Besmrtna poezija Rona Padžeta Osnovna tema nove zbirka američkog pesnika je smrt, ali je osećaj konačnosti kod njega isprepleten sa pametnim humorom, a život i njegov kraj sa umetnošću, piše Rian Sasin.

Smrt je neizbežna, to je životna činjenica. Ono što se vremenom menja jeste naš odnos prema njoj, ono kako pristupamo temi sopstvene smrti i smrti drugih. Za Rona Padžeta, 82-godišnjeg pesnika koji se u novoj zbirci Pink Dust („Ružičasti prah“) suočava sa smrtnošću, smrt i umetnost su nerazlučivo isprepletene. Ishod je knjiga u kojoj se, dok je svaki stih prožet ironičnim osećanjem memento mori, čitalac podseća da smrt, bilo analognog sveta ili naša sopstvena, dolazi i po nas.

Knjiga je podeljena u tri celine („Ostatak“, „Starkelja“ i „Zatvaranje“), a nad svakom od njih lebdi osećaj konačnosti. U naslovu „Ostatka“ već je sadržana ideja o tome što je preostalo, o ogriscima, odbačenim uspomenama, otiscima prstiju na staklu; gledamo u fragmente prošlosti. Odeljak počinje pesmom od 15 stihova o gumicama za brisanje, a služi kao izjava o nameri zbirke: „Voleo bih da opet odigram / sve te trenutke svog života“, piše Padžet o onome što je nestalo pod dodirom gumice,

jedan za drugim,
u filmu, a da se on zove
Istorija ružičastog praha.

Prašina, najosnovnija komponenta onoga što u mnogim kosmologijama čini život – „Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“, kaže stih iz Postanja – ovde je data kroz običnu ružičastu gumicu za brisanje olovke. To je slika koja, po svom značenju, protivreči svom mestu na početku knjige, gde se još ništa značajno nije dogodilo, gde ništa još ne deluje kao da zahteva ispravku. Pojavilo se tek nekoliko reči, iako knjigu otvara još jedna kratka pesma bez naslova, pre celine „Ostatak“. Javlja se napetost: stvaranje zajedno sa brisanjem. Da li je život sam po sebi, u ovom kontekstu, tek prva ruka?

Upravo prva pesma u zbirci (ona koja se pojavljuje neposredno pre pesme o gumici u celini „Ostatak“) odmah na početku tu potrebu za stvaranjem izlaže nežnim, humorističkim tonom, u registru kakvim će biti obeležene mnoge pesme u knjizi: „Svaki put kad priđem praznoj stranici / pesme u njoj vrište: ‘O, ne! / Evo ga opet! Bežite!’“ Pesma možda deluje kao šala, ali njena poenta otvara zanimljivo pitanje o samom kreativnom procesu: da li, kada pišemo, stvaramo nešto ni iz čega ili samo držimo neku vrstu zvučne viljuške i beležimo ono što čujemo? Drugim rečima, da li sledimo platonovsku ideju savršene forme ili ne? Padžet nam je, u samo nekoliko stihova, suptilno predstavio jednu od najosnovnijih rasprava zapadnjačkih promišljanja o prirodi mimetizma, stvarnosti i odnosu umetnosti i života, umećući je i skrivajući je u maleckoj šali.

Ova vrsta vedrog, suptilnog humora tipična je za Padžeta: pametan, bez ikakve zluradosti ili nedokučivosti, on dočekuje i pozdravlja čitaoca, ohrabruje ga da istraži skrivene duboke veze umetnosti i života i ukazuje na humor zasnovan na našoj svakodnevici.

„Starkelja“ sledi nakon prvog ciklusa pesama, pa potom „Zatvaranje“[1], a ovaj drugi odvija se tokom pandemije kovida 2020. godine. Sadašnjost u „Zatvaranju“, kao i u pesmama u „Ostatku“, povremeno ukliza u prošlost, i ova se vremena prepliću unutar pesme, strofe, pa čak i stihova. Padžet se povremeno poziva na pesnike i knjige koje su uticale na njega u mladosti; u jednoj posebno pametnoj pesmi, „Kratak vodič kroz američku poeziju dvadesetog veka“, pojavjuju se aveti modernizma s početka 20. veka. „Paund je bio glagol, Eliot imenica“, piše Padžet, i u sledećem stihu se igra rečima: „izrekli su nam presudu modernosti“[2]. (A onda još jedan mig tom dobu: pesma koja sledi zove se „Četiri kvarteta“, odgovor na istoimeni čuveni ciklus T. S. Eliota). Iz istog perioda spominju se još Gertruda Stajn i Vilijam Karlos Vilijams.   

Književnost i knjige često se pojavljuju u mladalačkim uspomenama koje Padžet sabira. Knjiga sa naslovom Antologija francuskih pesnika od Nervala do Valerija u prevodu na engleski iz 1958. pojavljuje se u jednoj od prvih pesama. „Zamisli da si mladi pesnik / koji ju je kupio neku godinu kasnije / za manje od dolar i po“, piše Padžet.  

Nagovaranja da „zamisliš da si“ se odatle granaju, preskačući iz stvarnosti i uspomena u nešto još zanosnije:

Zamisli da si miš
što je grickao povez
duž ivice korica.
Zamisli da si sama knjiga
što stoji četrdeset godina na polici,
a onda te neko skine odatle,
pridrži te, otvori
i ponovo se u tebe zaljubi.

To da ste knjiga i da vas drugi čita – tumači, analizira i, najzad, zapamti – ovde se shvata kao ljudski čin. A sam čin ljubavi rađa se neposredno iz čina čitanja. To je blagonaklono razumevanje onoga kako nas knjige koje čitamo u mladosti prate kroz život, utiču na nas i oblikuju narativ života koji tek dolazi.
Gledanje na sopstveni život kao na knjigu i ovakvo povezivanje životnih užitaka sa užicima čitanja jedan je od pristupa neprolaznom pitanju odnosa stvarnosti prema umetnosti. Sam čin življenja ispunjava stranice te knjige, nasuprot činu starenja. Govori se o seksu u starosti („kao da te / toplim snegom pokriva / anđeo / što se pretvara da se zarumeneo“), kao i o protivrečnosti spoljašnjeg izgleda i mladalačkije unutrašnjosti („moja tamnozelena flanelska košulja… njeni rukavi prekrivaju ruke mog dede“).

„Pokušavam da se setim / kako je to biti mlad“, napominje Padžet u pesmi bez naslova iz drugog dela knjige. „Treba li ti još dokaza / koliko sam smešan?… Nema ničeg smešnijeg / od ljudskog bića“.

I imena umrlih ispunjavaju ove stranice. Džordž Šneman je citiran, a među uspomenama je i zajedničko književno veče sa Robertom Krilijem. A na koga se odnosi ono Džo? Da li je to Džo Brejnerd, pesnik, slikar i Padžetov drug iz detinjstva? Pojavljuje se i „čika Džejms“. Ovekovečen je pesnik Dik Galap. Pored nedavno preminulih i Padžetovih prethodnika modernista, tu su i podsećanja na davno umrle umetnike iz drugih oblasti koji su ga nadahnjivali u životu, poput kompozitora Franca Jozefa Hajdna, a on time kao da želi da naglasi da je ljudski život satkan od slojeva referenci, od uticaja koji nam grade ukus. Oni zaposedaju ovu knjigu, sablasti su to koje se ne mogu isterati. A to je, na neki način, i samo čitanje: zaposednutost. Kad čitamo, prizivamo imena i slike prošlosti, ponovo ih oživljavamo sve dok okrećemo stranice.

Šta se događa posle smrti – postoji li duša koja traži pokoj negde drugde, dok se telo raspada? Na to  pitanje nauka ne može da odgovori, pa se neki okreću religiji. Ali zar umetnost nije svojevrsna vera, sistem u kom se veruje u lepotu kakvu čovek može da stvori? Do kraja zbirke, smrtnost postaje nešto što se otvoreno priziva: „Ne može da mi bude još mnogo godina u životu“, tiho primećuje Padžet.

Preći ću na novu svesku,
nadam se onu bez metafora.

Nemoj pogrešno da me shvatiš.
Volim metafore,

i to prilično.

Zapravo, živim u jednoj.

U knjizi.

Svoje živote gradimo od metafora, od jezika. Od stilskih figura. Prah sabijen u papir i štampan u knjige nalik je prahu od kog smo i sami sazdani. Prahu koji podvlači činjenicu da postojimo, dokazu da smo – da, čak i suočeni sa brisanjem kakvo donosi smrt – zaista postojali.

U zbirci Ružičasti prah Rona Padžeta taj prah nije samo ostatak života. On je podsetnik na načine na kakve nam se životi, makar načas, ukrštaju s nečim uzvišenim, sa samom umetnošću.

Druga ruka rukopisa već maše s one strane.

Piše: Rian Sasin
Izvor: The Nation
Prevod: M. Jovandić

***

[1] „Lockdown“ u originalu (prim. prev)
[2] Teško prevodiva igra reči. U originalu „they sentenced us to Modernity“, gde „sentence“ znači i rečenica i presuda (prim. prev)

Pročitajte još i tekst o pobuni Elijasa Kanetija protiv konačnosti u Knjizi protiv smrti.