(Foto)realizam Helge Šubert (I deo) Upravo realizam u pripovednom stilu Helge Šubert igra ključnu ulogu u stvaranju književne paralele sistemu u kom se autorka osetila zarobljenom, a nije imala želju da ga menja, piše Džulija Pecl.

Spisateljica Helga Šubert je, uprkos tome što je sa svojih dvadesetak knjiga ostavila dubok trag u savremenoj nemačkoj književnosti, do sada bila relativno malo poznata čitaocima i čitateljkama na našem jeziku. Njena dela skoro da preuzimaju ulogu dokumenta o životu u Istočnoj Nemačkoj pre i nakon pada Berlinskog zida, a opus joj je dodatno zanimljiv jer je decenijama radila i kao klinički psiholog, što se odrazilo i na njeno književno delo. Helga Šubert proslavila je početkom godine 85. rođendan, a nedavno je kod nas objavljena i zbirka njene novije kratke proze O ustajanju: priče o životu (Kontrast, 2025, u prevodu Dušana Nikolića sa nemačkog). Tim povodom prenosimo ovde odlomak iz studije germanistkinje Džulije Pecl Realizam i stvarnost kod Helge Šubert, Helge Kenigsdorf i Monike Maron.

***

Stvaralaštvo Helge Šubert blisko je konceptu „dokumentarne fikcije“. Njenu kratku prozu većim delom čini posmatranje drugih ljudi, prepričavanje njihovih priča glasom naratora. Značajan deo njenih pripovetki ima i izrazito autobiografski ton. Delo joj se svrstava u kategoriju dokumentarne fikcije delimično i zato što se autorka koristi činjenicama prikupljenim iz sopstvenog okruženja, isečcima iz novina i istorijskom građom[1], a delimično i zbog toga što njena proza predstavlja svedočanstvo o životu u Demokratskoj republici Nemačkoj (DDR).

Utisku dokumentarnosti doprinosi i njen izrazito realističan stil; ona, kao po pravilu, ne pribegava eksperimentalnim tehnikama. Značaj efekta dokumentarnosti njenog dela ogleda se u njegovoj funkciji. U nastavku će biti pokazano da upravo realizam u pripovednom stilu Helge Šubert igra ključnu ulogu u stvaranju književne paralele sistemu u kom se autorka osetila zarobljenom, a nije imala želju da ga menja: „Naime, nisam htela da menjam taj sistem, već uopšte nisam htela da ga imam“. (Šubert, Neistomišljenica, str. 169).

Šubertova nije ni reformistkinja niti disidentkinja. Njeno delo odražava nemoć kakvu je osećala dok je živela pod vlašću SED-a

Delo Helge Šubert odražava lično otuđenje od režima, prati njen put od rezigniranog prihvatanja vlasti Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED) u zemlji iza Berlinskog zida do trenutka kada želja da ode postaje neodoljiva. Važno je primetiti notu rezignacije u njenom stvaralaštvu. Njeni protagonisti nigde nisu istinski aktivni. Njene priče govore o pasivnosti u uslovima izrabljivanja. Njeni likovi retko kad ispolje volju da menjaju svoje živote; ako i dođe do neke aktivnosti, ona je obično vezana za prihvatanje ili pomirenje sa datim stanjem. Protagonisti Helge Šubert rešavaju sopstvene unutrašnje sukobe tako što uče da žive sa nepoželjnom situacijom ili je čak prihvataju. Promena uvek poprima oblik unutrašnje promene perspektive, a ne spoljašnjih okolnosti. Šubertova nije ni reformistkinja niti disidentkinja. Njeno delo odražava nemoć kakvu je osećala dok je živela pod vlašću SED-a.

Postoje dva važna aspekta koja treba uzeti u obzir pri analizi stvaralaštva Helge Šubert: strukturu i sadržinu. Strukturno, delo Šubertove izražava podjednako mnogo toga o životu u DDR-u koliko i tematski. Videće se da postoje dve ključne funkcije izražene kroz strukturu sinhronijskog fotorealizma kod nje: prvo, ona deluje kao olakšanje od hipokrizije koju je nametala diktatura; drugo, prenosi osećaj stagnacije i očaja do kog dovodi zatvoreni sistem.

Kada je reč o sadržaju, u njenom delu javljaju se tri važne teme. One su usko povezane sa funkcijama sinhronijskog fotorealizma. Prva je nesposobnost da se sazri; mnogi njeni likovi ostaju emocionalno zakržljali ili zauvek detinjasti. Druga važna tema je „gubitak sposobnosti za nošenje sa konfliktom“ (Verlust an Konfliktfähigkeit), kako to definiše Karsten Dimel. Treća tema je granica izdržljivosti, gde rezignacija i prihvatanje ustupaju prostor očaju. Pojava ove teme u poznijim delima Šubertove poklapa se s njenom odlukom da napusti DDR.

Stil Šubertove je, pre svega, reakcija na licemerje države i na održavanje licemerja, „duplog mišljenja“ i „duplog delanja“ (Doppeldenken i Doppelhandeln), na šta je sistem primorao građane DDR-a (Tojpe, Veber, str. 53). Njene jednodimenzionalne naracije, lišene simbolizma i skrivenih značenja, mogu se posmatrati kao ventil za pritisak izazvan prinudom da se živi dvostruki život. Ta prinuda bila je posledica visokog stepena politizacije svakodnevnog života u diktaturi[2].

Drugo, potreba Šubertove da dokumentuje, umesto da analizira ili agituje, odražava osećaj stagnacije u DDR-u i socijalizmu. Njena generacija nije doživela euforiju izgradnje humanog društva na ruševinama rata. Njena generacija nasledila je socijalizam nakon što je borba bila gotova, i videla je samo stagnaciju.

Ursula Loson ističe:

Čini se da postoje brojni dokazi o širokom nezadovoljstvu i razočaranosti u značajna postignuća generacije osnivača. Ispostavlja se da više nema novih horizonta kojima bi se težilo, novih granica koje bi se osvajale, niti ideja koje bi mogle da ujedine ljude oko zajedničkog poduhvata. Pojedinac je prepušten samom sebi, da se sam nosi sa problemima života u strogo kontrolisanom društvu. Da bi imao relativno udoban i siguran život, mora da se povinuje, ali povinovanje ne jača samopoštovanje. (Loson, “Osnivači”)

Šubertova, dakle, nije pišući pokušavala da ostvari utopiju kakvu je obećavao komunizam, kao što je to bio slučaj sa optimističkim socrealizmom generacije obnove (Aufbaugeneration). Nije pokušavala ni da pokrene promene iznutra, jer ni u socijalizam nije verovala, niti ga je želela. A nije igrala ni ulogu disidentkinje, niti je pokušavala da odvali deo zida, jer nije verovala da će on ikada pasti. Umesto toga, pribegla je opisivanju, pažljivo je beležila sitnice i na papiru hvatala fragmente pojedinačnih sudbina oko sebe. Na horizontu nije videla nikakvu promenu, već samo sve unakaženije i infantilizovanije društvo:

Identitet mi je bio nametnut. Jednostavno sam bila prisiljena da imam određeno državljanstvo. Bilo me je sramota što živim u zemlji koja zatvara svoje ljude i koja je pod diktaturom. (…) Živelo se sa svešću o strahu i potpunoj nemoći. Veoma sam se plašila tog sistema. Živela sam tamo i nisam mogla da zadržim distancu. (Tojpe, Veber, str. 51–52)

Kad se to ima na umu, onda ne iznenađuje to što Šubertova usvaja pristup karakterističan za realizam. Pojam realizma usko je povezan sa još jednim važnim momentom. Sve tri autorke obuhvaćene ovom studijom na različite načine se bave pojmom vremena. To je naročito važno za razumevanje perspektive Helge Šubert, jer upravo pojam vremena definiše njen odnos prema stvarnosti. Njeno delo ima tendenciju da bude sinhronijsko (pojam preuzet iz lingvistike, u suprotnosti s dijahronijskim). Njeni tekstovi opisuju stanje stvari u određenom trenutku, dok se tekstovi Helge Kenigsdorf mogu opisati kao dijahronijski, oni usvajanjem retrospektivnog ugla posmatranja prikazuju kako je do tog stanja došlo. Delo Kenigsdorfove se, slično Kafkinom delu, često više bavi samim procesom postajanja nego dolaskom, dok su protagonisti Šubertove već stigli na svoje odredište:

Mesto i vreme našeg rođenja postavili su nas u konkretne okolnosti: genealoške, geografske, socijalne, istorijske, političke i, ne na poslednjem mestu, u biološke datosti naše ljudske prirode. ‘Doći k sebi’ za Helgu Šubert znači prepoznati te okolnosti i orijentisati se unutar njih. (Betiher, str. 136)

Narativi Helge Šubert nisu usmereni ka budućnosti na prospektivan način kao kod Maronove, te stoga zadržavaju svoju sinhronijsku prirodu. To su, umesto toga, narativi u tački polaska. Upotrebimo li analogiju sa fotografijom, narativi Helge Šubert beleže pojedinca onakvog kakav jeste u određenoj fazi svog života, kao kulminaciju svega što je do tada doživeo ili doživela. Ipak, u svakoj od tih faza, taj pojedinac je celovit, nije u fazi razvoja. Smešten je negde, a nije usmeren ka razrešenju, poput protagonista kod Maronove i Kenigzdorfove. S tim se slaže i Bigareli:

“Dok Helga Šubert pripoveda svoje priče, ona izvlači likove iz njihovih hronoloških ‘mesta boravka’ i prenosi ih u savremeno mesto priče i aktuelne komunikacije (Bigareli, str. 29).

Beti Botčer primećuje osećaj „nastavljanja puta uz pogled unazad i unapred, sa refleksivnim mirom“ prisutnim u tekstovima Helge Šubert (Botčer, str. 137), dok Hornigkova u njima prepoznaje osećaj Šubertove za istorijske ukorenjenosti:

Ugao gledanja jedne generacije znači shvatanje sebe kao pojedinca unutar istorijskog procesa, posmatranje sadašnjosti kao spone između prošlosti i budućnosti (Hornigk, Slikar, str. 266).

Taj utisak istorijskog pozicioniranja, u saglasju sa tematskim predstavljanjem „običnog“ i „svakodnevnog“, pruža narativima Helge Šubert funkciju društvenog dokumenta. Nisu to dokumenti u onom smislu da bi mogli posmatrati kao „nefikcionalni“ (pojam koji mnogi ionako smatraju problematičnim), niti gube književnu moć time što su dokumentarni. Njihovu funkciju dokumenta ne treba shvatiti u ograničenom smislu književnih tekstova u koja su unete proverljive činjenice. U ovoj analizi tvrdim da je njihova dokumentarna funkcija složenija. Iako sadrže proverljive činjenice i autobiografske elemente, ključ njihove uloge kao svedočanstava jednog vremena leži u perspektivi koju u sebi nose. Upravo ta zacementiranost, postignuta fiksiranjem fokusa na jednog posmatrača, u kombinaciji s tipično sinhronijskom perspektivom, daje im njihovu dokumentarnu vrednost. Ovo se, na primer, može uporediti s sociološkim i psihološkim spekulacijama kod Kenigzdorfove i Maronove.

Proza Helge Šubert takođe odražava društvo koje je ona doživljavala kao društvo koje se ne kreće nikuda: „Nisam nikada polagala nade u državu DDR, ali sam isto tako sahranila i nadu da bi ona ikada mogla da se uruši (…)“ (Šubert, Naprslo srce, str. 49). Realističko konkretizovanje njenih slika, uhvaćenih onakve kakve jesu – a ne kakve su bile, mogle ili trebalo da budu – predstavlja posredan odraz tog stava. Njena izjava u jednom članku o cenzuri jasno pokazuje da nije imala nameru da pisanjem reformiše socijalistički sistem:

Verujem da su ljudi poput mene, koji nisu želeli da popravljaju ovaj sistem jer su ga u osnovi odbacivali, bili manje progonjeni od članova SED-a koji su se načelno slagali s ciljem socijalizma, ali su iznosili kritike u vezi sa detaljima puta kojim se do njega stizalo. (Šubert, Naprslo srce, str. 70).

(Drugi deo može se pročitati OVDE.)

***
Piše: Džulija Pecl
Izvor: Realizam i stvarnost kod Helge Šubert, Helge Kenigsdorf i Monike Maron
Priredio i preveo: Matija Jovandić

***

[1] U intervjuu koji su sa njom vodile Tojpe i Kinbaum, Šubertova otkriva da je svoje prvo ozbiljno pisanje započela kao pokušaj da se nosi sa „nadmoćnošću životnih sudbina i (…) neobrađenih problema i konflikata“ koje je susretala u radu kao psihoterapeutkinja (Šubert, svakodnevni život, str. 77). U početku je, dakle, pisanje za nju predstavljalo oblik terapije, koji joj je omogućio da se izbori s tim iskustvima:
„Hoću da kažem da sam imala preobilje materijala, preobilje materijala, i da sam mogla da se zaštitim samo time što sam uzimala pojedinačne slučajeve i oblikovala ih.“ (Šubert, svakodnevni život, str. 78)
Šubertova takođe pominje da inspiraciju crpi iz novinskih članaka (Šubert, Neistomišljenica, str. 203), koje prikuplja (Šubert, Naprslo srce, str. 171). Osim toga, u velikoj meri se oslanjala i na istorijske izvore prilikom pisanja svog polufiktivnog dela Judinice (Judasfrauen).

[2] Vidi: P. Tojpe i U. Veber, „Kome je ulica kazna ulica?: Intervju sa Helgom Šubert“, Dojčland arhiv 25 (1992)