Džon Bart o sebi (II deo): Užas pripovedanja izjednačenog sa životom Uvek me prati osećaj da će se, kada se priča završi, možda okončati i ceo svet; pitam se da li svet uopšte i postoji kad ne pripovedam o njemu, govorio je Džon Bart.

Američki pisac Džon Bart, jedan od prvih autora uz čije romane i priče je prikačena odrednica “postmodernizam”, preminuo je 2. aprila 2024. u svojoj 94. godini. Tim povodom prenosimo intervju koji je dao za Paris rivju u proleće 1985. godine. Razgovor vođen na vrhuncu Bartove stvaralačke moći objavljujemo ovde u dva dela, uz redakcijsku opremu. (Prvi deo može se pročitati ovde.)

***

Koliko ste vi samouvereni u kući fikcije ili, kako vi to kažete, na strmim padinama?

U vezi sa svojom pozicijom u gigantskom slalomu muza?

Ne mislim u očima drugih, nego u vašem osećanju vezanom za to šta nameravate da uradite.

To je spoj skoro pa opscene samouverenosti i neprestanog užasa. Sećate se stare priče o tome kako je Hemingvej uvek beležio broj reči koje je napisao tog dana. Kad sam saznao za taj detalj o Hemingveju, shvatio sam zašto je taj jadni momak šenuo i na kraju se udesio.

Prosečni profesionalac, bilo da je dobar ili osrednji, pronađe u sebi dovoljno samopouzdanja da više ne strahuje od praznog lista papira. Što se tiče moje fikcije: moj prijatelj Džon Houks rekao je jednom o tome da to izgleda kao predenje nasuprot ništavilu, tako da prosto tu ne bi trebalo da bude mira. Shvatio sam to.

To je Šeherezadin užas: užas koji dolazi iz bukvalnog ili metaforičkog izjednačavanja pripovedanja sa življenjem, sa samim životom. Shvatam tu metaforu do same svoje srži. Prati me uvek osećaj da će se, kada se priča završi, možda okončati i ceo svet; pitam se da li svet uopšte i postoji kad ne pripovedam o njemu. Dakle, u ovoj fazi života dovoljno verujem sebi da znam da će se stranica popuniti. Zaista, pošto nisam veoma konzistentan pisac (moje knjige ne podsećaju mnogo jedne na druge), neprestana radoznalost me tera da vidim šta će dalje da se dogodi.

Suština par eseja koje sam napisao, kao i nekih od priča, jeste u tome da smrt žanra ne znači i smrt pripovedanja; pripovedanje je starije od bilo kog oblika romana

Stendal je rekao da jednom, kada je hteo da počini samoubistvo, nije mogao da se natera na taj čin jer je hteo da sazna šta će uslediti u francuskoj politici. Moja radoznalost je slična… kad ovaj dugi poduhvat bude završen, šta će biti ispisano na sledećoj stranici? Nisam nikada bio sposoban da mislim toliko unapred; ne mogu to da uradim sve dok mi ono što mi je u rukama ne izađe iz radnje i prođe kroz štamparske prese izdavača. Tek onda počnem da razmišljam o tome šta je sledeće. Radoznao sam kao novi momak. Možda i više.

A kad je reč o sredini knjige? Znate li onda šta će biti na sledećoj stranici?

Ima pisaca blagoslovenih da mogu da misle o tri romana unapred ili da pišu dva, pa i tri istovremeno. Ja nisam taj.

Ne, mislim na istu knjigu. Znate li šta bi mogla da bude poslednja rečenica kad počnete?

Imam prilično dobar osećaj za to gde će knjiga otići. Po temperamentu sam nepopravljivi formalista, nesklon tome da se upustim u poduhvat a da ne znam kuda idem. Potrebno mi je otprilike četiri godine da napišem roman. Upustiti se u takav poduhvat bez makar kakve predstave o tome kada ću i uz kakvo kopno pristati bilo bi prilično uznemirujuće.

Ali iskustvo me je naučilo da postoje određene prepreke koje ne možete da pređete sve dok ne dođete do njih; u stvari tako dugoj i složenoj kao što je roman možda čak i ne znate pravi oblik prepreke sve dok je ne ugledate, a još manje kako ćete je prevazići. Mogu da nazrem u svojim planovima da ću naići na tu ogromnu jamu i da ću morati da je pređem negde oko trećeg poglavlja gledano od kraja knjige; izvadiću džepni kalkulator i propračunati da ću do jame stići otpilike 2. jula 1986. godine, da tako kažemo, i onda ću prosto verovati Bogu i muzama da ću, kad stignem do nje, znati i kako da je zaobiđem.

To su momenti klimaksa za koje znate da ćete morati da se pozabavite njima?

Da, važni trenuci za koje znam iz svog osećaja za dramaturgiju da ću morati da se njima bavim: puške koje moraju da opale.

Kao Marabarske pećine u Putu u Indiju?

Tačno tako. To je ta napetost u procesu pisanja za koju sam naučio da istovremeno budem njome oduševljen i – blago, odmereno – prestravljen.

Možete li da radite druge stvari, a onda se vratite i bavite se tim momentima klimaksa?

Dođete do njih. I onda su tu. Još kad sam počeo da planiram Sabatikal znao sam da će u predzadnjem poglavlju, kada likovi plove brodom oko određene tačke, morati da se dogodi nešto izuzetno, nešto doslovno čudesno, ali nisam imao predstavu šta bi to moglo da bude sve dok oni nisu zapravo došli do tog mesta. Tada mi je metafora postala dovoljno jasna, tako da je morsko čudovište, koje je moralo da izbije na površinu u tom trenutku, izbilo i u mojoj mašti upravo onda kad i u romanu.

Kad počnete ujutru da radite, da li prvo ponovo neko vreme čitate šta ste uradili do mesta gde ste stali dan ranije?

Svakako. Delom zato da uđem u ritam, a delom je to neka vrsta magije: deluje kao da pišete, iako ne pišete. Proces se pokreće, točkovi počinju da se vrte. Pišem rukom. Moja komšinica iz Baltimora En Tajler i ja smo možda poslednjih dvoje pisaca koji zapravo još pišu penkalom. Ona je primetila da ima nečega u pokretu mišića pri prislanjanju pera na papir što joj maštu vraća na trasu na kojoj je bila. I ja to osećam, prilično dobro.

Moje odštampane rečenice, kao u razgovoru, teže tome da potraju neko vreme pre tačke: to pripisujem krivudanju olovke. Pomisao da prva verzija bude otkucana, tako da je svako slovo fizički odvojeno malom prazninom od sledećeg, deluje mi kao parališuća zamisao. Dobro staro pero, koje vezuje jedno slovo uz drugo, a ovaj red sa onim – dakle, tako i dobri zapleti funkcionišu, zar ne? Kad se jedno izvije i poveže sa drugim…

Mislite li da će tekst procesori promeniti stilove pisaca u budućnosti?

Mogli bi. Ali sećam se svog kolege sa “Džona Hopkinsa”, profesora Hjua Kenera, kad je rekao da se književnost promenila kada su pisci počeli da stvaraju za pisaćom mašinom. Podigao sam ruku i rekao: “Profesore Kener, ja i dalje pišem penkalom”. On je uzvratio: “Nije važno. Udišete dah književnosti napisane na pisaćoj mašini”. Dakle, pretpostavljam da će moju fikciju tekst procesuirati te veze, iako ja sam neću postati korisnik plavog ekrana.

Na jednom mestu u knjizi Izgubljen u kući smeha grdite čitaoca zbog čitanja…

Opasno je to raditi.

… i kažete da bi trebalo da zuri u zid ili radi nešto slično. Da li u to verujete ili ste se prosto zabavljali?

Tako je bio raspoložen lik u toj priči, Životnoj priči, a to je takođe, po mom mišljenju, korespondiralo sa apokaliptičnim raspoloženjem u našoj zemlji u to vreme: krajem šezdesetih, kad je naša republika uživala u više nego obično apokaliptičnoj atmosferi. Slična vrsta apokaliptičnog predosećanja obavijala je i pitanje o budućnošću štampe uopšte, a posebno romana.

Mene to ne uzbuđuje tako mnogo. Suština par eseja koje sam napisao, kao i nekih od priča, jeste u tome da smrt žanra ne znači i smrt pripovedanja; pripovedanje je starije od bilo kog oblika romana. Moram da kažem, ipak, da mi se osećaj za prioritete po tom pitanju promenio.

U Operi na vodi, tom mom prvom, jako mladalačkom romanu, junaka, čoveka u godinama u kojima sam ja sada (u svojim ranim pedesetim), srce u specifičnom stanju navelo je da se zapita u životu, dok se kreće od rečenice do rečenice, da li će stići od subjekta do predikata, od predikata do objekta. Likove u romanu na kom sada radim, pomalo slično likovima u prethodnom romanu, Sabatikalu, mnogo više brine to da li će opstati svet, a kamoli roman.

Džojs Kerol Outs rekla je jednom da ne voli “pop apokalipsu”. Iako mi se sviđa taj izraz, čini mi se da je pitanje doslovnog opstanka civilizacije, na ovom buretu baruta na kom sedimo, mnogo smislenije pitanje od krajnje trivijalne teme da li je konkretnoj književnoj formi odzvonilo ili će odumirati narednih dvesta godina jednako srećno kao što odumire poslednjih dvesta godina.

Mislite li da pisac romana može da utiče na bilo koje zloslutne stvari o kojima govorite?

Ne mislim da bismo mi kao grupa bili išta bolji u vođenju sveta nego ovi ljudi što fušere. Poezija ne pokreće događaje. Umetnici posvećeni politici poput Gabrijela Garsije Markesa iskreni su u svojim političkim strastima bez veće štete po kontrolu kvaliteta svoje umetnosti. Ali da li oni zaista menjaju svet? Sumnjam, sumnjam, uprkos primedbi koju je Abraham Linkoln rekao Herijet Bičer Stouv: “Dakle, vi ste ta mala žena koja je napisala knjigu što je pokrenula ovaj veliki rat!” E, pa nije. Ne. Bez namere da zvučim tako užasno dekadentno, više mi se dopada opaska pokojnog Vladimira Nabokova o tome šta je on tražio od svojih romana: “estetsko blaženstvo”.

Pa, to zaista zvuči previše dekadentno. Dopustite mi da promenim majstora na trenutak i kažem da mi se više dopada opaska Henrija Džejmsa o tome da je obaveza pisca – što i ja smatram njegovom obavezom – da bude zanimljiv, da bude zanimljiv. Da bude zanimljiv iz rečenice u rečenicu. Da bude zanimljiv, ne da menja svet.

Oduvek mi se dopadao razgovor Vilijama Gasa i Džona Gardnera u kojoj Gardner kaže da želi da svi vole njegove knjige, a Gas uzvraća da to ne bi želeo ništa više nego što želi da svi vole njegovu sestru ili ćerku. Koja strana je vama bliža?

Gas je optužio pokojnog gospodina Gardnera brkajući ljubav i promiskuitet, što nije isto. Pa, ja sam po prirodi i temperamentu romanopisac. Roman svoje korene vuče, krajnje časno, iz popularne kulture.

Uprkos umetnosti romana, mislim da mnogi od nas romanopisaca potajno priželjkujemo i jedno i drugo, kao što je to bilo kod Čarlsa Dikensa ili kod Gabrijela Garsije Markesa donekle, da pišemo romane koji su uznemirujuće lepi, a u isto vreme i popularni. Ne da zarađujemo mnogo novca, nego da možemo da dopremo i dirnemo u srca – ne, to zvuči otrcano, zar ne? Ali to je ono što većina romanopisaca želi da postigne – da dopre malo izvan publike sastavljene od profesionalnih čitalaca, onih koji zaista posvećeno prate savremenu književnost.

Roman svoje korene vuče, krajnje časno, iz popularne kulture

To je zvezda-vodilja za navigaciju za koju priznajem da se upravljam spram nje. Ali ja sam, u stvari, mornar–amater i samim tim navigator-amater; ne brkam svoje zvezde-vodilje sa svojim odredištem. Nijedan moj roman nije doživeo takvu vrstu popularnosti, a i ne očekujem da će je neki od njih ikada doživeti. Ali je to dobra porcija sreće kada se to desi. Mislim da je roman u tom smislu suštinski američki žanr, ne govorim tu o američkim romanima, nego kažem američki u metaforičkom smislu: otvoren za imigrante i amatere. Moju omiljenu književnost čine podjednako zapanjujući književni kvalitet i demokratičnost pristupa. To ne znači da potajno želim da budem moj komšija iz Čisapika Džejms Mičener.

Da li biste ikada napravili kompromis u svojim knjigama da biste stekli više čitalaca?

Ja bih, ali ne umem. Svaki put kad počinjem nešto novo kažem: “Ovo će biti jednostavno, ovo će biti jednostavno”. I nikad ne ispadne tako. Moja mašta očigledno uživa u složenosti radi složenosti. Dobar deo života, inače, i mnogo onoga čemu se divimo je suštinski složeno. Za temperament kao što je moj, najteži posao na svetu, najkomplikovaniji posao na svetu, jeste da budemo jednostavniji. Ima pisaca sa darom da užasno komplikovane stvari učine jednostavnijim. Ali ja znam da je moj dar obrnut: da uzmem relativno jednostavne stvari i iskomplikujem ih do ludila. Ali eto, čovek se uči ko je i opasni su pokušaji da postane nešto što nije.

Da li vaša deca uživaju u vašim knjigama?

Predstavu nemam da li su ih te bitange pročitale. Rekao bih da su to radili krišom kao tinejdžeri, ali su izrasli u naučnike i poslovne ljude. Mislim da su zadovoljni time što njihov tata piše stvari koje imaju određeni značaj. Ali da li su ih pročitali? Ne znam. Kad završimo razgovor, ima da ih pozovem jedno po jedno da ih pitam.

(kraj)

Piše: Džordž Plimpton
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić