Džonatan Svift i Alchajmerova bolest: “Umreću prvo odgozgo” Malo je poznato da je slavnom irskom piscu Alchajmerova bolest upropastila poslednje godine života, što Gabor Mate objašnjava traumama iz autorovog detinjstva.

Gabor Mate, kanadski lekar mađarskog porekla, autor je brojnih globalnih bestselera u kojima je razotkrivao povezanost bolesti zavisnosti, autoimunih bolesti, kancera, multiple skleroze i sličnih sa traumama iz najranijeg perioda života. Jedan je od lekara koji zagovara holistički pristup lečenju pacijenata – onaj koji neizostavno podrazumeva podjednako fokusiranje i na dušu i na telo. U jednom od svojih proslavljenih knjiga Kada telo kaže ne (preveo Nikola Matić), Mate na primeru autora Guliverovih putovanja Džonata Svifta ilustruje kako se te rane traume vraćaju u zrelom dobu kao Alchajmerova bolest.

Alchajmerova bolest postaje noćna mora bejbibumera. Bogatstvo i napredna medicinska nega će učiniti da starosna kohorta koja sada ulazi u poodmaklo srednje doba živi duže nego bilo koja uporediva grupacija u istoriji – i više puta od bilo koje prethodne generacije vidi veći broj svojih pripadnika kako klize u demenciju. Broj starih lica u Kanadi će se u narednih pola veka uvećati za 50%. Oko 100.000 ljudi godišnje umre od Alchajmera u Sjedinjenim Državama, gde je 1999. godine procenjeno četiri miliona ljudi sa tom bolešću. Ako se trenutni trendovi nastave, očekuje se da će ovaj broj do 2050. narasti do petnaest miliona.

Uslovi koji dovode do toga da ljudi postanu dementni – bukvalno „s uma sišli” – postaju uobičajeniji kako starimo. Tri procenta sedamdesetogodišnjaka pati od Alchajmerove bolesti ili drugih oblika demencije; do sedamdeset sedme godine, ta cifra se penje na 13%. Finansijski troškovi su ogromni, kao i fizički i emocionalni teret postavljen pred negovatelje. A kako oni zdravog uma mogu da razumeju patnje koje doživljava neko ko bespomoćno svedoči kako mu se sećanja, intelekt, samo njegovo ja rastapaju u infantilnom haosu? Postepeno dolazi do gubitka kontrole nad emocionalnim izražavanjem, govorom i telesnim funkcijama dok, ako bolest teče svojim prirodim tokom, ne dođe do nepokretnosti i smrti.

Mogu li iskustva iz ranog životnog perioda, emocionalno potiskivanje i celoživotni stres uvećati podložnost Alchajmerovoj bolesti? Naučna istraživanja ukazuju na to.

„Ovo je najgora stvar koja može da se desi osobi koja razmišlja”, rekla je osoba sa Alchajmerom. „Možeš da osetiš kako se razgrađuješ, kao se sve tvoje, unutra i spolja, rastače.” Pacijent je pričao sa Dejvidom Šenkom, autorom Zaboravljanja, prosvetljujuće knjige o istoriji Alchajmerove bolesti.

Šenk takođe citira Džonatana Svifta. Irski pisac, satiričar i mislilac bio je intelektualni džin koji je u poslednjim godinama života bio sveden na mentalnog Liliputanca, kome se pamćenje gubilo, a misli bile u potpunom rastrojstvu. „Niti čitam, niti pišem, niti se sećam, niti razgovaram”, žalio se Svift u pismu koje napisao tokom rane faze svoje demencije. U drugom, rekao je:

„Jedva da mogu da napišem deset redova bez grešaka, kao što se može videti po mnoštvu precrtavanja i brljotina pre kraja pisma. Na sve to, nemam ni trunke pamćenja.”

Jedna od prvih struktura koja propada kod Alchajmera je hipokampus, centar sive materije u temporalnom režnju mozga, lociranom sa obe strane iza ušiju. Hipokampus je aktivan u formiranju sećanja i ima bitnu funkciju u regulaciji stresa. Dobro je poznato da hronično visoki nivoi hormona stresa, kortizola, mogu da izazovi smanjivanje hipokampusa.

Mogu li iskustva iz ranog životnog perioda, emocionalno potiskivanje i celoživotni stres uvećati podložnost Alchajmerovoj bolesti? Naučna istraživanja ukazuju na to, kao i pažljivi pogled na živote ljudi sa Alchajmerom – običnih ili slavnih, poput Svifta ili bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana. Interesantna indicija da rani odnosi mogu biti ključni u kasnijem razvoju demencije dolazi iz eksperimenata sa životinjama. Pacovi koji dobijaju valjanu negu kao mladunci ne trpe skoro nikakav gubitak ćelija hipokampusa u poodmaklom dobu. Njihova sposobnost sećanja ostaje netaknuta. U poređenju sa njima, pacovi koji ne dobijaju negu će verovatnije pretrpeti smanjivanje hipokampusa i, uz to, pokazati veće slabljenje pamćenja u starosti.

Kod ljudi, često navođena „kaluđerička studija” otkrila je kako je niska lingvistička sposobnost u ranom periodu života snažno povezana sa demencijom i preranom smrću. Retrospektivno istraživanje je ispitalo rukom pisane autobiografije grupe mladih iskušenica, koje su pisane tokom njihove prve godine u samostanu. Srednja vrednost njihovih godina u trenutku pisanja bila je dvadeset tri. Više od šest decenija kasnije, istraživači su zatražili da vide autobiografske izjave koje je svaka od njih zapisala i, uz to, sada ostarelim kaluđericama ispitali su mentalno zdravlje i oštrinu uma. Svaku kaluđericu su pitali za dozvolu da se nad njenim telom nakon smrti izvrši autopsija. Ispostavilo se da je za one koje su izražavale oskudne ideje i koristile manje živopisni jezik u svojim mladalačkim memoarima bilo proporcionalno verovatnije da su tokom starosti razvile kliničku Alchajmerovu bolest, uz karakteristične patološke nalaze mozga.[1]

Bogatstvo ili oskudnost jezika su određeni mnogim faktorima, ali je među njima dominantan kvalitet ranih emocionalnih odnosa. Čini se neverovatnim da je autor svetskog klasika Guliverova putovanja bio lišen lingvističkih kapaciteta. Kada bolje pogledamo, život i pisanje Džonatana Svifta pokazuju jasnu oskudnost emocionalnih doživljaja i direktnog emocionalnog izražavanja. Njegove fenomenalne moći uglavnom su bile ograničene na intelektualne ideje i na jetku duhovitost, toliko suvu da je njegov humor često izmicao manje sofisticiranim čitaocima. Kao što smo videli u slučaju Gilde Radner, duhovitost može da bude stil suočavanja koji blokira svesni emocionalni bol, kamuflira bes i pruža sredstva za prihvaćenost od strane drugih.

Sviftov dugo potiskivani bes prema majci kasnije će izbiti ne samo u njegovom mizoginom pisanju već i u njegovim odnosima sa ženama.

Iz pasivnoagresivnog stila njegove bespoštedne satire i nekih grubih deskriptivnih pasusa u njegovim narativima možemo naslutiti intenzivno negativne emocije koje su činile Svifta uznemirenim, posebno njegov bes prema ženama. Svift je ispisao jedno od fizički najodurnijih iskustava koja su zadesila Gulivera kada se susreo sa ženskom dojkom u Brobdingnagu, zemlji divova. U toj sceni, Guliver posmatra dojilju kako hrani novorođenče. „Moram priznati da mi se ništa nikad nije tako zgadilo kao kad sam ugledao grdnu joj dojku, koju i ne znam s čim bih uporedio da radoznalom čitatelju prikažem veličinu, oblik i boju njenu. Iskočila je šest stopa, a obim joj nije manji od šesnaest stopa. Bradavica  je na njoj kao pola moje glave, a i na bradavici i na vimenu tako je išarana mrljama, bubuljicama i pegama da ništa ne može biti odurnije; jer sam je video iz blizine, kad je sela da udobnije doji, a ja stajao na stolu. To me je navelo na misao o lepoj koži naših engleskih dama, koja se nama tako lepom čini jedino zato što su one naše veličine te im samo kroz lupu možemo videti mane; onda se ogledom uveravamo da se najglatkija i najbelja koža čini hrapavom, prostom i loše boje.”

Ovaj uznemirujući opis možemo razumeti na dubljem nivou kada saznamo da je Svift pretrpeo strašan emocionalni bol kada je bio beba, a koji je kasnije pripisao svojoj dojilji. Sviftov otac, koji se takođe zvao Džonatan, umro je sedam meseci pre rođenja svog prvog i jedinog sina. Kada mu je bilo samo godinu dana, Džonatan je bio razdvojen od svoje majke, Abigejl. Godinama je nije video. U autobiografskom fragmentu, Svift tvrdi da ga je dojilja otela, ali nekim biografima to zvuči kao „utešna bajka”. Verovatnije je da je bio napušten, jer ga je, nakon što su se nakratko ponovo našli, majka ponovo ostavila.

Guliverov susret sa onom monstruoznom dojkom bez sumnje predstavlja intrinzično emocionalno sećanje. Suočeni smo sa očajem i besom bebe Džonatana zbog iznenadnog odsustva njegove majke koja je – u preverbalnoj percepciji deteta – bila neobjašnjivo zamenjena odurnom dojiljom i njenim groznim vimenom.

Džonatan je tek sa dvadeset godina ponovo sreo svoju majku; bio je to susret koji je on inicirao. Svift je na način koji se često sreće kod emocionalno potiskujućih idealizovao svoje sećanje na majku uprkos zanemarljivom odnosu. U posmrtnom govoru koji je napisao za nju, rekao je: „Ako je put do Raja kroz pobožnost, istinu, pravednost i milosrđe, onda je ona tamo.”

Sviftov dugo potiskivani bes prema majci kasnije će izbiti ne samo u njegovom mizoginom pisanju već i u njegovim odnosima sa ženama. Prema njima će ispoljavati „hladan, neizreciv gnev” ili čak fizičko nasilje. Bio je seksualno inhibiran. Autorka njegove biografije, Viktorija Glendining, piše: „Sa ženama koje su mu bile bliske, održavao je večni mraz emocija. Nije mogao da rizikuje otapanje. Niko ne sme imati moć nad njim – moć da istopi uzdržanost, moć da povredi… Jedni mogući emocionalni kanali, ograničeni i nepreteći, postojali su u odnosu na nemoćne i submisivne žene.”[2]

Sviftova celoživotna zgroženost intimnošću i njegov strah od emocionalnog kontakta ili ranjivosti koja je ležala ispod nje su odbrambene reakcije deteta lišenog emocionalne nege, deteta koje je moralo brzo da nauči da se brine samo o sebi. „Čini se da nije bilo nijedne odrasle osobe koja je marila za Džonatana, ili za koju je on posebno mario.”

’Ja sam ono što jesam.’ Ponovio je te reči: ’Ja sam ono što jesam. Ja sam ono što jesam.’

Kod nekih posebno osetljivih pojedinaca može se javiti neobično predznanje o skrivenim procesima koji su na delu u telo– umu. I ranije smo to primetili, kod čelistkinje Žaklin di Pre i plesačice Džoen, koje su umrle od ALSa. Trinaest godina pre svoje smrti, dok je još uvek bio dobrog zdravlja, Svift je predvideo svoju demenciju. U Stihovima o smrti doktora Svift  , napisao je:

Jadni gospodin se tetura, Jasna mu je na licu bura: Vrtoglavica stara što ga glođe, Biće tu dok smrt ne dođe:
Još ga uz to pamet mori, Ne seća se šta govori; Prijatelji mu iz misli čile,
Zaboravlja s njima noći što su bile…

Isto predosećanje je izrazio i tokom šetnje sa prijateljima, kada je video drvo koje truli: „Biću kao to drvo; umreću prvo odozgo.”

Svift je umro u šezdeset sedmoj godini, što je u njegovo vreme bila prilično duboka starost. Njegove poslednje godine su predstavljale neumoljivo spuštanje u demenciju. Čak i pred kraj života, bio je sposoban da iskazuje dirljivu mudrost – čak i nesvesno, bez namere. Glendining piše: „Jednoga dana tokom tužnih poslednjih meseci – bila je to nedelja, 17. mart 1744. godine – dok je sedeo u svojoj stolici, ispružio je ruku da dograbi nož koji je ležao na stolu. En Ridžvej ga je sklonila van njegovog domašaja. On je slegao ramenima, zaljuljao se i rekao: ’Ja sam ono što jesam.’ Ponovio je te reči: ’Ja sam ono što jesam. Ja sam ono što jesam.’”

Od dijagnoze do smrti od Alchajmera u proseku prođe osam godina, bez obzira na starost u kojoj se bolest prvo javila. U retkim slučajevima, to može biti čak i u ranoj šestoj deceniji. Tako je bilo sa Frau Augustom D, pedesetjednogodišnjom ženom koja je 1901. primljena u frankfurtsku psihijatrijsku bolnicu sa istorijatom neobjašnjivo neobičnog ponašanja, emocionalnih ispada i gubitaka sećanja. Njena fizička i mentalna propast kulminirala je smrću, četiri godine kasnije. Tada nije postojala poznata dijagnoza, ali je posthumno poremećaj Frau D. poneo ime njenog psihijatra, briljantnog Alojza Alchajmera.

Iako je propadanje Frau D. podražavalo senilnu demenciju, za koju se prethodno mislilo da je normalna, iako nesrećna, posledica starenja, relativno mlado doba njegove pacijentkinje je Alchajmeru ukazivalo na to da je ona imala još uvek neidentifikovan proces bolesti. Nove laboratorijske tehnike tog doba su učinile mogućim ispitivanje mozga Frau D. posle smrti, što je rezultovalo onim što se sada prepoznaje kao jasna odlika dijagnoze: patološkim promenama u moždanom tkivu specifičnim za ovu bolest. Normalna nervna vlakna su zbrisana, zamenjena zamršenim klupkom čudnih niti koje se nazivaju fibrilama i talogom, koji Dejvid Šenk opisuje kao „skorene smeđe grudvice… papazjaniju od granula i kratkih, krivih vlasi, nalik na lepljive magnete za mikroskopsko đubre.”[3]

(…)

Emocionalni centri u mozgu dubinski utiču na neurološke i hormonske procese stresne reakcije, kao što smo i videli. Potiskivanje negativnih emocija – na primer, nesvesne tuge, besa i prezira koje je Džonatan Svift doživljavao kao posledicu rane lišenosti – hroničan je i važan izvor štetnog stresa. Istraživači sa Državnog univerziteta u Ohaju su istakli da je moguće da i kod Alchajmerove bolesti, kao i kod drugih autoimunih bolesti, negativne emocije čine bitan faktor rizika za mogući razvoj bolesti.[4]

Pročitajte i tekst o mentalnim bolestima poznatih pisaca i spisateljica u Google pretrazi.

[1] D. A. Snodon i dr., „Lingvistička sposobnost u ranom životnom dobu i neuropatologija Alchajmerove bolesti i cerebrovaskularne bolesti: Otkrića iz ’kaluđeričke studije’”, Annals of the New York Academy of Sciences 903 (april 2000), 34–38.
[2] Viktorija Glendining, Džonatan Svift: Portret (Toronto: Doubleday Canada, 1998)
[3] David Šenk, Zaboravljanje: Alhcajmerova bolest: Portret epidemije (Njujork: Doubleday, 2001)
[4] J. K. Kikolt-Glaser i dr., „Emocije, morbiditet i mortalitet: Nove perspective psihoneuroimunologije”, Annual Review of Psychology 53 (2002), 83–107.