerika je bila sasvim drugačije mesto.

Kada je Ruždi izjavio te stvari za L’Exspress, to je bilo tokom razmimoilaženja u PEN-u, glavnoj književnoj organizaciji u zemlji, koja je odlučila da nagradi satirični francuski časopis Charlie Hebdo. Nekoliko meseci pre toga, dvojica terorista su ubili desetak članova redakcije ovog časopisa. Bilo je nemoguće zamisliti štampani medij koji više zaslužuje da bude prepoznat i istaknut.

razlika između civilizacije i varvarstva je u tome što civilizacija na reči odgovara rečima. Ne noževima, pištoljima ili plamenom. To je linija razgraničenja.

Pa ipak, odgovor više od 200 najslavnijih svetskih autora i autorki bio je da protestuju zbog nagrade. Poznati pisci — Džojs Kerol Outs, Lori Mur, Majkl Kaningem, Rejčel Kušner, Majkl Ondatže, Tedžu Kol, Piter Keri, Džuno Dijaz — tvrdili su da su možda i ljudi koji su upravo gledali kako im ginu prijatelji zbog objavljivanja satiričnog časopisa možda takođe malo krivi. Da ako nešto vređa neku manjinu, da to možda ne bi trebalo štampati. A ti karikaturisti su svakako bili uvredljivi, čak i oni mrtvi. Ovi pisci su optužili PEN da „valorizuje selektivno uvredljiv materijal: materijal koji pojačava antiislamska, antimagrepska, antiarapska osećanja koja već preovladavaju u zapadnom svetu“.

Evo kako je Ruždi odgovorio: „Ovo pitanje nema nikakve veze sa potlačenom i ugroženom manjinom. To ima sve veze sa borbom protiv fanatičnog islama, koji je jako dobro organizovan, dobro finansiran i koji nastoji da nas sve, muslimane kao i nemuslimane, natera da umuknemo od straha.”

Bio je u pravu. Pogrešili su. A njihov građanski kukavičluk, kako ga je Sontag možda opisala, u velikoj meri je odgovoran za klimu u kojoj se danas nalazimo. (Dok sam ovo pisala, dobila sam notifikaciju za vest Njujork Tajmsa u kojoj se kaže da je napadačev „motiv bio nejasan“. Motiv je bio nejasan?)

Ekipa “Reči su nasilje” je u pravu što se tiče moći jezika. Reči mogu biti podle, odvratne, uvredljive i dehumanizirajuće. One mogu učiniti govornika dostojnim prezira, protesta i žestoke kritike. Ali razlika između civilizacije i varvarstva je u tome što civilizacija na reči odgovara rečima. Ne noževima, pištoljima ili plamenom. To je linija razgraničenja. Nema izgovora za brisanje te linije – bilo zbog verskog fanatizma ili ideološke ortodoksije bilo koje druge vrste.

Danas našom kulturom dominiraju oni koji brišu tu granicu — oni koji veruju u ideju da su reči, umetnost, tekstovi, dečije knjige i kolumne isto što i nasilje. Toliko smo navikli na ovaj pogled na svet i ono što on zahteva – izvinjavaj se, puzi, briši, još malo puzi – da više ništa od toga ne primećujemo. Zbog toga možemo izbrojati na jednoj ruci – Dejv Šapel, Dž. K. Rouling — one koji pokazuju da imaju kičmu.

Naravno da su 2022. islamisti konačno zabili nož u Salmana Ruždija. Naravno da sada, kada su reči bukvalno nasilje i J.K. Rouling bukvalno dovodi živote trans osoba u opasnost, čak i pričanje o bilo čemu što bi nekoga moglo uvrediti znači da bukvalno tvrdite da ja ne treba da postojim. Naravno, sada, kada smo okruženi glupostima, i slabostima i samoopsednutošću, čovek izlazi na scenu i zabija nož u Ruždija, zariva mu ga u jetru, zariva mu ga u ruku, zariva mu ga u oko. To je nasilje.

Piše: Bari Weiss
Izvor: commonsense.news
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst Margaret Atvud “Ako ne branimo slobodu govora, živimo u tiraniji. Ruždi nam to dokazuje.”

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: