Đorđe Ivković: Označitelje treba izazivati kroz poeziju Mladi pesnik Đorđe Ivković postao je ove godine 60. dobitnik Brankove nagrade, što je, pored veoma uspele zbirke koja je već skrenula pažnju publike i kritike na sebe,bio povod za ovaj intervju.

U saopštenju žirija Brankove nagrade, koju dodeljuje Društvo pisaca Vojvodine, navodi se da zbirka pesama Višnje* *trešnje “ukazuje na mladog pesnika koji pomera granice. Snažna unutrašnja tenzija ovoj knjizi daje da se nasluti poznavanje same ideje stvari, u platonovskom duhu, a ne samo u stvarima realnog. Njegove pesme, na sasvim naheren način, poseduju sve osnovne postulate poezije ali joj izmiču, stvarajući magmatičan sklop slika koje ne nalikuju pravilima harmonije, srazmere, reda, jasnoće i mere, ali ih sažimaju u sebi”. Đorđe Ivković rođen je 1990. godine. Osnovne studije završio je na Filološkom fakultetu Univeziteta u Beogradu, smer srpski jezik i književnost, dok je master studije Komunikologije završio na Univerzitetu Dukejn u Pitburgu, Pensilvanija. Živi u Beogradu gde radi kao profesor srpskog jezika i književnosti.

 

Hilari Mantel u jednom tekstu kaže: „Ono što bih uvek želela da čujem od drugih pisaca i spisateljica jeste njihov početak – uključujući onaj deo njihovog života pre nego što su svesno rekli: „Napisaću knjigu.” Kako si ti odlučio da kažeš “Napisaću knjigu”?

Počeo sam da pišem u srednjoj školi nekakve pričice. Krenuo sam da pišem tako neku, a onda sam iznenada počeo da pišem u stihu. Nisam imao pojma šta se dešava, otkud sad to, jer niti sam se interesovao za poeziju, niti sam je čitao. Budući da su te priče ionako bile raspad sistema što se fabule tiče, iskočilo je ovo:

Gde ide ta kosa na dole crna?
Njuška ili bilje zeleno, čudne prašume, da,
Iza crno ima oblik sobe, nepotrebno sivo
u čarobnom žbunu kroz koji vijori se
Nemoj, dotle već njihalo kao
dubinska avet smrtne vodeni
nailazi na mekoš, razdirući se
razrešenjima leti nebno, ne ka meni.

Možeš zamisliti kako se klinac koji napiše nešto što ni on sam ne razume napali u fazonu: ovo ovde – to je vanzemaljsko, nikad shvaćeno! Ali i pored ovog “vanrealizma”, buncanja, bio je to ipak nekakav osećaj, zbog kojeg sam čak i lupetao reči, samo da bih ga uhvatio. Tada sam shvatio da priče, ako se prelome u stih, mogu da procure kao neko različitije značenje, mogu da zauzmu neke pozicije u mislima i čitanju koje prethodno nisu bile toliko sugestivne. U neku ruku, ovo priznanje samom sebi da mi se sviđa to, ta poezija, bilo je pomalo zastrašujuće, kao neka vrsta seksualnog istraživanja. Od tada sam svesnije počeo da pišem u stihu i nalazio sam radost u ovome.

Prostor mimo naših misli i osećaja, iskustava, to je ono što sam imao za zadatak da oformim. I kada sam to oformio u vidu stihova, ispalo je možda da sam morbidan. Ali ti stihovi nisu suštinski takvi. Mi ih prepoznajemo kao morbidne, ali oni su najpre bez tih obeležja, bez tih konotacija. Obeležja smo dobili kada smo prihvatili dominaciju označitalja nad označenim.

Ovogodišnji si dobitnik Brankove nagrade. Šta to za tebe znači i generalno kakav stav imaš prema (književnim) nagradama?

Dvoličan: ne volim nagrade / volim da ih dobijem. Smatram da je to što sam baš ja dobio nagradu, ili neko drugi, slučajnost: našla se tri književna kritičara, pročitala knjige i eto, baš je ova za nagradu. Ove godine, zbirka nije ni dobila većinu glasova: dva su glasa bila za, a jedan za neku drugu knjigu (u najužem izboru su bile i pesnikinje koje čitam: Katarina Pantović i Maša Živković). Odlučile su nijanse u inače iznijansiranoj umetnosti. Da su neka druga tri člana žirirala, ovo bi bio drukčiji rezultat. Sa druge strane, iako postoji faktor slučajnosti, ipak je u toj slučajnosti uložen veliki trud koji književnici unose prilikom stvaranja (nikako da bi dobili nagradu, nego da bi stvorili nešto dobro). Tako da je ova arbitrarnost unekoliko svedena. Na kraju, ljudi koji žiriraju ipak su posvetili vreme i pažnju materijalu, i ne možemo ovo prenebregnuti. Srećan sam što sam dobio nagradu jer ovo znači da je neko čitao moju poeziju i svidela mu se! Ni Treći Trg, ni ja nismo slali zbirku na konkurs, ali desilo se da je skrenula pažnju. Meni nagrada dalje od ovoga ništa ne znači. Pišem isključivo zbog sebe.

 Već od samog grafičkog rešenja naslova zbirke, jasno je da se sve vreme poigravaš fusnotama. One ponekad vrše svoju bazičnu funkciju, ponekad su proširenja/dopune stihova, ponekad pesme za sebe. Kako bi ti opisao njihovu funkciju u zbirci?

“Višnje* *trešnje”, Đorđe Ivković, Treći Trg, Beograd, 2019.

Fusnote su mi i kreativna ispomoć i rukavci nekih misli koje se vešaju o stihove. One su treća margina koja razvlači korpus pesme u mimoprostor zbirke, čardak ni na nebu ni na zemlji. Inače sam se čudio zašto pisci, naročito pesnici, pristaju na jedno takvo, doduše tradicionalno, linearno kazivanje. I ranije sam eksperimentisao sa stihovima, ali sam se ipak vraćao, nezadovoljan, onim linijicama, zakucanim ekserčićima za levu stranu papira. Sa ovakvom problematikom si se i ti uhvatio u koštac u postupku pisanja Šrapnela. Meni su misli, čini mi se najpre iz nekog žutokljunačkog nagona, kipele na sve strane, nisam hteo da ih iščistim, izbrišem, stalno sam ih stavljao u zagrade. Onda sam se setio fusnota. Napisao sam rukopis Fušnotar, koji se baš igrao sa ovim tehničkim postupkom. On mi je pomogao da kasnije napišem višnje**trešnje u kojima sam postupak malo zauzdao i pritegao. Fusnote služe da rastegnu tekst (neka su vrsta montažne Prokrustove postelje), upadnu u misao, da nekad poremete, prevare, a nekad pomognu, dopune čitaoca, da opovrgnu napisano ili da se rimuju sa napisanim. Sve u svemu, pesme se mogu čitati bez fusnota, fusnote bez pesama, ili kombinovano. Postupak prati smisao naziva zbirke, ali isto tako i same višnje i trešnje liče na fusnote.

Biti kruti strukturalista u poeziji rasistički je. Mislim da je dobra poezija preduslov, predbudućnost jezika i mišljenja i kao takva mora biti slobodna. Poezija prepoznaje zatucanost date slobode i prevazilazi je.

Česti motivi u tvojim pesmama jesu oni koji tematizuju porodične odnose. Ali oni su uglavnom veoma oneobičeni, skoro nadrealistički realizovani, pa čak i morbidni. Da li je to samo doživljaj, utisak ili je to njihova prava priroda koja je skrivena?

To je sve to što si naveo: utisci, doživljaji, potpriroda, podrealizam: ono što podriva i kopa stvarnost. To mi je bio cilj da uhvatim u stihove. Ali ta je materija, tematika, zapravo neuhvatljiva i bezoblična; ona tinja između svih tih stvari. Prostor mimo naših misli i osećaja, iskustava, to je ono što sam imao za zadatak da oformim. I kada sam to oformio u vidu stihova, ispalo je možda da sam morbidan. Ali ti stihovi nisu suštinski takvi. Mi ih prepoznajemo kao morbidne, ali oni su najpre bez tih obeležja, bez tih konotacija. Obeležja smo dobili kada smo prihvatili dominaciju označitalja nad označenim. A označitelje treba izazivati kroz poeziju.

Neki smatraju da poezija treba da sačuva dozu elegancije, prefinjenosti, i što se možda najviše ističe, probirljivosti. Ali kod tebe vidimo da su psovke, urbanizmi, žargonizmi, oglušavanja o gramatička i sintaksička pravila našla svoje (poetsko) mesto. Kako si koncipirao svoj pesnički izraz, budući da već u prvoj zbirci ostavlja utisak promišljenosti i doslednosti?

Zbirka je promišljena: jutro mi je bitna stvar zato što za mene obeležava početak, a na početku si najdalji od kraja. Zato se ciklus “Jutro” nalazi na kraju, ne zarad prstenaste kompozicije, nego što je to namerno lažna nada da nema kraja. Ali u isto vreme, poslednja reč koja se u zbirci nalazi u fusnoti glasi: jabuka – simbolično celovito stvorenje koje zaokružuje duplirane polaritete višanja i trešanja i koje se doručkuje. Sa druge, tehničke strane, reči koje su ulazile u stihove, ulazile su iz osećaja. To da su psovke, žargonizmi, itd, neka vrsta ružnih reči, to se pojavilo iz prefinjene stilistike koja verovatno u sebi poseduje odeljak: prelepe reči. Biti kruti strukturalista u poeziji rasistički je. Mislim da je dobra poezija preduslov, predbudućnost jezika i mišljenja i kao takva mora biti slobodna. Poezija prepoznaje zatucanost date slobode i prevazilazi je. Ona trebi jezik od dogmi i vijanja repa, parodira ih, ignoriše ih, iskorišćava, tako da nisam imao nedoumica ukoliko mi se u stihu pronađe neki “škart” koji nije uobičajen za stil kojim sam krenuo da pišem. Čini mi se i tvoja poezija ovo radi u zbirci Šrapneli. Nije li ovo dokaz važnost tog “škarta” koji prevazilazi granice eksplozije, te stvari koja inače ruši graničnike? Ti sitni delovi koji se raspršavaju, nema ih mnogo, ali su mnogo dalje stigli od same eksplozije.

Još jedna bitna odlika tvog prvenca je često obrtanje perspektive, pa su tako ruke dobre saksije za laktove”, a zemlja je sama, ko da može otići od nas” i dani me polako prolaze kao brza bolest”. Možemo li reći da je poezija (tvoje) optičko sredstvo za višeugaono sagledavanje stvarnosti?

Stvari koje pišem su odraz osećaja filtriranog kroz vijuge. Oni curkaju u stih i nose svoj asocijativni niz. Kada se osvrnem na višnje**trešnje, vidim da ima dosta sirovosti i sigurno ne bih koristio perspektivu koju sam tada koristio. Ali ne znam da li bih to mogao da uradim da već nisam upotrebio takvu jednu perspektivu. Ta zbirka je namerno dovedena do pucanja, prezrenja, gnjilog. Njihovom obliku i ohrabrenju pomogli su i komentari urednika: Uroša Kotlajića i Srđana Gagića. Uroš mi je rekao sličnu stvar koju si ti ovde pomenuo: da je poetika ove zbirke slična kubističkom postupku; da se jedan predmet predstavlja istovremeno iz više uglova, pokazujući i one strane koje se inače sa date tačke gledišta ne mogu videti. Ovako se dobija deformacija, razlomljena predstava sveta koja deluje vandimenziono, iracionalno, ali deluje. To i jeste bio cilj: sam naziv je antinaziv, razlomak; sami stihovi su između korpusa i fusnota, mimoživot.

Imao si mogućnost da se školuješ u inostranstvu, pa si tako master studije iz komunikologije završio u Pensilvaniji. Da li si imao prilike da se bliže upoznaš sa američkom poezijom i da li je ona uticala na tebe? Ako ne ona, koja jeste?

Nisam čitao američku poeziju, nisam se interesovao za ondašnju književnost, bavio sam se studijama, preživljavanjem i trošenjem para na stvari sa kojima se ne preživljava. Istinski kapitalizam. Dosta sam čitao naučne literature u vezi sa komunikologijom i retorikom. Postao sam bio master Korporativne komunikacije: onoga što sam ubrzo prezreo. Vratio sam se u Beograd i počeo mahnito da čitam savremenu poeziju, da se interesujem za ovdašnju književnu scenu. Ona mi se mnogo svidela: bila je bliska, potpuno razumljiva, dodirljiva. Tu spadaju mnogi, mojim godinama bliski, autori od kojih sam učio. Onda sam počeo da se lično upoznajem sa njima, da čitam ono što su i oni čitali.

Predaješ književnost u jednoj srednjoj školi. Kako tvoji đaci percipiraju poeziju, imaju li interesovanja za nju i da li misliš da bi im moglo biti blisko ono što ti pišeš?

Klinci su, čini mi se, zakucani u predstave o poeziji još iz osnovne škole: taši taši, upadljiva rima, uzvišene note… Što je ok, ove melodične predstave otvaraju neke igre rečima koje nam mogu biti korisne i zanimljive, ali im se zbog ovoga stvara slika da poezija mora imati “dozu elegancije, prefinjenosti, i što se možda najviše ističe, probirljivosti” kao što si sam pomenuo. Ovo može biti štetna predstava, pod uslovom da je jedina. A izgleda da se u osnovnom, a ponekad i u srednjem, obrazovanju insistira na obrađivanju upravo te književne “čistote”. Mislim da je problem ukoliko zataškavamo ovaj mnogougaoni, himerični svet, ako se trudimo da prikrivamo boje i oblike samo da bi se očuvala neka vrsta ideala, u najgorem slučaju, ideologija. Sa prepoznavanje gnusobe kao osnovnog dela sveta koji nas okružuje, deca se podrobnije susretnu tek u modernizmu, kroz analize dekadenata. Stvarnosti im se predoče preko folklornog i aristokratskog realizma, dok im se Mihajlović prikazuje kao nešto zanimljivo, kao neka digresija u stvarnosti u fazonu: eto, deco, to postoji i kosi se sa mnogo stvari koje ste učili iz lepote, ali voleli bismo da ovo brzo zaboravite (ovo ne govore nastavnici, već sadržaj programa) i vratite na teme koje vas se ne tiču danas. Recimo teme devedesetih nisu ni pipnute, a čini mi se da živimo više u narativu neodevedesetih nego narativu jugoslovenske književnosti (za svaki slučaj: taman posla da ovo nije bitna književnost!). Kao da vlada neka predstava da iz gimnazije treba da se ponese neko određeno znanje, a ne da deca treba da izađu sposobna da razumevaju znanja. Ponekad prošvercujem pesme Srđana Valjarevića, Milene Marković, i savremenih pesnika (nikako svoju poeziju) iz Srbije i regiona, i gledam kako deca upijaju ovo, kako pesme zvone, a klinci napokon i bez primenjivanja metodike – razumeju. Klincima se u ovakvim trenucima otkriva šta je zapravo sloboda u delovanju, šta je sve književnost. Takvi učenici, ako im se prikazuje svaki kutak bez žmurki, izlaze sa kritičkim aparatom koji vredi, a ne sa okamenjenim rečenicama u koje ne mogu da prime ništa novo jer bi im struktura naučenog soneta bila poremećena.

Gledao sam gostovanje pesnikinje Radmile Petrović u ,,24 minuta” (ovu emisiju ne pratim, ipak moram ovde da napišem) i osvrnuo sam se na komentare (proverio sam klip na jutjubu, komentari su sad isključeni) koji pišu kako je ovo poezija kruga dvojke (majkemi), kako su to samo nekakva naklapanja, kako danas svako može da uzme i da nabaljezga tako nešto, a nekada se, gospodo, znalo šta je poezija: štap, šešir, kamašne, bato, i vino od leptira… A uveren sam da bi im poezija Radmile Petrović bila mnogo bliža od Pandurovićeve, Dučićeve, bilo koje antologijske, ali, eto, oni osećaju onim old-skul osećanjima po kojima se nahvatala fina zlatna patina bezvremenske prošlosti i koja im pripomaže za pogađanje tiketa: kakva senzitivnost! Kakvi skerlići bez Skerlića! (U odbranu ljudi koji zaista uživaju u staroj lirici: siguran sam da nijedan od njih ne bi dozvolio sebi da napiše onakav neki površan komentar.) Bio sam do te mere zapanjen, izneveren kao profesor književnosti, da sam shvatio kako ovim svetom hodaju maturanti bez mature, a jednim delom je to možda i moja profesionalna krivica. Zato se ne libim da sa decom radim i na savremenim tekstovima, makar oni bili i iz neke druge umetnosti, poput filma, vlogerskog klipa, moderne trep pesme, stripa, mima, i svega što štrči iz književnosti.

(Ovde možete pogledati knjigu autora na sajtu izdavača.)

Pitanja: Danilo Lučić
Foto: Sonja Žugić

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: