Geografija stvari (Petar Miloradović, “O zelenom kamionu i drugom”)

SHARE:

Petar Miloradović, put

Bojan Vasić
Geografija stvari

Iako bi se moglo reći da je putovanje centralni, ili barem najznačajniji, motiv nove Miloradovićeve knjige, to ipak ne bi bilo sasvim tačno. Daleko je bitniji način na koji se to putovanje ostvaruje, a on je naznačen već samim naslovom. Vozilo, u stvari, kao predmet a time i mogući fizički kontejner za skladištenje značenja – što je tipično za ovog autora – predstavlja žižnu tačku koja omogućava da se utisci umnožavaju i sabiraju. Kao noseći motiv, “zeleni kamion” se nastavlja na liniju sličnih povlašćenih mesta i stvari iz njegovih ranijih knjiga, na motive albuma sa slajdovima, lokalne prodavnice, manastire. A ta mesta nisu samo predmeti autorove fascinacije, ona su i ključni operatori pri jednom subjektivnom presabiranju haotičnog mnoštva onog individualnog kao i “kovitlaca značenja” koji ga okružuje, osmišljavanju kategorija prostora i vremena, kao i pri određivanju odnosa između imena i svojstava stvari, reči i stvarnosti. Ovi operatori se pokazuju kao povlašćeni poetski motivi iz još jednog razloga: njihovo unutrašnje svojstvo neograničenog kompiliranja različtitosti već ih gotovo “same od sebe” povezuje sa predmetom sličnih kapaciteta – knjigom.

            Veliki broj tekstova zbirke već u prvim stihovima jasno postavlja pesnički subjekt u specifično shvaćenu situaciju putovanja. I pri tome, nije toliko bitno što se subjekt nalazi u ulozi putnika koliko sama činjenica da konstantno izmeštanje i promena fundamentalno utiču na prirodu percipiranja stvarnosti. Može se reći da putovanje nije niz događaja kojima subjekt nastoji da izmeni sebe i svoje iskustvo. Ono je konstanta unapred izabrana u skladu sa već izgrađenom autorskom strategijom i pre bi se moglo nazvati stanjem nego sledom događaja. Posmatranje sveta iz jedne tačke, sa mesta vozača ili suvozača, sa parkinga ili iz drumske kafane, ili, jednostavno, iza objektiva, omogućava, u stvari, svetu da se kreće i putuje, a da subjektivnost ostane stabilna kako bi i mogla da stekne neophodnu distancu od tog sveta, razdvajanje neophodno za percepciju. Takođe, subjekt stiče i neophodan medijum preko kojeg prima i tumači stvari.

miloradović

Petar Miloradović, O zelenom kamionu i drugom, KC Novog Sada, 2014

Još od ranije su tu funkciju obavljali slajdovi, fotografije, rad sećanja, marke proizvoda. Ovde povlašćenu ulogu, pored navedenog, dobijaju i stakla na vozilima – vetrobran, prozori, retrovizor – koji postaju nalik staklu objektiva kamere ili fotoaparata. Tako se već u prvoj pesmi zbirke kaže za putnike koji sede unutar autobusa: „Ako gledaš, / vidiš nas dvodimenzionalno, tačno“ („Dubrava“). Izjednačavanje dvodimenzionalnosti i tačnosti na prvi pogled može izgledati iznenađujuće, naročito ako tačnost ovde shvatamo u smislu istinitosti opažanja i predstavljanja stvarnosti. Ali, ako ovo “tačno” shvatimo pre svega kao preciznost unutrašnju za sam sistem označavanja, nedoumica nestaje. Miloradović, naime, kreće od predmetne konkretnosti označenog očišćenog od svakog viška značenja kao od najsigurnijeg polazišta. Predmet je uvek tek neka vrsta fotografije predmeta, na čiju se poleđinu tek naknadno, poetski, ispisuje značenje: „Naša mašina na prazno radi, / samo njen zvuk / i podrhtavanje čini smisao / smešta nas precizno na svoje mesto“ („Dubrava“).

Tek predmeti i ljudi viđeni u svojoj “dvodimenzinalnoj”, praznoj neposrednosti mogu početi da govore za sebe, mogu ispričati svoju priču. Ali taj potencijalni narativ je izmešten iz poetskog sveta Miloradovićevih knjiga. Kao što to u pogovoru primećuje Nenad Jovanović, autor samo postavlja osnove za proznu naraciju, ali se u nju po pravilu ne upušta. Ono što Miloradović stvara i čime operiše jeste “slika”. Veristički deskriptivna slika osnovna je jedinica ove poezije. A ono što tim slikama dodaje treću dimenziju – smisao – jeste sam rad pesničke asocijativnosti, ali i način komponovanja upotrebljenih motiva. Zato nije neverovatno što opisujući funkcionisanje društva i sudbine ljudi, i to gledajući direktno u ekonomski aspekt tog funkcionisanja i njegov uticaj na oblikovanje tih sudbina, Miloradović ostaje ne samo neangažovan, nego kao da i odbija da dozvoli tom mehanizmu da stvarima nametne svoj smisao.

Pretvaranje stvari u plošne slike čini se, tako, kao rad na preciznom imenovanju stvari, ali i njihovom oslobađanju od spolja nametnutih uzročno-posledičnih veza. To je vidljivo i u stilu kojim su pesme pisane. Deskriptivni niz oslobođen je svega suvišnog, iskonstruisan mu je prostor neposrednosti, ponovnog (polovnog) pojavljivanja. Pesnički subjekt dozvoljava sebi da bitnije progovori van ovog deskriptivnog okvira samo kada je lično potaknut nečim, prizorom ili nečijom pričom, ili kada se stvari direktno tiču njega. Slika ponekad pokreće asocijativni niz, kao u pesmi „Kosmos“, ali on ipak pušta da stvarnost govori sama za sebe, ograničavajući se samo na to da bira kadrove koji će se naći u pesmi i da uz njih ostavi kratak komentar. „Blistavi točak mogućnosti, / pomerao mi je misli / i one su lutale čas u jednom, / čas u drugom pravcu“, navodi se u istoj pesmi. Započeti niz ostaje samo spomenut, i to od spolja, kao da se radi o nečemu što se dešava nezavisno i izvan subjekta, on samo percipira to lutanje. To za njega kao da otvara prostor neodređenosti, pravi prostor slobode, u stvari, koji je „u ćutanju o prošlom / i neznanju o bilo čemu drugom“ („Sreća“). Prećutani asocijativni niz iz “Kosmosa” lako bi mogao biti paralelan onom verističkom koji čini pesmu “Vijadukt”.

Pomenuta kategorija prošlog, tako, označava prostor onoga što već jeste, i ne predstavlja nužno samo vremensku odrednicu. Ono preostalo, sadašnjost i budućnost, pripadaju, tako, trećoj dimenziji stvari, smislu shvaćenom u svedenom obliku “titlovanog ćutanja”. Opisivanje slajdova ili prizora iz detinjstva pre su rad na opredmećivanju unutrašnjeg prostora, i njegovom izjednačavanju sa spoljašnjim, nego evociranje prošlog. Vođenje dnevnika približava se time fotografisanju i predstavlja, isto tako, demistifikaciju, uvođenje preciznosti dvodimenzionalnog i u sam prostor subjektivnog. Pesma time gubi svoj povlašćeni karakter automnog prostora i postaje neka vrsta ličnog kataloga stvari i značenja, sasvim nalik kutiji sa fotografijama prodavnice ili prikolica šlepera. Ovo približavanje utiče na to da su dve vrste poetskog oneobičavanja dominantne u Miloradovićevoj poetici. S jedne strane, pojavljuju se iznenađujuće obični motivi kojima na prvi pogled nije mesto u pesmi – jedan takav je i zeleni kamion iz naslova zbirke. S druge strane, dovoljno je da je neki motiv neobičan sam po sebi, pa da se nađe u poetskom katalogu, kao što je to slučaj sa imenom kafane „Kosmos“ iz istoimene pesme.

Odsustvo potrebe da se deskripcija svakodnevnog upotrebi tek kao uvod za stvaranje snažnog epifanijskog efekta i kao podloga za uvođenje metafizičke dimenzije jeste ono što Miloradovićevu poeziju udaljava od epicentra transsimbolističke generacije, i razlog što su ponekad njegovi tekstovi viđeni kao nedovoljno estetski sugestivni. Njegov minimalizam nije radikalan, već pre pun obzira. Uporno ostajanje na planu imanencije, s jedne strane, ne dozvoljava da se smisao stvari odredi na nekom drugom planu, već da izraste iz njih samih, da one same progovore. Istovremeno, prisustvo stabilne subjektivnosti ne dozvoljava, s druge strane, da se stvari među sobom izjednače u hiperrealističkoj istovetnosti. Singularnost svega postojećeg uvek je ostvarena u toplom dodiru sa emotivnom otvorenošću samog pesničkog subjekta.

bojan vasić