Gojko Božović: U društvu u kome nema kritike nema ni slobode

SHARE:

Recite nam za početak nešto o tome kako je nova knjiga vaših eseja Književnost i dani koncipirana, kao i kada i kako su nastajali tekstovi u njoj?

Eseje u ovoj knjizi sam pisao dugo, godinama. Oni su nastajali konkretnim povodima, kao predgovori i pogovori knjigama, kao tekstovi za konferencije u zemlji i inostranstvu, kao tekstovi za listove i časopise. Za esej je uvek potreban neki spoljni povod, ali je potrebno da taj povod izazove unutrašnje razloge esejiste. U prvom ciklusu eseja raspravljam poetička pitanja savremene književnosti. U drugom ciklusu eseja je reč o piscima moderne svetske književnosti koji su mi važni bili važni u vreme dok sam pisao knjigu, a jednako su mi važni i danas kada je knjiga objavljena. U trećem ciklusu eseja govorim o književnosti u doba društvene i ekonomske, medijske i tehnološke tranzicije, uključujući i tranziciju književnosti i visoke kulture iz centra društvenih tokova na same margine društva. Mislim da to menja ne samo status kulture i književnosti, to menja i način na koji književnost nastaje, još više način na koji se književnost razume, a menja i samo društvo. Iako su nastajali u dužem vremenskom periodu, ovi eseji izražavaju zajedničko razumevanje književnosti kao nezamenjivog modela za spoznaju stvarnosti i kao jezičke umetnosti koja nastaje u konkretnom vremenu i prostoru, pa se zato mora razumeti i taj kontekst, svejedno što književnost ne sme ostati samo unutar njega. Samo ako dovodi u pitanje izražajne tokove svog vremena, ali ne dozvoljava nijednoj velikoj sili svog doba da se umeša u njen izraz i u njene razloge, samo tako književnost jednog vremena može postati književnost za sva vremena.

Kakva je danas pozicija eseja kao žanra i sa kakvim emotivnim stavom o njemu govorite i pišete nazivajući ga „ekskluzivnim“?

Esej kao žanr je u sistemu književnih znanja danas u velikoj meri skrajnut, a pogotovu je marginalizovan u javnom prostoru. To nije ni privilegovani način razmatranja književnih problema i okruženja u kome oni stiču svoj značaj, ni uticajni način na koji se uobličavaju poetike ili književni pogledi na svet, niti je forma u kojoj se uobličavaju i raspravljaju važne društvene ideje. Uostalom, književni problemi u aktuelnom kontekstu sve više izgledaju kao zbirka neiscrpnog mnoštva problema koje svaki pisac, kao da piše sam na svetu, rešava sam za sebe. Poetike su izgubile značaj koji su imale pre samo dvadesetak godina, a u modernom razdoblju svetske književnosti neprestano sve do tada. Ne postoje ni generacijske, ni kulturološke, ni implicitne, ni eksplicitne poetike, sve je manje pisaca koji, čak u sopstvenom opusu, oblikuju koliko-toliko prepoznatljiv i dosledno izveden poetički okvir. Tema je postala gotovo sve što se očekuje i zahteva od književnosti. I književnost tome sve više izlazi u susret. Sveopšta pragmatizacija i tehnokratizacija iskustva potiskuju značaj ideja u svim segmentima svakodnevice: od književnosti i kulture do društva i politike. Takav kontekst nije pogodan za veće javno prisustvo eseja kao važnog oblika dijaloškog i kritičkog govora. U dobu potrošačke civilizacije kritički i analitički govor nije poželjan, a jedva da je i mogući. Kritika u svojim različitim izdanjima, od umetničke do društvene i političke kritike, pa tako i esej kao suma različitih analitičkih iskustava, povukla se pred agresivnim marketingom, tehnikama promocije i razobručenom propagandom. Inflacija proizvoda i sadržaja u potrošačkoj civilizaciji onemogućava kritički uvid u njihovu vrednost, samim tim kritika nije ni društveno poželjna, ni politički korektna. Mi ne biramo proizvode, ni sadržaje, pa tako ni knjige po stvarnom uvidu u njihov kvalitet i sadržaj, po njihovoj vrednosti ili upotrebnoj dimenziji. Mi sve to biramo kao produžena ruka marktinških kampanja, tržišnih trendova i medijski indukovane poznatosti, emotivno se a ne kritički i samosvesno poistovećujući s tim. Otuda ne biramo mi, nego je neko već izabrao u naše ime. U takvom kontekstu kritika i esej kao njena naročita forma imaju ograničeno prisustvo u javnosti i vrlo limitiran uticaj. Kada govorim o eseju kao „ekskluzivnom žanru“, imam na umu dve njegove odlike. Esej je ekskluzivan po tome što se njegovim sredstvima i postupcima mogu izraziti pitanja koja nije moguće jednako precizno odrediti u drugim književnim ili socijalnim formama. Ali esej je ekskluzivan sve više i po tome što je postao tiha retkost. Nije to, pri tome, uopšte malo, niti je loša sudbina. Danas se govori mnogo i bučno, čovek se odmori kada se suoči s nekom tihom i promišljenom formom.

Da li književnost Srednje Evrope, o kojoj pišete na više mesta u svojim esejima, i dalje predstavlja živ i aktuelan književni topos, da li prelazi ili je već prešla književno-teorijsko i istorijsku odrednicu na putu ka odlaganju u tradiciju (Kiš, Konrad, Kundera)? Kakva je percepcija tog geografski uslovljenog stvaralaštva danas?

Ideja Srednje Evrope u modernom smislu nastala je u okviru književnosti, u velikim esejističkim spisima Danila Kiša, Đerđa Konrada, Milana Kundere ili Klaudija Magrisa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Kod njih ideja Srednje Evrope nije u svemu ista. Ona je negde više kulturna, negde je više društveno-istorijska ili geografska, negde je više politička činjenica. Negde je, opet, više mitteleuropa. Neki pisci su u tim godinama govorili kako je Srednja Evropa za njih samo meteorološki pojam. Ali kod svih tih pisaca, uprkos razlikama koje se mogu uočiti, Srednja Evropa ima jednu ključnu zajedničku dimenziju. Ona je međuprostor koji mora da se emancipuje od totalitarnog iskustva Istoka, a da se istovremeno predstavi Zapadu kao jedinstven i poseban kulturni entitet. U kontekstu Hladnog rata i blokovske podele Evrope to je bila važna kulturna, intelektualna, pa, ako hoćete, i politička činjenica. U promenjenim istorijskim i geopolitičkim okolnostima Srednja Evropa je izgubila taj svoj raniji konceptualni značaj, ona je sve manje operativna i kao geografski pojam. Poslednjih godina, paradoksalno, prostor Srednje Evrope reintegriše razorno iskustvo populizma. Ako je nestala ideja Srednje Evrope, kao jedna od najuticajnijih intelektualnih zamisli iz prve polovine osamdesetih, nastale su neke nove političke celine. Pomenimo neke od njih: Zapadni Balkan, Jugoistočna Evropa, Region. Imena ovih celina, koje se delimično preklapaju, nastala su u različitim političkim kancelarijama. I to je simptom jedne velike i suštinske razlike. Nekada su ideje oblikovane u književnosti i humanističkim disciplinama, danas nastaju u politici koja je sve manje ideologija a sve više menadžment, sve manje stvar ideja, a sve više stvar operativnih postupaka i interesa. Iako su neke njihove ideje, dakle, danas zanemarene, književnost pisaca koji su oblikovali ideju Srednje Evrope ostaje živa tradicija savremene literature.

Primetili ste sledeće: „Poezija je, ipak, glas upućen nekome, ako taj glas niko ne čuje, onda se ona suočava s dubokom krizom sopstvenog smisla.“ Kako vidite današnju situaciju u poeziji, koju i sami stvarate?

 Poezija je verovatno najmarginalniji od svih književnih žanrova. To se dogodilo vrlo brzo, u samo nekoliko decenija i u samo nekoliko generacija. Duh poezije u mnogo čemu nije saglasan duhu modernog vremena, što nikako ne znači da poezija nije moderna, niti dovodi u pitanje pronicljivost poezije da razume moderno doba. Naprotiv, poezija je jedan od najmoćnijih izraza razumevanja svog vremena. Ali beskrajna zabava, umnožene informacije, površnost, pragmatizam, neverovatna buka na javnoj sceni – ništa od toga nije dobar kontekst za veću vidljivost poezije. Poezija traži strpljivost, a ko je danas strpljiv. Očekuje iznijansiranost u izrazu, a svaka nijansa jeste siguran način da vas mnogi baš zbog toga ne razumeju i ne čuju. Uprkos marginalizaciji moderne poezije, ne treba prevideti njenu paradoksalnu snagu. Upravo zato što je isključena iz sistema modernih moći poezija ne mora da sa tim moćima sklapa kompromise. To je, recimo, velika opasnost za savremeni roman. Poezija može da istražuje jezik, formu i poetiku: neki od najozbiljnijih prodora u savremenoj književnosti odigravaju se baš u poeziji. I na toj osnovi izrasta subverzivnost i oslobođenost poezije, a danas je najteže biti slobodan i nezavistan.

Napisali ste o romanu: „Da nema romana, savremena srpska književnost bi praktično sasvim izgubila svoj medijski status i širi javni odjek.“ Kako objašnjavate ovoliku dominaciju romana, i da li ta dominacija ima i neke negativne posledice?

Dominacija romana je tehnološko, medijsko i komunikacijsko pitanje. Roman je dete građanske epohe i prve i druge tehnološke revolucije, a vidimo da mu savršeno odgovaraju i informatička revolucija i uopšte nove tehnologije i novi mediji. Kao što su razvoj štamparstva i razvoj novina i časopisa u 19. veku obeležili prvi veliki uzlet romana u modernom dobu, tako je pisanje obuhvatne i zahtevne forme kao što je roman dodatno olakšano i podstaknuto kompjuterima. Pisanje romana više nije fizički posao, sada je samo stvar veštine, ambicije, karijere, zanatskog umeća, potrebe da se učestvuje u najpopularnijoj književnog formi našeg vremena, neretko i radne terapije. Naravno, u jednom broju primera i istinske potrebe da se baš u toj formi kaže nešto važno. Po svojoj prirodi, roman može da u sebe uključi najrazličitije oblike govora i umetničke postupke, u tom smislu on je otvoreniji za nove forme i izraze od priče, a pogotovu od pesme. U osnovi romana je priča. Neko je rekao da se sve priče mogu svesti na samo jedan obrazac: „Neko je negde nekom prilikom došao.“ U različitim vremenima od romana su se zahtevale različite stvari, nekada da oblikuje osnovna društvena i javna pitanja, nekada da raspravlja i stvara ideje, nekada da bude u temeljima osnivačkih i identitetskih priča evropskih nacija, nekada da bude glasnogovornik novih ideoloških i društvenih tokova, nekada da formuliše novo razumevanje stvarnosti, nekada da se bavi najpre poetikom, u drugim prilikama da istražuje vlastitu formu. Kako god bilo, roman je doživljen kao važna forma razumevanja sveta, ali i kao važan izraz duha vremena. U savremenom trenutku od romana se zahteva samo priča, što je moguće preglednija i jednostavnija, priča koja nije opterećena ni jezičkim ni formalnim istraživanjima, ni pitanjima poetike, ni pokretanjem ideja. Tom zahtevu od svih književnih žanrova roman može najviše da izađe u susret. I roman to u najvećem broju primera odista i čini. U tome je medijska i komunikacijska prednost romana u odnosu na druge književne žanrove. Oni po svojoj prirodi ne mogu da pruže tako preglednu, jednostavnu i ničim neopterećenu priču. Otuda je roman književnosti učinio ono što su filmu učinile televizijske serije.

Pišući o Teriju Igltonu i njegovoj knjizi o postmodernizmu, neminovno se nameće i pitanje odnosa politike i književnosti. Da li se ispostavlja važnijim iznošenje političkih stavova ili koncipiranje junaka kao političkog subjekta?

 Knjiga Terija Igltona o postmodernizmu meni je bila upečatljiv primer jednog evropocentričnog, još bolje, zapadnoevropocentričnog odnosa prema stvarnosti. Iznoseći političku argumentaciju protiv postmodernizma, a ne književnu ili poetičku ili filozofsku, Iglton na jednom mestu doslovno kaže da on ne razume mišljenja da se stvar komunizma nije pokazala u praksi kada komunizam nigde u praksi nije ni ostvaren. Da li je moguće razumeti stvarnost ako isključimo sve ono što se u stvarnosti ne odigrava neposredno ispred naših očiju? Iglton smagtra da se u praksi potvrdilo ili demantovalo samo ono što je realizovano u praksi Zapadne Evrope. Milioni ljudskih sudbina u Istočnoj Evropi u drugoj polovini 20. veka za njega nisu dovoljno uverljiva praksa. U tome je opasnost ideologija: bez njih je teško, jer se u njima utemeljuju vrednosti koje možemo da prihvatimo ili odbacimo, svejedno, ali se lako postaje zarobljenik ideologija. Duboko sam uveren da odnos književnosti i politike mora podrazumevati jednu suštinsku asimetričanu dimenziju. Književnost ima prava da preispituje sve političke teme i sadržaje, da ih dovodi u pitanje, osporava i kritikuje, demonopolizuje i potkopava njihovu moć, ali politika, kao ni jedna druga moćna sila našeg vremena, ni ekonomija, ni ideologija, ni crkva, ni društvo, ne mogu da intervenišu u pitanjima književnosti. Književnost mora biti autonomna od uticaja bilo kog tipa moći, politika, upravo zato što je moć u čistom stanju, ne može biti autonomna od kritičkog preispitivanja.

Šta nam o književnosti govori odnos između statusa književnih nagrada i statusa samih književnih dela koja te nagrade (ne)dobijaju?

Književne nagrade su izgubile značaj koji su dugo vremena imale. Obično se govori kako književnih nagrada ima mnogo, što je verovatno i tačno, ali to nije suština problema. Nagrade su u prirodi evropskog čoveka, i da ih prima i da ih daje. I u drugim evropskim kulturama postoji veliki broj književnih nagrada. Problem sa nagradama je što ne ispunjavaju dve svoje osnovne funkcije, jer više ne učestvuju u dovoljnoj meri, sem izuzetno, u sudbini nagrađenih knjiga. Dakle, većina književnih nagrada više ne povećava prodaju knjiga, niti nagrađenom autoru donosi značajniji novac koji bi mu omogućio mirnije pisanje sledeće knjige. To bi bila socijalna funkcija nagrada. Druga funkcija, vrednosna, još je značajnija. Književne nagrade su bile nastavak književne kritike drugim sredstvima. Zajedno sa književnom kritikom, nagrade su predstavljale najvažniji instrument kanonizacije književnosti, samim tim i najvažniju preporuku čitaocima. Ta dva oblika kanonizacije književnosti su nestala, jer ne mogu funkcionisati u novim medijskim i epohalnim okonlnostima, novi nisu osmišljeni, pa je prazan prostor naselio agresivni marketing. Čak se i u književnim krugovima sve više govori o prodaji, iako to ne mora da ima nikakvu stvarnu vetzu sa književnim vrednostima. A u inflaciji knjiga književnost je postala nepregledno, bezobalno more u čije se istraživanje upuštaju samo profesionalni plivači, entuzijasti i baš dobronamerni čitaoci. Da bi književnost živela punim dahom, a ne samo preživljavala u relativnom uskim krugovima, neophodno je da osvoji širi javni prostor. I to je prvorazredno pitanje svih koji se na bilo koji način bave književnošću.

U jednom od eseja iznosite dosta oštar stav: „Za društvenom funkcijom književnosti, pa ni kritike, ne treba žaliti.“ Ako je ona nestala u svom značaju i vidljivosti, zašto je ništa nije zamenilo?

Društvena funkcija književnosti nestala je u novim društvenim i političkim okolnostima, kada se osnovna pitanja društva više nisu raspravljala u velikim savremenim delima ili, ako i jesu, onda to nije imalo nikakav uticaj na samo društvo. Ta pitanja su danas izmeštena u netransparentne centre moći odakle se u gotovom stanju, kao neupitna datost, emituju  u novim socijalnim i komunikacijskim formama, od marketinga i propagande, preko političkog menadžmenta i digitalnih svetova, do masovne kulture koja je razorila ne samo društvenu funkciju književnosti nego i društvenu funkciju same visoke kulture. To nije ostavilo posledice samo na književnost i kulturu, to je ostavilo duboke posledice na društvo. Društvo bez visoke kulture i kvalitetne književnosti niti je stabilno, niti ima postojanu sliku vrednosti, niti dobre primere i standarde. Marginalizacija kulture ugrozila je kritički potencijal društva. Otuda se modernim društvima sve više upravlja, politika postaje menadžment, a u društvima se sve manje razgovara, raspravlja i kritikuje. Tako društva sve manje utiču na karakter poretka. Dok je visoka kultura bila kritička, masovna kultura je anestetička, zabavna i koruptivna. Ona nas uljuljkuje u ničim opravdanom uverenju da živimo u najboljem od svih svetova. Na drugoj strani, društvena kritika je opterećivala književnost, pogotovu neke od žanrova, tim neprestanim zahtevom da formuliše ključne društvene tokove i da izražava osnovna pitanja jednog vremena. Književnost se tako institucionalizovala, ali je gubila jedno važno polje slobode. Problem je što je nestanak društvene funkcije ostavio književnost bez šire vidljivosti i bez dovoljnog javnog prostora. Nove funkcije književnosti nisu smišljene, društvo se odreklo njih jer se okrenulo novim formama, najpre zabavi i masovnoj kulturi, kao jednom od izvora populizma, tako da je književnost postala suštinski individualizovana: ona za svakog konkretnog čitaoca ima u nečemu posebnu, individualnu funkciju.

Kao jednu specifičnu dijagnozu ultra-komercijalne savremene književnosti dajete epitet „niskomimetske“? Da li je on možda i ključan za razumevanje krize književnosti u savremenom svetu?

Kao što postoje rijaliti formati na televiziji, koji su većinu televizija od uticajnog prostora za raspravu i informisanje pretvorile u besmislene bahanalije, kao što su na tržištu štampanih medija tabloidi preuzeli glavnu ulogu, pri čemu oni više nisu nastavak voajerizma drugim sredstvima koliko su način na koji su oblikuje javno mnjenje i politička svest, tako je i na tržištu knjiga uočljiva dominacija tabloida u koricama knjiga. Na taj način se potpuno dekonstruiše javni prostor koji je neophodan za dijalog, raspravu i društvenu kritiku. U društvu u kome nema kritike nema ni slobode. U takvom društvu nema građanina, već samo podanika i, eventualno, u skladu s mogućnostima, potrošača jeftinih sadržaja i nametnutih proizvoda. Ultra-komercijalna književnost nije deo prirodne potrebe književnosti da ima što više čitalaca, pa samim tim i što je moguće bolju prodaju. Nije problem u prodaji, već u tome šta se prodaje. Ultra-komercijalna književnost suštinski i nije deo književnosti, ona je samo neka vrsta teksta koja sa umetničkim karakterom literature nema nikakve veze. U jednoj od eseja u knjizi Književnost i dani pozvao sam se na ideju Vladana Desnice o primenjenoj književnosti kao mogućem rešenju ove konfuzije koja oduzima javni prostor književnosti.

Na nekoliko mesta pominjete, u kontekstu ratova na prostorima bivše Jugoslavije, još jedan paralelan rat, a to je bio rat za jugoslovensko kulturno nasleđe. Šta je danas sa tim nasleđem i da li još možemo da govorimo o nekakvom zajedničkom kulturnom prostoru?

Jugoslovensko kulturno nasleđe postoji u generacijama koje su ga stvarale ili u generacijama koje su ga zapamtile. Što se više odmičemo od jugoslovenske epohe, pitanje tog nasleđa postaje sve više upitno, dok na kraju i sasvim ne izbledi. Nove generacije koje nisu zapamtile jugoslovensku stvarnost, ni jugoslovensku kulturnu scenu nemaju više pravi odnos prema tome. Jedni se, i mislim da je to većina, uklapaju u nove socijalne i političke kontekste, a u današnjem anistorijskom razumevanju stvari Jugoslavija je daleka prošlost. Drugi jugoslovensku stvarnost nekritički idealizuju, previđavajući da je to bilo autoritarno jednopartijsko društvo sa mnoštvom nerazrešenih pitanja koja su nam se u jednom trenutku sručila na glavu. Ili pak to iskustvo nekritički odbacuju, previđajući dela koja su nastala i iskustva koja i danas mogu biti primenjena. Sudbinu jugoslovenskog kulturnog nasleđa pokazuje i neprestana borba za interpretaciju jugoslovenske epohe. Te nepomirljivosti će, kako stvari stoje, nadživeti pamćenje kulturnog zajedništva. Kultura ima posebnu ulogu već samim tim što se doživljava kao osnova identitetskih legimimacija. Drama identiteta potresa prostor bivše Jugoslavije i u većini sredina identitet se oblikuje u negaciji prema sopstvenom okruženju. Tu sudbinu pokazuje i neobična borba za imenovanje tog prostora i tog nasleđa. Govorimo o nasleđu zemlje čije je ime na dobrom delu tog prostora tabuizirano. Otuda se čak sve manje govori i „bivša Jugoslavija“, što deluje kao prilično neutralno i činjenično utemeljeno stanje stvari. Došlo se do politički korektne i samim tim apstraktne imenice Region. Region je nastao da se ne bi pominjala Jugoslavija. Ali koji je to Region? Gde se on nalazi? Po čemu se on razlikuje od tolikih drugih regiona? Ta pitanja pokazuju da je jugoslovensko kulturno nasleđe sve manje zajedničko, a sve više pitanje duboko podeljenih interpretacija. Izmenjeni društveni i politički kontekst, činjenica da su pojedine zemlje bivše Jugoslavije u Evropskoj uniji, dok to većina nije, nepomirljivi pogledi na bližu i dalju prošlost, nejednaka međusobna kulturna otvorenost ovih sredina, sve to utiče na to da je kulturni prostor u manjoj meri ostvarljiv od ekonomskog prostora, a pogotovu manje od saradnje populističkih političkih klasa i kriminalnih balkanskih internacionala.

Pitanja: Danilo Lučić