Dnevnik o Deniju (“Tiho teče Misisipi”, Vladimir Tabašević)

Bojan Vasić
Dnevnik o Deniju

Iako u kratkom tekstu koji na zadnjoj korici prati Vladinu knjigu upoređujem njegov roman sa Dnevnikom o Čarnojeviću, ipak mislim da ovo nije lirski roman. Nema u njemu klasične, meke lirike, ali ima prave poezije, moderne poezije u kojoj se jezik otima kontroli i sam progovara. Ta poezija mu i omogućava da realnost predstavi na način koji je realističniji od svakog realizma. Upravo je svojevrsni simbolizam, ispisan kroz opsesivnu jezičku i motivsku repetitivnost tačka u kojoj je njegov psihološki i jezički realizam najjasniji. Lukač na jednom mestu u svojoj studiji o realizmu poredi scenu pada s konja Vronskog u Ani Karenjinoj i scenu pada s konja u jednom Zolinom romanu. A pad s konja je, slučajno ili namerno, i značenjski centralno mesto Tabaševićevog romana. Lukač kaže da je Tolstojeva jasno simbolička scena ipak daleko realističnija od Zolinog direktnog, preciznog naturalizma, jer uspeva da u sebi uhvati način na koji nam se nikad neutralna stvarnost pokazuje. Istu vrstu nenaturalističkog osećaja za ljudsku realnost, punu nejasnoća, neuhvatljivih značenja i potmule i snažne, sveprisutne simbolike koju i nesvesno i nevoljno upisujemo u prozu svakodnevnih događaja jasno mapira i Nabokov u svom eseju o Ani Karenjinoj. A u knjizi Tiho teče Misisipi takva nije samo scena pada s konja, već gotovo svaka scena, svaki motiv koji se u njoj pojavi jednom gotovo sigurno će se pojaviti više puta, kao u frojdovim slobodnim asocijacijama izroniće na neočekivanom mestu i napraviti neku novu, nevoljnu vezu, ispisujući time svoju istinu. Tabašević na više mesta u romanu pokazuje način na koji nas jezik hvata u svoje mreže i kako nam služi kao mreža da u njega uhvatimo i sebe i jedni druge. Odlični primeri su, recimo, Denijevi monolozi na plaži u prvom poglavlju ili unutrašnji monolog njegovog oca Romana u kom Tabašević demontira njegov intimni odnos prema bogu, novcu i montažnom bazenu za malog Denija.

Ali razlog zbog kojeg sam roman o Deniju povezao s Dnevnikom o Čarnojeviću nije samo taj što su oba dela izrazito pesnički romani, pisani snažnom pesničkom imaginacijom, dugim razlomljenim rečenicama, punim vanrednih slika koje stoje rame uz rame s onima u njihovoj poeziji. Oba ova dela prelomljena su kroz vizuru glavnog junaka, i oba govore o ratu, dolaze posle prelomnih događaja koji su obeležili čitave generacije i koji su takođe i međe koje razdvajaju epohe. Jedan rat stoji na početku dvadesetog veka, na početku modernizma i jedne zajedničke države, a drugi označava kraj te države, i kraj tog veka, kraj vladavine modernih ideologija i ideja koje su obeležile dvadeseti vek i držale tu državu u jednom komadu. Tabaševićev roman je, kao i onaj Crnjanskog, prvi snažan lirski avangardni roman o ratu moje generacije, jedno specifično, gusto tkivo koje nastaje spojem poetskog i proznog duha. Zato njegove rečenice dodatnom jačinom odjekuju u meni dok ga čitam, zato mi se čini tako neverovatno iskrenim, tačnim i potrebnim. Tu je sve na svom mestu: brzina sintakse, bogatstvo slika, psihoanalitička neumoljivost, metaprozna samosvest i turbofolk, opšta hipokrizija nemitskog vremena prekrivena velikim rečima, ton jedak i ludistički, očajan i humorističan u isto vreme. Ali baš zato što je vremenski naša generacija udaljenija od svog rata nego što je generacija prvih modernista bila od svog, Tabaševićev pripovedač ne može dati onakvu vrstu opisa ratnih događanja kakvu daju Crnjanski, Dragiša Vasić ili Rastko Petrović – u svom Danu šestom. Tabaševićev pripovedač je zato bliži lirskom junaku Davičovog ciklusa „Detinjstvo“. I kao što njegove Pesme stoje dve decenije udaljene od Lirike Itake i krika Dušana Vasiljeva tako i Tiho teče Misisipi dolazi u sličnom vremenskom rasponu u odnosu na Arsenijevićevo Potpaljublje i narativnost kakva obeležava proznu antologiju Pseći vek.

Ali detinja perspektiva ispisana u ovom romanu daleko je bogatija i ’zrelija’ od one u Davičovom „Detinjstvu“. Tabaševićev Misisipi spaja u sebi infantilne pesmice i dekor sasvim ranog odrastanja sa seksualnom usplamtelošću Davičove „Hane“, i sličan je oštroj direktnosti, erotizovanosti, demaskiranju i sklonosti žargonu koje će najjasnije biti istaknute u njegovim kasnijim proznim delima. Deni kao instanca kojom je obojeno pripovedanje u trećem licu nije ni onaj već odrasli mladić iz prvog poglavlja, ali nije ni onaj napušteni dečak koji luta periferijom Beograda. Hronološki razbijen roman spaja se u celinu upravo traumatičnom istrajnošću sećanja, koje, kako Tabašević kaže na jednom mestu, i ne služi ničemu do samo sebi. Možda je upravo ta istrajna psihološka energija koja se razliva po jeziku, iz pasusa u pasus, istinski glavni junak ove priče. Jer, da je o priči reč sve vreme nam je jasno dok čitamo roman o Deniju. I imena glavnih junaka svedoče o tome: Deni, njegova majka Dina, njena prijateljica Aida: sva tri imena kao da su anagrami jedno drugog. Denijev očuh je samozvani psihijatar Ludić, lekar pred kojim umire njegov otac zove se Rodić. A najindikativnije ime je Romano, ime Denijevog oca, Romana koji ostaje bez svog romana prepuštajući svom sinu glavnu ulogu u njemu, koji svojom smrću i omogućava traumatično razvijanje Denijeve ličnosti u roman o odrastanju, koji svojom odsutnošću istovremeno stvara i porodični roman, koji kao figura i ime oca i jeste roman sam, to svođenje računa u glavnoj formi pisanog svođenja računa sa samim sobom i svetom u modernoj epohi.

Tok i tečenje, talasanje mora, sveprisutna falusna omnipotenstnost personalizovanog sunca, plivanje, skokovi u vodu, kompulsivno vraćanje beskrajnog a kratkog leta, lutanje, preskakanje konopca, vožnja biciklom ili na ringišpilu: sve su to simboli ili motivi koji su dati i u naslovnoj sintagmi tiho teče Misisipi. Nalik sećanju, oni ispunjavaju jezik i daju mu njegovu eruptivnu snagu, ali za razliku od njega, oni nisu sud svesti o sopstvu već pre označavaju prepuštanje tog sopstva njemu imanentnoj životnoj energiji. Propinjanje konja ili besno plivanje pastrmki simboli su te kipteće siline i radosti nesvesnog, nekada tamne i preteće, u koju Deni želi da utone glumeći propetog konja pred devojčicama koje se igraju ili želeći da postane riba, iako ga u tome sprečava ’manjak kiseonika’, kako to stoji na jednom mestu, i ono nužno izranjanje na površinu svesti gde glavnog junaka čekaju pogledi sunca-Peđe, pogledi drugih, oca i majke, plivača i neplivača, devojčuraka i matorih koka, Velikog Medveda države i društva, Srba i starih Slovena, policajaca i Svetog Save, i iznad svega, rata, kao kulminacije tih pogleda, rata koji poput velike noći, poput nekog posebnog bića, suprotnog biću mora i sunca neumoljivo leže preko ljudi i država. Rat na kraju romana, u njegovom poslednjem poglavlju, postaje sveprisutna melasa kroz koju pliva crni golf i Denijevo pismo u njemu, u kom ljudi gamižu kao stonoge, koji strelja konje iz obesti, iz tamne snage podivljalog nesvesnog koje je umesto erosa obeleženo tanatosom, umesto slobode smrću.

Na ovim mestima Tabaševićev roman pokazuje izuzetnu snagu uspevajući da o ratu i ideologiji progovori kritički na književan način, da ne zapadne u banalnost i opšta mesta a opet uspevajući da bude otvoren i direktan poput te banalnosti koju iznosi na videlo. Njegova robustna rečenica na svakom mestu je iznenađujuće precizna, istovremeno i ispovedna i zabavna, podjednako ispunjena i traumom i humorom, i toplinom i nepoštednim razgolićivanjem svakog i svega. Jedno za drugim, ovih petnaest poglavlja, svojevrsnih zaokruženih scena, pružaju nam sliku nas samih, stilski ubedljivo, u nizu metaforičnih eksplozija govoreći istinu, istinu i ništa osim istine.