Bret Iston Elis mi priča kako se piše scena seksa. Ne razume zašto ih se romanopisci toliko plaše. Samo neka bude hladno, neka bude klinički. Erotičnost se može postići samo „štedljivo pisanom, ogoljenom“ prozom. Kitnjasti eufemizmi su neprijatelji pisca. „Ona ne mora imati ‘ljubavnu torbicu’…“, uzdahne Elis. „On ne mora da isuče svoj ‘džinovski modrikasti mač’ i stavi ga u njenu ‘ljubavnu torbicu’…“
Ove nedelje, Elisov novi roman The Shards su poslovično uštogljene američke novine opisale kao „njegov najseksipilniji roman ikad“. Svega nekoliko Elisovih knjiga je završilo bez hladnih opisa seksa, upotreba droge, žurki, ubistava, Los Anđelesa i muzike. Sve ovo je prisutno u The Shards, koji prati nepouzdanog pripovedača po imenu “Bret Iston Elis” tokom njegove poslednje godine srednje škole 1981. Elis, ambiciozni pisac, ubrzo postaje fasciniran serijskim ubicom po imenu Troler (eng. trawler – ribarski brodovi koji vuku za sobom ogromne mreže, prim. prev). Ljudi nestaju bez objašnjenja. A onda Troler počne da uhodi Elisove prijatelje.
Elis, najveći američki književni pesimista, nije napisao roman trinaest godina. Proveo je veći deo poslednje decenije pokušavajući da slomi Holivud, ili „kazino“ kako ga on zove. Pre četiri godine sve mu je otišlo dođavola. (Elis ne kaže kako.)
Svoj prvi roman, o dečaku koji se budi kao palačinka, napisao je sa deset godina. Nije objavljen. Neuznemiren, vunderkind se oglasio bestselerom Manje od nule (1985), kratkim, sumornim romanom o sanjivim, imućnim tinejdžerima iz Los Anđelesa koji koriste previše kokaina. Elis je tada imao 21 godinu, još uvek je bio na koledžu Benington u Vermontu, kada je bio inaugurisan u glas generacije. Nikada se nije otresao tereta koji dolazi sa tim nadimkom, čak ni dok su kolege sa istog koledža – Džonatan Letem i Dona Tart – takođe postali uspešni romanopisci. Elisu je trebalo osam nedelja da napiše Manje od nule. Već preko 40 godina živi sa posledicama toga.
Elisovu morbidnu reputaciju potvrdio je Američki psiho (1991). Krvava, svirepa satira o nezajažljivosti Volstrita, bila je toliko šokantna, toliko je vrvela od motornih testera, nekrofilije, silovanja, kanibalizma i sakaćenja da je Norman Majler – čovek koji je jednom izbo sopstvenu ženu – tražio da se ona ispita, pre objavljivanja, od strane „panela uvaženih romanopisaca”. Taj panel nikada nije zasedao. Britanski romanopisac Sebastijan Foks rekao je da je Američki psiho „najgnusniji tekst sa kojim sam se ikada susreo“. Prodat je u više od milion primeraka i adaptiran je u kultni film sa Kristijanom Bejlom u glavnoj ulozi, od kojeg se prave mimovi.
Patrik Bejtman, protagonista Američkog psiha, možda je jedini lik iz romana objavljenog u poslednjih 30 godina koji je postao kostim za Noć veštica. Danas se knjiga još uvek prodaje u najrazdražljivijim regionima sveta u neprozirnim pakovanjima, što je za Elisa “slatko”. Od objavljivanja romana dobio je prokletstvo – grozni književni bad boy.
Elis misli da je to što je bio “kontroverzan i omražen“ održalo njegovu karijeru, čak i kada ga je to koštalo ugovora za objavljivanje. (The Shards u Velikoj Britaniji objavljuje mali nezavisni Svift Pres, a ne Pikador, Elisova prethodna kuća ili neki veliki izdavač.) „Voleo bih da to nisam bio ja“, dodaje on, tonom koji implicira upravo suprotno od onoga što je rekao. Književni kritičari ga nikada nisu komentarisali, a književne nagrade su mu izmicale. Prema Elisu, toliko romana predstavlja tek nešto malo više od „spisateljskog masturbiranja po ručnom ogledalu“. Sa određenim pravom, on književni svet opisuje kao „sranje“.
The Shards nije sranje. To je trajni čin sećanja, smešten u duboku prošlost Elisove mladosti, ono što bi Entoni Pauel mogao da sanja da su on i njegovi prijatelji rođeni u Kaliforniji šezdesetih, a ne u edvardijanskoj Engleskoj. Iz njega isijava kajanje; uz svu nepouzdanost, The Shards deluje autentično i tužno.
Ozloglašeni pisac koji je lutao po parti sceni osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih, kome je redovno krvario nos od sveg tog kokaina postao je čovek kome skoči pritisak od vesti njegove dizajnerke enterijera.
Sve je to bilo iznenađenje za Elisa. „Knjiga može dugo da se skriva“, kaže on. Ideja koja stoji iza The Shards, da se pisci i serijske ubice ponašaju na neobično sličan način, mučila ga je od njegove 18. godine. Počeo je da piše nešto kada je imao 22, i onda još jednom sa 27. Ništa se nije zadržalo. Konačno, kada se dogodio lokdaun tokom kovida, način za transponovanje ideje u roman „pao mi je u krilo“.
Lično sam očekivao da će Ellis biti dvoličan. Javlja se video pozivom, izgleda starije nego što mu glas zvuči na telefonu, bele kose na praznoj sivoj pozadini zida njegove kancelarije u Los Anđelesu. U većini njegovih romana postoje odlomci koje je sigurno mogao napisati samo istinski opasan manijak, ali se taj preteći osećaj preklapa sa njegovom samomitologizacijom. Čak su ga i prijatelji poput romanopisca Džeja Mekinernija u štampi nazivali „hroničnim lažovom“. Uz svu svoju iskrenost, Elis opisuje The Shards kao „varljivu knjigu“. Kaže da ga privlače „skriveni pripovedači”: nepouzdani i maskirani, koje autor mora zavodljivo da otkriva čitaocu. Zašto kriju ono što kriju? I šta Elis krije, što nam sugeriše svaka knjiga?
Upravo sam hteo da pokušam neke tajne da izvučem iz njega, kada nam razgovor biva prekinut. Elis prasne u neobičan smeh, koji nije u skladu sa likom. Dobio je poruku od Liz, njegove dizajnerke enterijera. „Rekao sam joj da ne mogu da priuštim ove ormariće“, kaže on, kikoćući se. „Bile su preskupe. Ne mogu to Liz, rekao sam, Liz, ne mogu to da uradim.
Proizvođač ormara se upravo javio sa mnogo nižom ponudom. Cenjeni ormarići su mu konačno na dohvat ruke, ali Elis kaže da se oseća užasno. “To je njegov posao, znaš?”
Zar ne bi trebalo da ste princ tame, sugerišem. Kako se možete osećati krivim što plaćate manje za neke ormariće? U svojim romanima ste poklali bezbroj nevinih. Opisali ste ljudsku prirodu kao „inherentno zlu“. Prihvatite ponudu. “Osećam se krivim! Osećam se krivim zbog toga!” Elis govori blesavim falsetom. Okreće se u svojoj stolici, smejući se. I ja se smejem. Ugrize se za usnu. „Konačno, imam malo dodatnog prihoda tako da možemo da priuštimo ormariće…“
„Woke kulturi ponestaje prostora, kao i svemu ostalom. Sve ostaje bez prostora.”
Džejms Elroj: Evo zašto zaista pišemUdaljili smo se od hladne, distancirane, hirurški sterilne atmosfere Elisove umetnosti. „Ovo je glamurozan život. Ovo je život književnog bad boy-a “, kaže on, upuštajući se u strastveno opisivanje novih tuš glava koje je kupio za svoje kupatilo i koliko su namirnice postale skupe u njegovom kraju u zapadnom Holivudu.
Ozloglašeni pisac koji je lutao po parti sceni osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih, kome je redovno krvario nos od sveg tog kokaina postao je čovek kome skoči pritisak od vesti njegove dizajnerke enterijera. U The Shards njegov izmišljeni alter-ego sebe opisuje kao „čoveka koji je ostao dete“. U stvarnom životu Elis je čovek koji opisuje duge večeri koje je proveo gledajući kuvare kako „tiho seku meso za fini tartar biftek” na kuvarskom kanalu Food Network. Ne večito dete, ne gospodar pakla, već pripitomljeni sredovečni tip, koji živi sa Todom Majklom Šulcom, svojim dugogodišnjim partnerom, spokojno sviknut na sitne životne tuge.
Više ne zvuči kao da izlazi mnogo. Zvuči kao pustinjak. Jedan od njegovih hobija je da proverava na Goodreads-u članak za The Shards i da tačno utvrdi kada su recenzenti prestali da ga čitaju. „Samo sam realan u mom usamljenom životu, dok starenjem postajem sve oronuliji.”
Elis misli da je ovo trenutak političkog povlačenja. Ideološke plime 2010-ih se povlače. „Woke kulturi ponestaje prostora, kao i svemu ostalom. Sve ostaje bez prostora.” Elis je učestvovao u tim sukobima. Pre nekoliko godina objavio je knjigu White, proširenu memoarsku žalopojku protiv „kulture dopadljivosti“, zbog čega je njen autor zaista delovao veoma nesimpatično. (Retrospektivno gledajući, bilo je, možda, malo previše opisati jednu ženu na večeri kao „spastičnu“ kada se nije složio sa njom povodom pokreta Black Lives Matter.) Za nekoga tako dvosmislenog – Elis pola rečenica koje izgovori počinje sa „Ne znam” – borba u kulturnim ratovima je uvek mogla da se završi loše. Na tim ratištima nema mesta za nijanse.
Ko je dođavola ovaj dragi, topli starac i šta je uradio sa Bret Iston Elisom? Jaz između njegovog glasa i tinejdžera koji spašava kućne ljubimce me zbunjuje.
U svakom slučaju, završio je sa ispadima. Glavna poenta koju je Ellis tada izneo – da medijska „histerična“ opsesija Donaldom Trampom nije postigla ništa – održala se prilično dobro, čak i ako ju je grubo izrekao. On ukazuje na Šulcov stav o trans pravima kao dokaz da su Amerikanci umorni od političkih prepirki. Ranije „opsednut“ rodnim pitanjima, njegov partner je postao skeptičan prema čitavoj toj raspravi. Gej osobama su trebale decenije da budu prihvaćeni u Americi. Elis veruje da „ljudi ne vole da budu prisiljeni na prihvatanje bilo čega. Potrebno je mnogo vremena.” On bi radije gledao svoje emisije o kuvanju nego CNN. „Umoran sam od toga“, kaže on. “Udaljio sam se od te rasprave.”
Daleko, i kroz The Shards, nazad u sebe. Reči „sećam se“ pojavljuju se nebrojeno puta u knjizi. Sećanje je, za Elisa, narkotik. Napolje sa kokainom, unutra sa auto-fiktivnim kopanjem po prošlosti. Sada kada mu se bliži šezdeseti rođendan, ne može da prestane da se priseća stvari.
Kada je odrastao u Šerman Ouksu u dolini San Fernando, kanjonu nedaleko od mesta gde su se dogodila ubistva Čarlsa Mensona, Elis je imao psa po imenu Šingi. Pas, lasa apso mešanac, bio je veoma star i patio je od depresije. Šingi je pokušao da sve to okonča u porodičnom bazenu. „Jednostavno je potonuo na dno, ne želeći više da živi… neko je vrisnuo – vrisnula je moja sestra – Šingi je na dnu bazena!“
Elis je odglumeo scenu, psa koji se strmoglavljuje, urlik sestre, a zatim njegov mahniti skok u vodu, potpuno odeven. Šingi, slep i mokar, odjurio je nazad u kuhinju „po mirisu pronašao svoj jastuk i legao“.
Ko je dođavola ovaj dragi, topli starac i šta je uradio sa Bret Iston Elisom? Jaz između njegovog glasa i tinejdžera koji spašava kućne ljubimce me zbunjuje. Brine me. Ne mogu da kažem da li je ozbiljan, ili igra još jednu svoju igru. Gde je sumorni satiričar? Bastard? Bojim se da smo se previše udaljili od teme, pa sam malo olabavio sa pitanjima.
„Da li su ljudska bića na kraju krajeva sama?“
„Da“, kaže Elis. Njegov ton je otrovan, kao da je to najgluplje pitanje, sa najočiglednijim odgovorom, koje mu je ikada postavljeno. Ne verujem baš da on tako misli, ali sam ga pustio. Da bi Bret Iston Elis pisao, mora da veruje, kao što je Evelin Vo verovala, da je sve gore nego što zapravo jeste. On mora kada gleda svet, da svugde vidi tugu i borbu. The Shards je njegovo najnovije, najlepše istraživanje te laži.
Piše: Will Lloyd
Izvor: newstatesman.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o romanu Korekcije Džonatana Frenzena, kao i pogled Kormaka Makartija na američku istoriju u Krvavom meridijanu.