Džoan Didion (1934) autorka je pet romana, šest scenarija i nebrojenih novinskih tekstova, ali je najviše domete ostvarila pišući dokumentarističku prozu. Jedno od vodećih imena “novog žurnalizma”, objavila je 13 zbirki i izbora eseja, analiza i memoarskih tekstova. “Mi pričamo sebi priče da bismo živeli”, čuvena je njena rečenica kojom otvara esej “Beli album”, objavljen 1979. godine. Esej, ne slučajno nazvan kao i ploča “Bitlsa”, donosimo ovde u nekoliko nastavaka. Kalifornija, lične psihičke smetnje, lomovi i promene, Holivud, ubice zvezde nemog filma, „Dorsi“ u studiju, Crni panteri, univerzitetske pobune, masakr u kući njenih prijatelja Šeron Tejt i Romana Polanskog i svedočenje Linde Kasejbijan iz Mensonove „Porodice“ našli su se, između ostalog, u „Belom albumu“. Didionova, pišući iz pozicije neposrednog svedoka i promišljajući iz ugla učesnika, stavlja na Šezdesete i iluzije i paranoje tog vremena ovde tačku.
Neko je jednom doveo Dženis Džoplin na žurku u kuću na Aveniji Frenklin: upravo je završila koncert i želela je brendi-i-benediktin u šejkeru. Muzičari nikad nisu tražili obična pića. Oni su hteli sake, ili koktele sa šampanjcem, ili čistu tekilu. Provođenje vremena sa ljudima iz sveta muzike bilo je zbunjujuće i zahtevalo je više fluida, a na kraju i znatno pasivniji pristup nego što sam ga ja ikad imala. Pre svega, vreme nikad nije bilo od značaja: večerali bismo u devet, osim ako nismo to radili u pola dvanaest, ili bismo mogli da naručimo večeru kasnije. Odlazili bismo do Univerziteta Južne Kalifornije da vidimo „Living teatar“ ako bi limuzina došla tačno u trenutku kada niko nije upravo uzeo piće ili zapalio cigaretu ili se dogovorio da se vidi sa Ultra Vajolet u „Montesitu“[1].
U svakom slučaju, Dejvid Hokni[2] bi se priključio. U svakom slučaju bismo otišli do USC i videli „Living teatar“ ili bismo videli „Living teatar“ druge večeri, u Njujorku ili Pragu. Prvo bismo tražili suši za dvadeset osoba, rakove na pari, vindalu od povrća i mnogo ruma, sa gardenijama za naše frizure. Prvo bismo tražili sto za dvanaest, najviše četrnaest ljudi, iako bi moglo da bude još njih šest, ili još osam, ili još jedanaest: nikada ne bi bilo jedno-dvoje više, jer ljudi iz sveta muzike nikada nisu putovali u grupama od „jednog“ ili „dvoje“. Džon i Mišel Filips, kada su bili na putu do bolnice jer im se rađala ćerka Čajna, skrenuli su limuzinom ka Holivudu, sa namerom da pokupe prijateljicu, En Maršal. Ovaj incident, koji često povezujem u svesti sa uključenim imaginarnim drugim skretanjem, do Luaua zbog gardenija, tačno mi opisuje muzički biznis.
—————————————————————————————
Oko pet sati ujutru, 28. oktobra, 1967, u pustoj oblasti između Zaliva San Franciska i Ouklendskog ušća, koji ouklendska policija zove Bit 101A, dvadesetpetogodišnjeg crnog militaristu po imenu Hjui P. Njutn zaustavio je i ispitivao beli policajac po imenu Džon Frej Džunior. Sat kasnije, Hjui Njutn bio je uhapšen u Kajzer bolnici u Ouklendu, gde je otišao na hitno zbrinjavanje rane na stomaku nanete vatrenim oružjem, a par nedelja kasnije bio je izveden pred Veliku porotu okruga Alameda sa optužbama za ubistvo Džona Freja, ranjavanje drugog policajca i kidnapovanje prolaznika.
U proleće 1968, dok je Hjui Njutn čekao suđenje, otišla sam da ga posetim u zatvoru okruga Alameda. Pretpostavljam da sam otišla jer me je zanimala alhemija povoda, zbog povoda u koji je Hjui Njutn do tada prerastao. Da biste shvatili kako se to tada dogodilo, prvo morate uzeti u obzir Hjuija Njutna, i to ko je on bio. Potekao je iz ouklendske porodice i neko vreme pohađao je koledž Merit. Oktobra 1966, on i njegov prijatelj po imenu Bobi Sil organizovali su ono što su zvali Stranka crnih pantera. Preuzeli su ime sa amblema koji je koristila Partija slobode u okrugu Loundes, Alabama, i od samog početka su sebe definisali kao revolucionarnu političku grupu. Ouklendska policija znala je Pantere i imala je na spisku dvadesetak automobila Pantera. Ne govorim vam ni da je Hjui Njutn ubio Džona Freja, niti da Hjui Njutn nije ubio Džona Freja, jer u kontekstu revolucionarne politike krivica ili nevinost Hjuija Njutna nije imala značaja. Govorim vam samo kako se dogodilo to da se Hjui Njutn nađe u zatvoru okruga Alameda i zašto su održavani mitinzi u njegovo ime, demonstracije organizovane svaki put kada bi se on pojavio u sudnici. „IZVUCIMO HJUIJA“, pisalo je na bedževima (50 centi komad), a tu i tamo na stepeništu suda, među Panterima sa njihovim beretkama i naočarima za sunce, začula bi se pesma:
Uzmi svoj M-
31.
Jer, bejbi, ima da se
Zabavljamo.
BUM-BUM. BUM-BUM.
– Bori se, brate! – žena bi dodala u duhu dobrohotnog amena. – Beng-beng!
Sranje sranje
Ne mogu da podnesem igru
Koju belac igra
Jedan je izlaz, jedan izlaz
BUM-BUM. BUM-BUM.
U hodniku u prizemlju Okružnog suda Alamede bio je buljuk advokata i izveštača CBC-a, i kamermana, i ljudi koji su hteli da „posete Hjuija“.
– Eldridžu ne smeta ako se popnem – rekao je jedan od ovih poslednjih jednom od advokata.
– Ukoliko Eldridžu ne smeta, nemam ništa protiv – rekao je advokat. – Ako imaš novinarsku akreditaciju.
– Imam neku sumnjivu akreditaciju.
– Ne mogu onda da te povedem gore. Eldridž ima sumnjivu akreditaciju. Jedan je već mnogo. Imam dobre poslovne veze ovde, ne želim da ih uprskam.
Advokat se okrenuo kamermanu. „Vi, momci, već snimate?“
Tog konkretnog dana meni je bilo dozvoljeno da se popnem, i čoveku Los Anđeles Tajmsa, i izveštaču sa radija. Svi smo potpisali policijski formular za prisutne, posedali oko izbrazdanog stola od borovine i čekali Hjuija Njutna. „Jedino što će moći da oslobodi Hjuija Njutna“, rekao je Rep Braun nedavno na mitingu Pantera u Ouklend Auditorijumu, „to je barut“. „Hjui Njutn položio je svoj život za nas“, kazao je Stokli Karmajkl iste večeri. Ali, naravno, Hjui Njutn uopšte nije još položio svoj život, samo je bio ovde u Okružnom zatvoru u Alamedi, čekajući da mu sude, i pitala sam se da li ga je pravac u kojem su išli ovi mitinzi ikada uznemirio, da li je ikada shvatio da je na mnogo načina bio korisniji revoluciji iza rešetaka nego na ulici. Izgledao je, kada je konačno ušao, kao krajnje mio mladić, angažovan i direktan, a nisam imala utisak da je hteo da postane politički mučenik. Smeškao nam se svima i čekao je da njegov advokat, Čarls Gari, pripremi magnetofon, i ćaskao je blago sa Eldridžom Kliverom, koji je bio ministar informacija Crnih pantera. (Hjui Njutn bio je i dalje ministar odbrane.) Eldridž Kliver nosio je crni džemper i zlatnu minđušu i govorio je gotovo nečujno sporo, a bilo mu je dozvoljeno da vidi Hjuija Njutna jer je imao tu „sumnjivu akreditaciju“, pres-karticu „Rampartsa“. Njegov je interes, zapravo, bio da dobije „saopštenje“ od Hjuija Njutna, „poruke“ koje će preneti napolju; da primi neku vrstu proročanstva kako bi ono bilo tumačeno po potrebi.
– Potrebno nam je saopštenje, Hjui, o Programu u deset tačaka – rekao je Eldridž Kliver. – Tako da ću ti postaviti pitanja, vidi, a ti ćeš odgovoriti…
– Kako je Bobi? – pitao je Hjui Njutn.
– Ima saslušanje zbog njegovih prekršaja, vidiš…
Život u Detty pansionu, esej Daniela Kovača– Mislio sam da ima krivičnu prijavu.
– Pa, to je druga stvar, krivična, ima on i par prekršaja…
Kada je Čarls Gari namestio magnetofon, Hjui Njutn prestao je da ćaska i počeo je da drži predavanje, gotovo bez pauze. Govorio je, reči su mu tekle jedna za drugom, pošto ih je rekao toliko puta ranije, o „američkom kapitalističko-materijalističkom sistemu“ i „takozvanom slobodnom preduzetništvu“ i o „borbi za oslobođenje crnih ljudi širom sveta“. S vremena na vreme, Eldridž Kliver bi signalizirao Hjuiju Njutnu i rekao nešto poput „Mnogo je ljudi zainteresovano za Izvršnu punomoć broj tri, koju si uputio Partiji crnih pantera, Hjui. Može komentar?“
I Hjui Njutn bi komentarisao. „Da. Ovlašćenje broj tri je ovaj zahtev Partije crnih pantera da govori ispred crnačke zajednice. Sa ovim Ovlašćenjem upozoravamo rasističku belu policiju…“ Sve vreme sam se nadala da će početi da govori o sebi, nadajući se da će se probiti kroz zid retorike, ali je on izgleda bio jedan od onih autodidakta za koga sve specifične i lične stvari predstavljaju minsko polje koje valja izbegavati čak i po cenu nekoherentnosti, za koga sigurnost leži u generalizaciji. Čovek iz novina, čovek sa radija – oni su pokušali:
P: Reci nam nešto o sebi, Hjui, mislim o svom životu pre Pantera.
O: Pre Partije crnih pantera moj život bio je veoma sličan onom većine crnih ljudi u ovoj zemlji.
P: Dakle, o svojoj porodici, nekim incidentima koje pamtiš, uticajima koji su te formirali –
O: Življenje u Americi me je formiralo.
P: Pa, da, ali određenije –
O: Podseća me to na citat Džejmsa Boldvina: „Biti crn i svestan u Americi znači biti u stalnom stanju gneva“.
„Biti crn i svestan u Americi znači biti u stalnom stanju gneva“ zapisao je Eldridž Kliver krupnim slovima u papirni blok i onda dodao: Hjui P. Njutn citira Džejmsa Boldvina. Već sam mogla da vidim to istaknuto nad glavama na bini za govore na mitinzima, odštampano u zaglavljima pisama još nerođenog ad hok komiteta. U stvari, sve što je Hjui Njutn rekao imao je oreol „citata“, „saopštenja“ koje će biti iskorišćeno kada iskrsne potreba. Čula sam Hjuija P. Njutna O rasizmu („Partija crnih pantera je protiv rasizma“), Hjuija P. Njutna O kulturnom nacionalizmu („Partija crnih pantera veruje da je jedina kultura vredna da se za nju drži revolucionarna kultura“), Hjuija P. Njutna O belom radikalizmu, O policijskoj okupaciji geta, O Evropljanima nasuprot Afrikancima. „Evropljanin je počeo da poboljeva kada je negirao svoju seksualnu prirodu“, rekao je Hjui Njutn, a Čarls Gari ga je tad prekinuo, vraćajući ga na prethodne principe. „Nije li istina, ipak, Hjui“, rekao je, „da rasizam potiče iz ekonomskih razloga?“
Ovaj čudan obrt izgleda je poprimio sopstveni život. U maloj prostoriji bilo je zagušljivo i od fluorescentnog svetla su me bolele oči, a i dalje nisam znala do koje granice je Hjui Njutn shvatao prirodu uloge koja mu je namenjena. Pošto sam uvek uvažavala logiku pozicije Pantera, zasnovanu po sebi na pretpostavci da politička moć počinje na kraju cevi oružja (kojeg tačno oružja bilo je čak i precizirano, u ranom memorandumu Hjuija P. Njutna: „Vojno, kalibar 45; karabin; 12-kalibarska magnum puška sa cevi od 18 inča, po mogućstvu „haj standard“; M-16; pištolji magnum 357; P-38“) i cenila sam takođe i jedinstvenu lepotu u Hjuiju Njutnu kao „povodu“. U politici revolucije svako je bio potrošan, ali sam sumnjala da je politička prefinjenost Hjuija Njutna dospela do toga da sebe vidi na taj način: vrednost „slučaja Skotsboro“ lakše je uvideti ako nisi dečko iz Skotsboroa[3].
– Ima li još nešto što ste hteli da pitate Hjuija – pitao je Čarls Gari.
Izgledalo je da nema. Advokat je podesio magnetofon.
– Stigla mi je jedna molba, Hjui – rekao je – od srednjoškolca, novinara njegovih školskih novina, a on je hteo izjavu od tebe i pozvaće me večeras. Da li bi mu poslao poruku?
Hjui Njutn se prihvatio mikrofona. Bio je to trenutak u kojem je izgledalo da nije zapamtio naziv komada, a onda se ozario.
– Hteo bih da ukažem na to – rekao je, a njegov glas poprimio je jačinu čim su koluti sa trakom za snimanje kliknuli, srednja škola, učenik, mladost, poruka mladima – da Amerika postaje izuzetno mlada nacija…
Čula sam kukanje i stenjanje, izašla sam – tamo je bio ovaj crni momak. Bio je upucan u stomak, a u tom trenutku je izgledalo da nije ni u kakvoj akutnoj opasnosti i tako sam rekla da ću da ga pogledam, i pitala sam ga da li je Kajzerovac, da li pripada Kajzeru,a on je rekao: „Da, da. Pozovite doktora. Zar ne vidite da krvarim? Pogođen sam. Dovedite sad nekog ovde“. I pitala sam ga da li ima svoju Kajzer karticu i on se uznemirio zbog toga i rekao: „Hajde, dovedite doktora ovde, pogođen sam“. Rekla sam: „Vidim to, ali niste u stanju akutne opasnosti.“… I tako sam mu rekla da moramo da proverimo da se uverimo da je član… I to ga je, nekako, još više uznemirilo i uputio mi je nekoliko uvreda i rekao: „Sad pozovite doktora ovde i to odmah, pogođen sam i krvarim“. I skinuo je svoj kaput i košulju i bacio to na sto tamo i rekao: „Zar ne vidite svu ovu krv?“ Rekla sam: „Vidim“. A nije je bilo toliko mnogo, zato sam rekla: „Dakle, moraćete da popunite naš prijemni formular, pa tek onda možete kod doktora na pregled.“ A on je rekao: „Ne potpisujem ja ništa“. I ja sam rekla: „Ne možete na pregled kod doktora ako ne potpišete prijemni formular“, a on je rekao: „Ne moram da potpišem ništa“ i još nekoliko biranih reči…
Ovo je deo svedočenja koje je pred Velikom porotom okruga Alameda iznela Korina Lenard, dežurna sestra na hitnom prijemu bolnice Kajzer fondacije u Ouklendu, u 5:30 ujutru 28. oktobra 1967. Taj „crni momak“ bio je, naravno, Hjui Njutn, ranjen tog jutra u vatrenom obračunu u kojem je ubijen Džon Frej. Dugo sam držala kopiju ovog svedočenja prikačenu na kancelarijskom zidu, uz teoriju da ona ilustruje sukob kultura, klasičan primer istorijskog autsajdera suprotstavljenog utvrđenom redu na njegovom najsitničavijem i neprobojnom nivou. Ta teorija je pobijena kada sam saznala da je Hjui Njutn u stvari bio član Zdravstvenog plana Kajzer fondacije, odnosno, prema rečima sestre Lenard, „Kajzera“.
[1] Izabel Kolin Difrezno (1935 –2014), poznatija pod umetničkim imenom Ultra Vajolet, jedna od superstarova Endija Vorhola (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve).
[2] Britanski slikar i fotograf, značajan pop-art umetnik.
[3] Skotsboro dečaci bila su devetorica tinejdžera iz Alabame, optuženih 1931. za navodno silovanje belkinje; dugogodišnje suđenje praćeno pokušajem linča i brojnim aferama završeno je sa osam smrtnih kazni i jednom kaznom od 75 godina zatvora.
Preveo: Matija Jovandić