“Čin izdaje oca”: Zašto je objavljen Markesov poslednji roman Sinovi kolumbijskog nobelovca objavili su roman “Vidimo se u avgustu” deceniju nakon očeve smrti, uprkos njegovoj želji da taj rukopis unište.

Roman koji je napisao kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes pred kraj života objavljen je uprkos njegovom nalogu da bude uništen. Vidimo se u avgustu, napisan kad je pisac već patio od demencije, pojavljuje se deceniju nakon njegove smrti, u vreme njegovog 97 rođendana.

Njegovi sinovi opisali su roman kao “plod pokušaja da uprkos svemu nastavi da stvara” i donosi pripovest o ženi koja odlazi na majčin grob na Karibima da joj oda poštu, a tim putovanjem prevladava niz nasumičnih seksualnih susreta.

Gabrijela Garsiju Markesa, poznatog kao Gabo, zbog sve češćeg gubljenja pamćenja, pred smrt je napustilo samopouzdanje u vezi sa tim delom i zatražio je da ono bude uništeno. Rukopis je, sve do sada, bio dostupan proučavaocima u piščevoj arhivi u Centru “Hari Rensom” u Teksasu, ali su nedavno piščevi sinovi Rodrigo i Gonzalo Garsija Barha rešili da ga objave, procenjujući da je mnogo bolje nego što je njihov otac mislio. “U činu izdaje”, pišu oni u predgovoru za roman, “odlučili smo se da pre svega pričinimo zadovoljstvo njegovim čitaocima. Ako budu oduševljeni, moguće je da bi nam Gabo oprostio. Uzdamo se u to”.

Gonzalo Garsija Barha, dok priča iz svog doma u Meksiko Sitiju, priznaje da je bilo “teško plivati protiv matice” želje njegovog oca, ali je napomenuo da ima “mnoštvo primera u istoriji književnosti da su ljudi tražili da rukopisi budu uništeni, a ispostavilo se da su važna književna dela”. “Za mene lično, to mi je olakšanje, u tom smislu što je ovo zapravo poslednje delo koje je Gabo napisao. Mislio sam da bi njegova sabrana dela, da ovo nije objavljeno, bila nekompletna. Više se nijedan roman ne krije među Gabovim papirima”, kaže on.

Gabrijel Garsija Markes stekao je svetsku slavu kao autor romana među kojima su Sto godina samoće iz 1967. godine, Jesen patrijarha (1975) i Ljubav u doba kolere (1985). Opšteprihvaćen je kao jedan od najuticajnijih pisaca magičnog realizma, u kom se fantastični i natprirodni elementi mešaju sa svakodnevicom.

Sto godina samoće je, konkretno, zasnovao na svom odrastanju u ruralnom gradiću u Arakataki, fiktivnom Makondu iz njegove prve knjige, novele Oluja uvelog lišća (1955) i na prošlosti i nasleđu svog dede i babe kod kojih je živeo kao dečak. Njegov deda, pukovnik Nikolas Markes Mehija bio je veteran građanskog rata od 1899. do 1902. godine, bio je posvećeni liberal i značajno je uticao na politička shvatanja svog unuka.

Garsija Markes je karijeru počeo kao novinar, dobar deo života proveo je van Kolumbije, u Parizu, Barseloni i Meksiko Sitiju, a koristio je i vilu u Havani koju mu je ustupio Fidel Kastro, sa kojim ga je povezivalo “nijansirano” prijateljstvo. Ali sve vreme je održavao veze sa domom u Kolumbiji. Dobio je Nobelovu nagradu 1982. godine.

Objavljivanje Vidimo se u avgustu dočekano je sa mnogo uzbuđenja.

“Kakva je to radost kad se pomisli da na svetu ima još neotkrivenih stvari. Prepešačio bih 500 milja da dođem do nove Markesove knjige. To je kao da ste pronašli led na kraju dugog puta. Markes je i voljen i neophodan, što je redak spoj u svetu književnosti. Sećam se mog prvog susreta sa Markesom, kada sam pročitao njegovu pripovetku ‘Najlepši davljenik na svetu’. Odjednom su sve stvari postale nove. On mi je otvorio jezik. Naravno, svaki put kad otvorite Markesovu knjigu naći ćete nešto novo, čak i ako ste je pročitali četiri, pet puta. Ali doći do nje prvi put za mene je retka poslastica”, kaže pisac Kolum Meken.

Pisac Piko Ijer govorio je o tome kako je Garsija Markes uticao na pisce i čitaoce promenom književnog horizonta. “Mislim da je deo revolucije iz pera Garsije Markesa u tome što nam je proširio osećanje realnosti i što je doprineo da budu uključeni i oni delovi sveta manje poznati centru književnost univerzuma”, rekao mi je. “Kjuovi snovi su činjenice o Katmanduu, kako je to Kipling napisao, a Garsija Markes bio je jedan od prvih, u osvit našeg globalnog sveta, koji je video da vesti iz zabačenih ćoškova sveta umeju da budu privlačne, čak magične, za one u Londonu ili Njujorku”.

On dodaje da je Markesov doprinos književnosti otvorio važan prostor i za kasnije pisce kao što su Salman Ruždi i Abraham Vergeze, a poznato je i da je kolumbijski pisac viđen kao najuticajniji laureat Nobela poslednjih decenija.

Posthumna izdanja nisu neobična, a umeju da budu i kontroverzna. Primeru sa Markesom možda je najsličnija odluka Dimitrija, sina Vladimira Nabokova, da objavi njegovo poslednje delo Laurin original, više od 30 godina nakon očeve smrti. Za to vreme je rukopis ležao u trezoru švajcarske banke, dok je Dimitrij vagao između naloga svog oca da uništi sve neobjavljene radove i saznanja da je majka jednom presrela Nabokova na putu ka spalionici sa rukopisom Lolite u rukama.

Među skorijim primerima su dela Dejvida Fostera Volasa, Roberta Bolanja i Stiga Lašona, autora trilogije Devojka sa tetovažom zmaja, preminulog iznenada sa 50 godina. Posle njegove smrti izdavač je angažovao pisce Davida Lagerkranca i Karin Smirnof da napišu još romana u serijalu Milenijum.

Možda najozloglašeniji primer je onaj sa Harper Li, čiji se neobjavljeni roman Idi postavi stražara pojavio 2015. godine, manje od godinu pre nego što je umrla, u jeku optužbi da je autorka bila primorana da ga objavi.

Jedna od kritičarki odluke da Vidimo se u avgustu bude objavljen posthumno je Miranda Frans, urednica-savetnica Tajmsovog književnog dodatka za Španiju, Portugal i Latinsku Ameriku. Već pri prvom čitanju je primerila, rekla mi je, da je Markesov rečnik, poznat po raskošnosti, sada srazmerno siromašniji, a da joj je čitanje bilo bolno iskustvo: “Ima elemenata onoga čega je tu bilo ranije, ali je za mene to bilo jako tužno, jer sam osetila da mu nedostaje potpuniji narativ”. Boji se, dodala je, da taj rukopis “ne samo što ne doprinosi zaista, nego da može i donekle da naruši” inače “izvrsni” korpus Markesovih dela.

Markes je svojim sinovima, kad su bili mali, dopuštao da mu pomažu da uništi radne verzije njegovih dela koje mu više nisu bile od koristi; bio je, svedoče njegovi urednici i izdavači, perfekcionista i proveravao je promenu svake tačke i zareza na njihovom putu do njegove ogromne i oduševljene čitalačke publike. Njegova čitalačka publika sada će imati priliku i da proceni da li je poslednje delo njegove imaginacije trebalo da ugleda svetlost dana.

Piše: Aleks Klark
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić

Pročitajte još: 

10 pisaca koji su uništili ili tražili da im dela budu uništena

Tajna istorija “Sto godina samoće”