Džon Bart o sebi (I deo): Bubnjar u okeanu priča Moji veliki učitelji bili su Šeherezada, Homer, Vergilije, Bokačo, kao i veliki pripovedači na sanskrtu. Zauvek sam ostao pod utiskom širine, kao i dubine, književnosti, pričao je Džon Bart.

Džon Bart foto: Youtube/Lannan Foundation

Američki pisac Džon Bart, jedan od prvih autora uz čije romane i priče je prikačena odrednica “postmodernizam”, preminuo je 2. aprila 2024. u svojoj 94. godini. Tim povodom prenosimo intervju koji je dao za Paris rivju u proleće 1985. godine. Razgovor vođen na vrhuncu Bartove stvaralačke moći objavljujemo ovde u dva dela, uz redakcijsku opremu.

***

Ovaj intervju sa Džonom Bartom vođen je u studiju KUHT u Hjustonu, u Teksasu, za emisiju pod nazivom Pisac u društvu. Scenografija je bila uređena tako da podseća na piščevu radnu sobu, a dekor su činili i mali globus, bronzana figura životinje slična Remingtonovim, uspravna polica sa staklenim rafovima na koje su postavljene saksijske biljke i nasumično poređane knjige, među kojima i nekoliko izdanja skraćenih romana u izdanju Riders dajdžesta.

Velike saksije sa biljkama bile su razmeštene okolo. Bart je seo među njih, u stolicu od pletenog pruća. On je visok čovek, sa visokim čelom nalik kupoli; par naočara sa jako velikim okvirima čine da deluje profesorski, nalik sovi. Prava je poslastica za karikaturiste. Neguje guste ravne brkove. Nedavno je pustio i bradu. Po načinu na koji se ophodi, Barta opisuju kao kombinaciju britanskog oficira i južnjačkog džentlmena.

Moramo da se držimo kanala”, napisao je u svom prvom romanu, Opera na vodi, “i pustimo da pritoke i zalivi promiču”. U svakom romanu nakon toga prekršio je taj nalog da se drži glavne teme. Na njega su posebno uticale ciklične pripovesti kao što je Bartonova Hiljadu i jedna noć i Gesta Romanorum, kao i složenost takvih modernih majstora kao što su Nabokov, Borhes i Beket. Zbog romana, izrazitih po širokom opsega erudicije, invencije, vrcavosti, referenci na istoriju, hirova, skarednosti i velikog bogatstva motiva i stila, Barta opisuju kao “ekologa informacije”.

Bart, govoreći o svojim radnim navikama, priča da ustaje u šest ujutru i uključuje električni ketler u kuhinji, tako da kada sedi za stolom po šest sati ima izgovor da se šetka iz radne sobe do kuhinje i ode po šolju kafe. Svoj rad ne meri danima (kao što je to radio Hemingvej), nego po mesecima ili godinama. “Tako se ne osećate užasno ako sastavite tri dana a da ne izađete sa bog zna čim. Ne osećate blokadu”.

Ovaj intervju, pošto je ograničen na pola sata razgovora pred televizijskom publikom, učinio se prekratkim za uobičajene standarde časopisa. Pretpostavljalo se da će Bart, pošto je majstor opširnosti, sigurno ponešto dodati.

Poslata su mu dodatna pitanja. Intervju je vraćen u ovu redakciju sa neodgovorenim pitanjima, a tekst razgovora je redigovan i skraćen. Možda Bart nije ni primetio dodatna pitanja. Intervju mu je ponovo poslat, ovaj put uz prikačenu malu naknadu za dodatnu muku. Intervju je ponovo vraćen, zajedno sa neunovčenim čekom, uz sledeću izjavu: “Nije mi nemilo što čujem da će naš intervju biti verovatno najkraći koji ste štampali. U stvari, sad je još malčice kraći nego pre. Bolje mi ga ne šaljite ponovo!”

Kada je sve počelo? Kada ste zapravo shvatili da će vam pisanje biti profesija? Postoji li takav trenutak?

Izgleda da se to u životima američkih pisaca dešava kasnije nego kod evropskih. Američki dečaci i devojčice ne odrastaju ramišljajući: “Biću pisac”, kao što se priča za Flobera; sa otprilike 12 godina odlučio se da bude veliki francuski pisac i, bogami, ispostavilo se da jeste.

Pisci u ovoj zemlji, a posebno romanopisci, u to ulaze nekako na neka zadnja vrata. Skoro svaki pisac kojeg poznajem hteo je da postane nešto drugo, a onda je sam sebe zatekao da piše sa nekom vrstom strasne datosti. U mom slučaju, mislio sam da ću biti muzičar. I onda sam otkrio da, iako sam imao amatersku žicu, nisam imao dovoljno dara za profesionalno usavršavanje. I tako sam otišao na Univerzitet “Džon Hopkins” da bih našao nešto drugo da radim.

Odluka muza da zapevaju ili ne zapevaju ne zasniva na uzvišenosti vašeg moralnog cilja – one će pevati ili neće bez obzira na njega

Tamo sam samog sebe zatekao da pišem priče i pravim sve greške kakve obično prave pisci početnici. Pošto sam napisao dovoljno loših stranica, otprilike za jedan roman, shvatio sam da je to što ne radim to kako treba upravo ono što hoću da radim. Ne sećam se da li je mi je to došlo kao iznenadna spoznaja, ili kao uzbudljiv doživljaj, ali jeste kao potpuno prepoznavanje da ću tako, u dobru i zlu, provesti svoj život.

Prednost na “Džonu Hopkinsu” za mene bila je to što sam imao predivnog starog pesnika-predavača Španca, sa kojim sam čitao Don Kihota. Ne mogu da se setim ničega što je rekao o Don Kihotu, ali stari Pedro Salinas, umro je, izbeglica iz Frankove Španije, oličavao je u mojim nedužnim, ingenioznim očima mogućnost da život posvećen sklapanju rečenica i pričanju priča može da bude dostojanstven i otmen. Da li su se i sama dela ispostavila kao dostojanstvena i otmena, to je već drugo pitanje, ali mislim da moje iskustvo nije tako neobično: rešite da budete violinista, rešite da budete vajar ili slikar, ali se nađete u tome da ste romanopisac.

Sa kojim muzičkim instrumentom ste počeli?

Svirao sam bubnjeve. Nadao sam se da ću na kraju biti orkestrator, to je ono što se danas naziva aranžerom. Aranžer je momak koji uzme nečiju melodiju i privede je svrsi. Bilo to dobro ili loše, moja karijera pisca romana je poput aranžerske. Mašta mi najlagodnije radi kod starih književnih konvencija kao što je epistolarni roman, ili klasični mit, uz primljene melodijske linije, da tako kažem, koje ja posle preorkestriram za svoje namene.

Šta je prvo što uradite kada sednete da započnete roman? Da li je to forma, kao u epistolarnom romanu, ili lik, ili zaplet?

Različite knjige počinju na različite načine. Ponekad poželim da sam od onih pisaca koji počinju sa strastvenim zanimanjem za lika, a onda, kao što čujem od drugih pisaca, prosto pruže liku slobodan prostor i gledaju šta je to što on ili ona hoće da urade. Ja nisam takva vrsta pisca. Mnogo češće počinjem sa oblikom, formom, možda slikom.

Parobrod na kom se održavaju predstave, na primer, koji je postao centralna slika u Operi na vodi bio je fotografija pravog parobroda za predstave koje se sećam da sam je video kao dečak. Ispostavilo se da se zvao Originalna nenadmašna opera na vodi kapetana Adamsa, a kada vam priroda, na svoj nezgrapni način, podari takvu sliku, jedino što čovek može časno da uradi to je da od toga stvori roman.

Možda to i nije najuzvišeniji pristup. Aleksandar Solženjicin, na primer, pristupa književnom mediju sa visoko moralnim ciljem; on želi, bukvalno, da pokuša da posredstvom romana promeni svet. Poštujem i divim se toj nameri, ali jednako često će veliki pisac pristupiti svom romanu sa mnogo manje uzvišenim ciljem nego što je to želja da potkopa sovjetske vlasti. Henri Džejms je hteo da napiše roman u obliku peščanika. Flober je hteo da napiše roman ni o čemu. Ono što sam ja naučio to je da se odluka muza da zapevaju ili ne zapevaju ne zasniva na uzvišenosti vašeg moralnog cilja – one će pevati ili neće bez obzira na njega.

Šta vam se isprečilo na putu a da ste morali to da sklonite?

Šta mi se našlo na putu? Čehov napominje svom bratu, bratu kog je uvek grdio u pismima: “Ono što aristokrate dobiju zdravo za gotovo, mi plaćamo svojom mladošću”. Morao sam da platim školarinu u tom smislu. Potičem iz prilično neprefinjene porodice iz ruralnog kraja na jugu Istočne obale Merilenda, koji je baš “duboki Jug” po svom mentalitetu. Išao sam u osrednju državnu srednju školu (u kojoj sam uživao), obreo se na dobrom univerzitetu zahvaljujući školarini, a onda sam morao da učim, od nule, da je civilizacija postojala, da je književnost trajala. Ta vrsta nevinosti suprotna je izuzetnoj sofisticiranosti sa kakvom Vladimir Nabokov pristupa mediju, on to već zna, kao da je bio u toku od samog početka.

Pa ipak, nevinost kakvu pisci poput mene moraju da prevaziđu, ako nas to ne uništi sve zajedno, može da bude i neka vrsta snage. Ne ustručavate se pred svojim izuzetnim precima, mrtvim književnim velikanima. Nadobudni ste u pristupu mediju koji može da vas nosi kroz te početničke dane kad vam niko ne govori da uopšte niste dobri jer još i niste. Sve je otkriće. Pročitao sam Haklberija Fina Marka Tvena negde sa 25 godina. Da sam ga čitao sa 19, možda bi me to uplašilo; isto tako i Dikensa i druge velike romanopisce. Ostao sam na toj svojoj poziciji naoružan nekom vrstom “nepobedive nevinosti” – mislim da to katolici tako zovu – kakva uz mnogo sreće može da preživi čak i kasnija iskustva i sofisticiranje i da vas dovede pravo do kraja priče.

Da li je bilo posebnih vodiča koji su vam pomagali?

Sjajni vodiči bili su mi knjige koje sam otkrivao u biblioteci “Džona Hopkinsa”, gde mi je studentski posao bio da raznosim i raspoređujem knjige. Tamo bi vas manje-više podsticali da uzmete kolica sa knjigama, zađete među police i ne vraćate se sedam, osam sati. Dakle, čitao sam ono što sam ređao na police.

Najslađa vrsta šegrtovanja kakvo umetnik pripovedanja može da prođe je ta vrsta uranjanja u vode narativa, odakle putem osmoze rano upijete ono što daroviti pisac obično nauči na kraju: upravljanje tempom pripovedanja, vođenje priče

Moji veliki učitelji (a to je nešto najbolje što može da se dogodi piscu) bili su Šeherezada, Homer, Vergilije, Bokačo, kao i veliki pripovedači na sanskrtu. Zauvek sam ostao pod utiskom širine, kao i dubine, književnosti, a to je upravo ono što je klincu iz ševara, iz močvara, u mom slučaju, bilo potrebno.

Kao student sam imao par mentora za pisanje koji nisu i sami bili pisci. Jednostavno su bili dobri treneri. Od tada sam o tome razmišljao smerno. Baveći se svojim studentima, među kojima su mnogi veoma vešti, više nego napredni početnici, često sam se pitao da li je dobro za njih da im je, sa druge strane stola, neko ko je već postigao određeni nivo uspeha i ozloglašenosti. Da ih to možda ne sputava? Jednostavno ne znam, ali verujem da je pogodba dovoljno pravična. Možda sam mogao da naučim neke stvari brže da sam radio sa nekim etabliranim piscem umesto sa veoma saosećajnim trenerom.

Dok ste listali knjige u bibliotekama, da li je vas je fascinirala sama ideja o pričanju priča ili su to bili likovi iz dela koja ste čitali? Šta je to što je kresnulo varnicu?

Nisu to bili likovi. Možda bih bio bolji pisac u domenu karakterizacije da je tako bilo. Ne, bila je to više masa narativa. Moje šegrtovanje bilo je pre neka vrsta baptističkog totalnog uranjanja u “okean od reka priča”, što je bio naziv jednog od onih dela na sanskrtu koje sam čitao u vreme kada sam popunjavao police… Tom po tom, sve do sedamnaeste knjige. Mislim da je najslađa vrsta šegrtovanja kakvo umetnik pripovedanja može da prođe ta vrsta uranjanja u vode narativa, odakle putem osmoze rano upijete ono što daroviti pisac obično nauči na kraju: upravljanje tempom pripovedanja, vođenje priče.

Primetio sam da to nazivate treniranjem umesto učenjem. Sumnjam da sam ikada ranije čuo da neko koristi taj izraz da bi opisao tu vrstu odnosa.

Treniranje je preciznije. Sam bog zna da li bi trebalo to uopšte da radimo na univerzitetu. Znam iz popriličnog iskustva sa mladim piscima da muze ne prave razliku između studenata i diplomaca. Muze znaju samo za vešte i manje vešte pisce. Početnike – kakav sam i ja bio tada kada sam, još sa muljem iz močvare na cipelama, došao da studiram na “Džonu Hopkinsu” – treba učiti da je književnost tu; evo nekih primera toga i evo kako to rade veliki pisci. To je učenje. Vremenom pisac, ili bilo koji drugi umetnik, prestane da greši na tom grubom, prvom nivou i počinje da pravi greške na sledećem, višem nivou. A onda konačno počnete da pravite greške na najvišem nivou, na višim padinama klizavog Parnasa, da tako kažemo, i to je tačka na kojoj vam je potreban trening.

A ponekad treniranje znači davanje saveta skijašu da se spusti sa zahtevnije padine nazad na brežuljak, bar privremeno, do vozila za čišćenje snega. Valja biti pažljiv u vezi s tim. Da naglo promenim metaforu, mora biti jasno da kuća fikcije ima mnogo prozora; ne želite da kroz neki od njih izbacite vašeg mladog kalfu. Ali ponekad tako jednostavna stvar kao što je predlog studentu da je realizam umesto fantazije možda žanrovski dopadljiviji, ili humor umesto onog njemu suprotnog, ili roman pre nego pripovetka – ponekad jednostavni predlozi poput ovih mogu da budu upravo ono što učini da stvari legnu na svoje mesto. Ali ne uvek.

(Drugi deo može se pročitati ovde.)

Piše: Džordž Plimpton
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: