Hrabrost mladosti u okruženju koje ga ne zaslužuje ili čast izuzecima

SHARE:

Nekoliko ljudi me je ovih dana pitalo zašto ne pratim ovogodišnji EP na svom blogu kao što sam to radila pre nekoliko godina dok je još Savanović bio u repki, a koji je te godine poneo krst tragičkog heroja prvenstva. Odgovor je jednostavan, malko sam porasla od tad pa su mi moji poetsko dramski opisi utakmica, češće veće literarne vrednosti od košarkaške, nekako delovali suvišni i bespotrebni. Pomislila sam – porasla si, Saro, prerasla si. Ali nisam, očigledno, nisam do kraja, nisam kao što nisu ni naši igrači. I to je u redu, ali to je ono što naša javnost i naša zajednica, kojoj je uža specijalnost oranje polja tuđim kurcem, nikada neće razumeti. 

Inspirisana fejzbuk statusom Dimitrija Vojnova o sopstvenoj projekciji u uspehe i neuspehe košarkaša, kao i toga da je vreme da se suočimo sa pravim problemima koji stoje iza ovog poraza, budući da na to nismo obraćali pažnju do sada, jer su momci nekim čudom davali rezultate daleko iznad svojih mogućnosti – rešila sam da ponudim svoju verziju na istu temu, a u skladu sa mehanizmom projekcije i identifikacije. 

fotografija preuzeta sa protothema.gr

Ovaj košarkaški tim, kao i mnogo kreativnih mladih timova u kulturi i nauci u koji ubrajam i tim filma „Amanet“, konstantno daje više nego što ova država zaslužuje da dobije. Država i zajednica to uzimaju zdravo za gotovo, pa ili jedva dočekaju sunovrat mladosti i optuže je za bes i dilentatizam, koja ipak bez iskustva ne može sve na srce, ili se ta mladost izvuče, pa ode u neku drugu državu ili na drugi kontinent. 

Ukoliko se pitate kakve ovo veze ima sa košarkom stvar je vrlo jednostavna, a paralela više nego očigledna. 

Kakva je naša sportska pedagogija i metodika? Katastroralna kao i naša prosveta – čast izuzecima. Zna se kako prolaze mamina i tatina deca, srećan je svako ko za trenera nije imao isfrustriranog morona kome nije do života, pa opet trenira se, sanjaju se veliki snovi, pamtimo naše košarkaške legende, pamtimo naše umetnike i naučnike koji su uprkos svemu nešto postigli. Jer, govorimo sebi, kvalitet i trud se moraju isplatiti. 

Hajmo korak dalje. Zamislimo da su košarkaši diplomirali i da je vreme za prvo zaposlenje.

Kakva je naša klubska košarka? Katastrofalna, politika se uvukla u svaku poru. Upravnici klubova se svađaju i pičkaraju po sad već ukinutim emisijama, jer je cenzura uveliko uzela maha. Svaki poraz suparničkog tima slađi je od svake sopstvene pobede. Da li je potrebno povlačiti paralele sa kulturno-naučno-umetničkom platformom? I šta se onda desi? Ko može, ode u strani klub, ko ne može daje sve od sebe u domaćoj močvari. Ko ode u inostranstvo i te kako mora da podigne standard svoje igre na koju je navikao kod kuće, pogotovo ako ode u NBA. Teško je, ali nema veze, trud i rad se moraju isplatiti, mislimo. I radimo. Ispravljamo sve nakrivo naučene stvari koje smo usvojili, jer su nas u većini slučaja podučavali nekompetenti i nezainteresovani ljudi.

I tako se okupi tim mladih ljudi sa svih strana koje predvodi čovek koji je iznad svega vrhunski sportista u pravom smislu te reči. Koji u ovim užasnim vremenima u koje smo samo bačeni zna šta je kod, šta je vaspitanje, šta je prava sportska filozofija. Koji ne igra na kalkulaciju, već na poštene pobede i još poštenije gubitke. A gubitak nam se desio. Jer smo se uplašili. Jer nismo dovoljno verovali u sebe, zato što ni mi sami nismo znali kako smo uopšte došli tu gde jesmo i kada se to desilo. Kada i kako, jer nas niko nije vodio, jer niko nije ulagao u nas, jer nas niko nije podizao, jer smo sve učili sami i u hodu, uz veliku želju i jednu misao – ta igra koju volimo, ta umetnost kojom se bavimo, ta nauka kojoj se predajemo – to je veće od svega. To je čistije od svih tih malih močvara punih vampirskih žaba koje tripuju da su krokodili. 

Sva podrška koja dođe i ako dođe, dolazi naknadno, dolazi kada je uspeh već ostvaren, a uglavnom se svodi na sponzorstva. Ok, hvala sponzorima i to je nešto, jeste da će nas raščerečiti i iskoristiti do poslednje trunke, ali stisnućemo zube za viši cilj. Likovi košarkaša iskakaće nam iz frižidera, piće vode, ješće sladolede, visiće po supermarketima, opsedaće vas sa svezaka i ložiti neke nove klince da je srce ono što je najvažnije. 

I neka nas… Neka se ložimo i tripujemo, jer od svakog gubitka najgore od svega je nepokušati, pa makar pokušavao u užasnim uslovima, i makar sve delovalo nemoguće. Tako se pomeraju stvari. Mrvicu po mrvicu. Na kraju će se doći do cilja. Teže nego što bi bilo drugima, ali jebiga, takve smo karte izvukli, a nisu ni najgore. Mogli smo da nemamo ni dom i mogli smo da stojimo ispred limenih žica na granici bivajući koletelarna šteta nečije tuđe političke igre. 

Ako momci osvoje bronzu, osvojiće je za državu koja je nezaslužuje, ali osvojiće je za neke nove klince kojima će to značiti. Ako ne, nema veze, ti klinci su dovoljno pametni da nauče iz gubitaka, iz gubitaka, a nikada poraza, jer je poraz samo ako ne pokušavaš do poslednjeg atoma snage. 

Biće medalja i priznanja, biće lažnih čestitki i tapšanja po ramenu, ali od svega najbitnije je to što su se svi ti mladi ljudi izborili za jednu stvar – izborili su se za to da igraju svoju igru po svojim pravilima. Nisu je još usavršili, ali oni imaju vremena. Kome se ne sviđa, neka uradi bolje. Ko je zakasnio, neka se pokloni i produži dalje. 

Mi ćemo srcem kroz zid, jer drugačije ne znamo, nisu nas naučili – čast izuzecima.

sara radojkovic, kartica