Još uvek volimo da iznova i iznova čitamo (ili gledamo) doživljaje radoznale devojčice u zemlji čuda po imenu Alisa. Postoji nešto u vezi s ovom knjigom što ju je učinilo svevremenim klasikom, fascinantnom pričom koja je dospela dalje od dece iz XIX veka, za koju je prvi put i napisana.
Deo razloga je taj što su avanture iz knjige Alisa u zemlji čuda bile prekretnica u dečjoj književnosti. Ranije, knjige i priče za decu imale su tendenciju da se strogo fokusiraju na moralno obrazovanje i usavršavanje. Većina knjiga trebalo je da vas nauči da budete dobar dečačić ili devojčica, umesto da se zabavljate ili raspaljujete svoju maštu. Ali Luis Kerol je sve to promenio.
Alisa najbolje zna
Umesto da detetu daje naredbe, Kerol postavlja svoj narativ oko devojčice koja drži predavanja odraslima, u svetu u kome je sve izvrnuto naglavce. Alisa odbacuje savete o manirima, bez obzira sa koje strane dolaze i zamera stanovnicima Zemlje čuda bezobrazluk i opšte ludilo. Ona najbolje zna – odrasli su nepouzdani, nelogični i pomalo ludi. Ovo je potpuni preokret u načinu na koji su deca i odrasli pre toga prikazivani u književnosti.
Ishod je urnebesan: nepristojni humor knjige prija anarhičnoj prirodi deteta. Na primer, stihovi iz tog vremena koji su se veoma uvažavali bezobzirno su parodirani. Ludi Šeširdžija recituje:
“Svetlucaj, svetlucaj, šišmišu maleni!/Kuda se spremaš, bi li rek’o meni?”, dok Alisa izvodi komični prepev Roberta Sauta „Utehe starca i kako ih je stekao”.
Kerol se ovim narativom ruga viktorijanskom obrazovnom sistemu. Alisa koristi duge reči koje ne razume jer se čine važnim. U školi je Lažna kornjača učila “okretanje i uvijanje”, a “onda različite grane aritmetike – ambiciju, odupiranje, poružanciju i ruganciju.” Igra reči, besmislice, humor, parodija i promene uloga: ovo su osnovni sastojci dečjih knjiga danas, i to zahvaljujući Kerolu.
(Pogrešno) tumačenje misterije
Razlozi za Alisin uspeh u inostranstvu su malo složeniji, ali mogu biti povezani sa time kako se percipira esencijalna britanska knjiga. Zemlja čuda ima kraljicu, čajanke, igre kroketa i domaće posluge. Nostalgični pogled na idealizovano viktorijansko društvo sigurno je deo njene privlačnosti. To su neki od istih sastojaka koji su učinili Daunton Ebi ili Hari Poter serijal tako uspešnim širom sveta.
Ali, ono što je možda najintrigantije, jeste davni nagoveštaj da knjiga možda ima i svoju mračnu stranu. Često se pretpostavlja da bi mnoge čarobne namirnice koje Alisa konzumira u zemlji čuda mogle biti aluzije na drogu. Napokon jede iz čarobne pečurke, dok razgovara sa gusenicom koja puši nargilu. Ovo je interpretacija iz pop kulture zasnovana na načinu na koji su kasnije generacije doživljavale nadrealne delove knjige – pre svega hipi kultura šezdesetih i sedamdesetih – bez bilo kakvih čvrstih dokaza. Ali to čitanje traje do danas, kao što pokazuju uvodne scene Matriksa.
Nešto zabrinjavajuće bile su sumnje i pretenzije koje su dovođenje u vezu sa Kerolovim zanimanjem za Alis Lidel, devojčicu za koju je priča prvobitno ispričana. Luis je fotografisao devojčice, na šta bismo danas možda sumnjičavo gledalii. Uprkos činjenici da su nedavne studije pokazale da su takve sumnje neosnovane, glasine se stalno vraćaju.
Večita zagonetka
Ostali čitaoci zalaze dublje u tekst, u potrazi za smislom. U jednom čitanju, san kao okvir priče je metafora za unutrašnje putovanje ka unutra, ka nekontrolisanim porivima podsvesti. Na kraju, čini se da Alisa preti da će pojesti mnoge likove iz zemlje čuda, što možda odražava Frojdovu oralnu fazu psihoseksualnog razvoja. Alisu stalno pitaju „ko si ti?“, na šta ona nema uvek jasan odgovor.
Ili, to može biti alegorija za buran proces odrastanja, što je predstavljeno time što se Alisa bukvalno budi u stvarnosti na kraju priče. Potraga za „dubljim“ značenjem postaje još privlačnija prividnom besmislenošću čudnih i besmislenih susreta koje Alisa doživljava.
Na kraju, Alisa u zemlji čuda je predivan primer „otvorenog teksta“ – teksta koji može značiti ono što želite da znači, u zavisnosti od vaše perspektive. Taj mim (meme, prim. prev.) koji volimo da reprodukujemo postao je deo folklora. Priča je dovoljno ambivalentna da dozvoljava mnoštvo interpretacija. Bajke opstaju jer su svestrane: u različitim kontekstima znače različite stvari. Alisa u zemlji čuda postala je neka vrsta moderne bajke i nesumnjivo će se prilagođavati i tumačiti još mnogo puta u godinama koje dolaze.
Takođe je vredno podsetiti se da je ovo priča jednog matematičara. Sigurna sam da bi Kerol voleo da zna da njegova knjiga uspeva da ostane zagonetka, koju toliko ljudi još uvek pokušava da reši.
Pročitajte i tekst o Alis Lidel, devojčici za koju je Luis Kerol napisao Alisu u zemlji čuda.
Piše: Dimitra Fimi
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić