Džejn En Filips, dobitnica Pulicera: Bez priča ne možemo da prodremo u istoriju Istorija nam saopštava činjenice, ali nam književnost priča priču, kaže Džejn En Filips, autorka romana "Noćna straža" za koji je osvojila Pulicerovu nagradu.

“Lepo izveden roman smešten u Trans-Alegeni azil za duševno obolele u Zapadnoj Virdžiniji posle Građanskog rata, gde se teško ranjeni veteran Unije, dvanaestogodišnja devojčica i njena majka, koju je dugo zlostavljao vojnik Konfederacije, bore da zacele svoje rane“, navodi se u opisu Noćne straže Džejn En Filips, kojoj je pripala Pulicerova nagrada za najbolju knjigu fikcije.

Na Univerzitetu Kolumbija su u ponedeljak, 6. maja 2024. godine, saopštena i imena dobitnika Pulicerove nagrade u još 23 kategorije iz oblasti književnosti, žurnalistike, istoriografije i muzike. Nagradu za dramu osvojila je Eboni But za komad Primary Trust o knjižaru koji nakon otkaza kreće na neočekivani put, a za najbolju zbirku poezije proglašene su Tripice: Pesme (Tripas: Poems) Brendona Soma.

Nagradu za biografiju podelili su Džonatan Ajg sa knjigom King: Život (King: A Life) o Martinu Luteru Kingu i Iljon Vu sa delom Gospodar rob muž žena: Epsko putovanje od ropstva do slobode (Master Slave Husband Wife: An Epic Journey from Slavery to Freedom“), a u kategoriji memoara i autobiografije nagrađena je Kristina Rivera Garza za knjigu Lilijanino nepobedivo leto: sestrina potraga za pravdom (Liliana’s Invincible Summer: A Sister’s Search for Justice).

Nagrada za najbolju nefikcijsku knjigu dodeljena je Nejtanu Tralu za Jedan dan u životu Abeda Salame: Anatomija jerusalimske tragedije (A Day in the Life of Abed Salama: Anatomy of a Jerusalem Tragedy), dok je za najbolje istoriografsko delo proglašena studija Bez prava na pošten život: Borbe bostonskih crnih radnika u doba Građanskog rata (No Right to an Honest Living: The Struggles of Boston’s Black Workers in the Civil War Era) Džeklin Džons.

Američki građanski rat (1861-1865) i istorijske činjenice vezane za sukob i njegove posledice, ali prelomljene kroz pojedinačne sudbine potka su i nagrađenog romana Noćna straža spisateljice Džejn En Filips. Filipsova, autorka šest zbirki priča i šest romana, pričala je o Noćnoj straži jesenas sa spisateljicom Džejn Kjabatari za portal Lithub, odakle prenosimo razgovor.

***

Roman Noćna straža Džejn En Filips je upečatljivo, originalno remek-delo u kom se evociraju manje poznati aspekti Građanskog rata i njegovih posledica. Mesto radnje proteže se od skrivenog grebena u Apalačkim planinama, preko Bitke kod Vildernesa do azila za duševno obolele u Zapadnoj Virdžiniji u kom se primenjuju učenja humanog lekara kvekera. Likovi su ćudljivi, dosledni, živahni i – opsedaju.

Filipsova na doba Građanskog rata gleda kao na preludijum za turbulentna vremena u kojima danas živimo. “Noćna straža govori o postapokaliptičnom svetu iz godina Građanskog rata, o plemenskim podelama, potrazi za oskudnim resursima, o konkretnoj porodici koja se raspala i bori se da preživi”, navodi ona u našoj prepisci mejlovima. “Sad izgleda da živimo u apokalipsi koja se polako razvija, sa klimatskim krizama na sve strane, teologijom teorija zavere potpomognutim internetom i virusima koji se stalno menjaju i razvijaju. Na neki način je umirujuće kada se zađe u turbulentnu (romansijersku) prošlost u kojoj se likovi menjaju, prilagođavaju i ostaju nam u sećanju. Vreme je zahuktali teretni voz, ali je i plutajuća prisutnost svih stvari u svim dobima”.

Kako teče vaš život u postkarantinskom svetu? Kako su godine pandemije i meteža uticale na pisanje, uređivanje i objavljivanje vašeg novog romana Noćna straža?

Pandemija je zatvorila svet, ali uglavnom sam u to vreme počela da razumevam slojeve i niti romana, a i napisala sam kraj. Čini se kao da su izolacija i metež, potreba za sigurnošću i bekstvom, prisutni u Noćnoj straži; ciklična priroda istorije, ciklus stvaranja i opadanja, delovali su prikladno, utešno, žalosno, ali i ispunjeno nadom.

Nauka i tehnologija 1860-ih i 1870-ih donele su železnicu i dagerotipiju, dok se danas na tehnologiju gleda dvojako, kao na spas (vakcine protiv kovida) i na đavolju rabotu (odbegli patogeni virus, botovi koji zagovaraju politički nesklad, dezinformacije koje potkopavaju poverenje u sam legitimitet).

A objavljivanje mog romana? Sve više je prepreka pred romanima, zbirkama poezije… Osećati istinsku strast prema književnosti skoro je isto kao da pripadate srednjovekovnoj gildi, vremenu u kom su umetnici monasi pisali tekstove sa iluminacijama i jedni drugima bili većina čitalaca. Brzim premotavanjem unapred, moglo bi se zamisliti kako, posle distopijske Duge pauze ili Tačke – sa utihnulim mašinama i krajem lako dostupne struje – stanovnici šuma i preživeli u gradovima provaljuju u ustanove i traže konzerviranu hranu i… knjige.

Šta vas je privuklo tome da pišete o likovima iz Građanskog rata i njegovim posledicama u Zapadnoj Virdžiniji, državi odakle ste, sa fokusom na povredu mozga, traumu posle seksualnog zlostavljanja i isceliteljske teorije kvekerskog lekara Tomasa Storija Kirkbrajda, tvorca filozofije koja stoji iza Trans-Alageni azila za duševno obolele?

Odrasla sam na 20 minuta udaljenosti od onoga što je započeto u Vestonu 1858. godine kao Trans-Alegeni azil za duševno obolele. Bila je to jedina aproprijacija koju je Virdžinija podržala u planinama na „granici“ na zapadu. Mnogi obrazovani Amerikanci i ne znaju da se Zapadna Virdžinija otcepila od Virdžinije da bi se borila na strani Unije. A u samom azilu, kao i u mnogim velikim državnim azilima izgrađenim u to vreme, pratili su smernice postavljene u knjizi Tomasa Storija Kirkbrajda O gradnji, organizaciji i opštem uređenju bolnica za duševno obolele iz 1854. godine.

Kirkbrajd je isticao „moralni tretman“, stroge režime fizičkih vežbi i aktivnosti, azil kao blagotvorno utočište sa baštama, ambarima, mlekarama; zahtevao je striktnu gornju granicu do 250 pacijenata, a za svakoga od njih privatnu, dobro provetrenu sobu. Trans-Algeni, sa svojim krilima koja se protežu na četvrt milje, prostirao se na devet jutara enterijera i na skoro tri stotine jutara farme, uz obeležene staze za šetnje.

Azil je danas delom ruina, a delom obnovljena fantazija, otvoren je za javnost i ostao je jedno od najvećih zdanja sagrađenih ručno sečenim peščarom na svetu, samo je Kremlj veći od njega. Posetila sam ga više puta i snimila sam fotografije koje se pojavljuju u Noćnoj straži; ostale slike i dokumenta čuvaju se u državnom arhivu.

Ali moj roman počinje glasom lika u specifičnoj situaciji dok se ona još odvija; videla sam Konali i njenu majku, Elizu, na putu ka sobi koju sam slikala u “restaurisanom” azilu.

Rat je trauma. Zlostavljanje “civila” i seksualni nasrtaji na žene uobičajena su pojava, čak pretvorena i u oružje, u svakom ratu, tako je bilo onda, tako je i sada. Vojnici obogaljeni za ceo život 1860-ih ostali su napušteni. Zamislite, od okvirno 30 miliona stanovnika Amerike bilo je milion i po mrtvih, ranjenih ili zarobljenih (prema podacima Zadužbine bitaka). Udovicama i siročadima se ni broja ne zna.

Noćna straža poziva čitaoce da prežive takvo pustošenje kakvo je doživela jedna porodica, već prikazana kao bezimena, dok se potuca od jednog teško pronađenog utočišta do drugog, pa još jednog…

Šta je inspirisalo naslov, Noćna straža, i lika poznatog kao Noćna straža i Džon O’Ši, što su mu samo neki od identiteta?

Uvek postoje ti bezimeni, zaboravljeni pojedinci koji su moralni stubovi, bez obzira na to kakve su opasnosti ili gubitke pretrpeli. Dirbla je takav lik, a o usvojenom sinu govori kao o „svom”. On je bio poznat kao Oko sokolovo, strelac u ratu, a kasnije je „pozajmio” ime Džon O’Ši. Onako kako on preuzima jedan „život“ za drugim, tako mu se menja i identitet. „Noćna straža“ je radno mesto u azilu, a bezimenost je tema u romanu.

Čak i pre rata, Konali, Eliza, Dirbla i njen usvojeni sin držali su svoja prezimena u tajnosti iz razloga koji se rasvetljavaju u romanu. Setite se Rembrantove Noćne straže, tog ogromnog, ćudljivog portreta stražara zaduženih za odbranu svog grada. Noćna straža je moralna i fizička potreba, a u romanu je čini jedan čovek, čovek koji je i sam sebi tajna, a po prirodi bi trebalo da štiti, brani, opstane i, ako dobije priliku, napreduje.

Noćnu stražu započinjete 1874. godine, kad nema majka i njena ćerka, koja se pretvara da joj je služavka, stižu u azil u Vestonu u Virdžiniji, a dočekuju ih Noćna Straža i gospođa Bouman. Kakva ste istraživanja sproveli da biste mogli da ponovo stvorite azil za 250 žena i muškaraca sa brojnim aktivnostima, njihovim glavnim lekarom dr Tomasom Storijem i osobljem, među kojima je i bolnička kuvarica gospođa Heksam sa svojim osobljem i grupom dece o kojima se brine?

Roman počinje 1874, devet godina nakon rata, glasom Koneli. Dvanaestogodišnja devojčica, koja je preuzela ulogu odrasle osobe u porodici još od kad zna za sebe, kreće na put sa nemom majkom i čovekom za koga joj je rečeno da ga zove “Tata”. I tako počinje naša priča, dok se roman, pošto smo “upoznali” likove, vraća u 1864. godinu, usred rata, da bi otkrio šta ih je stvorilo i promenilo, iako se različita otkrića nastavljaju kroz celu knjigu.

Istraživanje je obuhvatilo i Kirkbrajdove knjige, knjige o njemu, moju ličnu preokupaciju ironijom “moralnog tretmana” u tako brutalnom, mučnom vremenu, kao i police sa knjigama o ratu i tom periodu; PBS-ovu seriju Građanski rat Kena Bernsa; Građanski rat u svedočanstvima preživelih, četiri toma dnevnika, vojnih raporta i pisama koje je objavila Američka biblioteka; Nevidljivog Irca Rankina Šerlinga, knjigu Ljudi bez gospodara: Siromašni belci i ropstvo na predratnom Jugu, kao i brojne knjige o lekovitom bilju i lekarskoj praksi tog vremena.

Ključno je bilo shvatanje ogromnih razmera nacionalne traume i mita o “blagodarnoj smrti” kako ju je opisala Dru Gilpin Faust u knjizi Republika patnje: Smrt u Američkom građanskom ratu.

Dodali ste ilustracije – mape, fotografije, crteže. Kako ste ih odabrali?

Isprva je bilo mnogo više ilustracija, ali one koje su ostale su nerazmrsivo povezane sa pričom: stranice ženskog časopisa koji se u romanu spominje uz arhaične salonske izraze; istorijske fotografije azila sa prostorijama koje likovi zaista poznaju. Sve to je namerno. Istorija nam saopštava činjenice, ali nam književnost priča priču, a te slike pomažu da se istakne stvarnost u osnovi priče. Noćna straža skoro da i počinje sa “Ispričaćeš priču”, rečenicom koju dobacuju Konali pošto je ostavljena. Mi bez priče ne prodiremo zaista u istoriju.

Vaši likovi Eliza i njena ćerka Konali, ćerka strelca, u središtu su romana. Eliza se 1864. razume u “drvodeljstvo, kućne popravke, zamke i lov”. Ona i Dirbla su “koristili drva i meleme, kuvale su, gajile povrće na osunčanim delovima tla”. Zanimaju me arhivski podaci o vođenju domaćinstva u tim planinama i kako ste uspeli da utvrdite koje su se biljke, životinje i baštenski plodovi koristili u to vreme?

Lekovito bilje bilo je jedini lek za većinu, a bebe su dolazile na svet kod kuće, ili pod krovom bilo čega što je služilo kao kuća. Volela sam da zalazim u taj svet još neiskvaren industrijom, svet u kom prevladava priroda, u doba kada se moglo opstati u planinama, a sve vreme posvećivalo se životnim namirnicama i pripremom zimnice.

Život “van utabanih staza” bio je težak rad koji je mleo čoveka pre skoro dvesta godina, u vreme kada su i same utabane staze bile ograničene; uspevali su oni koje bi poslužila oprema i sreća.

Godine neprekidnog istraživanja, uključujući tu i filmove, knjige fotografija i apalački folklor, svedočanstva iz prošlosti, porodične priče i upućenost u prava mesta koja još podsećaju na divljinu, poput Nju River Gordža i “brda iza brda” koje sam gledala iz kuće u kojoj sam odrasla.

Eliza, 1874. godine poznata kao gospođica Dženet, nema je i prihvaćena je u azil. Kako ste uspeli da tako moćno predstavite njenu trauma kroz flešbekove sa scenama koje su je i dovele u azil?

Živela sam u njoj, pretpostavljam. A i Dirbla i Konali svedočile su ponečemu kroz šta je prošla.

Slika Dirble, potomkinje Iraca protestanata, sluga po ugovoru, provlači se kroz ceo roman. Da li je ona zasnovana na stvarnoj ličnosti? Ili grupi imigranata?

Dirbla nije zasnovana na stvarnoj ličnosti, nego na onome što se zna o irskoj sirotinji, generacijama nepismenoj, koji su migrirali praznih šaka i dugo radili kao manuelni radnici i sluge po ugovoru. Irci na jugu, konkretno, bili su na lošem glasu zbog neobuzdanog opijanja, nisu mogli da pronađu posao u ekonomiji zasnovanoj na ropstvu, mnogi su se predali, ostavljajući žene i decu da žive i muče se u bedi.

Fascinirana sam samom svešću, tim simultanim vremenom kakvo se javlja kod onih sašlih s uma

Opisujete strelčevu povredu glave, poljsku bolnicu u kojoj se oporavlja, njegovo lečenje, postepeno vraćanje svesti i, detaljno, njegovo opšte stanje. Kako je izgledao proces pisanja ovih scena? Koliko su medicinski stručnjaci znali o povredama mozga u ono doba?

Fascinirana sam samom svešću, tim simultanim vremenom kakvo se javlja kod onih sašlih s uma. Lekari su onda jako malo znali o mozgu ili su podlegali mitovima o „humoru“. Bolnice u Aleksandriji, celom gradu prepuštenom onima koji su lečili ranjene u Građanskom ratu, bile su verovatno među najprosvećenijim u svom vremenu.

„Stari“ doktor O’Ši i njegova pomoćnica, medicinska sestra gospođica Gordon, još su dvoje uglavnom neopevanih heroja u Noćnoj straži. Njihova pažnja, zdrav razum, podsticanje povređenih da pomažu jedni drugima, njihovo prepoznavanje urođenih veština kod pacijenta uprkos obogaljenoj pojavi i smanjenim sposobnostima, i dalje su srž onoga što može da uradi onaj ko leči.

Vidite li aktuelnu podelu u zemlji kao nešto što podseća na ono vreme u istoriji Amerike?

Apsolutno. Građanski rat, sa svojim migracijama stanovništva, razdvojenim porodicama, raseljavanjima i lošim vladama, čvrsto ukorenjenim stavovima koji vode ka velikom bolu i slomu, baca dugu senku i ta senka sve očiglednije izbija. Na Noćnu stražu gledam kao na treći deo trilogije ratnih romana koja počinje sa Mašinskim snovima (Vijetnamski rat dat kroz doživljaje jedne američke porodice) i nastavlja se sa Ševom i termitom u kom se predstavlja istiniti događaj iz Korejskog rata i njegov uticaj na dvoje dece bez majke. Na neki način, svi mi smo ta deca.

Statistike variraju, ali na području Unije koja je preživela Građanski rat nasmrt je linčovano 4.743 ljudi od 1882. do 1968. godine (NAACP). Prema podacima Instituta Taskigi taj broj je 3.446, od čega su 72 odsto bili crnci, a 1.297 su bili beli “provokatori” ili oni koji su viđeni da pomažu crncima.

Duboko ukorenjeni stavovi u institucijama i dalje odražavaju opšta mesta Građanskog rata. Strani entiteti, koji efikasno potkopavaju nešto što se nekada zvalo zapadna civilizacija, aktivno podržavaju podele i domaći terorizam.

Lik u Ševi i termitu, vojnik, veruje da je “sve jedan rat”, misleći pod tim da se lokacije, oružje i ideologije menjaju, ali se potpaljuju iste vatre. Ipak, bezvremene nijanse ljudskog identiteta streme u suprotnom pravcu, u pravcu gde neko ili nešto stoji na noćnoj straži, nastojeći da zaštiti i održi stvari uprkos haosu, da okupi, da preživi do vremena kada ćemo svi konačno moći da kažemo svoja imena.

Na čemu sada radite?
Pripremam zbirku “o piscima i pisanju” u kojoj će biti memoara i bavi se skorašnjom izgubljenom prošlošću i idejom porekla u svetu opsednutom pričama o poreklu.

Priredio i preveo: Matija Jovandić