Benhamin Labatut: Knjige bi trebalo da vam izazivaju panične napade Na samoj smo ivici nečega, ako je već nismo i prekoračili, kaže Benhamin Labatut, autor romana „Kada prestanemo da razumemo svet“ o ključnim naučnim otkrićima 20. veka i „Manijak“ o jednom od očeva veštačke inteligencije.

“Znam da se trudite da okolišate”, kaže Benhamin Labatut kad pred njim formulišem da mu se knjige tiču ljudi izvanzemaljske inteligencije, posvećenih krajnje zahtevnim problemima, „ali je najbolji način da se to sažme: ’Zašto me zanimaju ludi naučnici?’“. Pošteno. To se ne može izbeći: upravo o tome govore njegove temeljno istražene knjige koje pružaju veliko zadovoljstvo.

Obe Labatutove knjige trenutno dostupne na engleskom – Kada prestanemo da razumemo svet (2020) iz najužeg izbora za Međunarodnu Bukerovu nagradu, i Manijak, nedavno objavljen u broširanom povezu – vrte se oko trenutka u 20. veku u kom su nam snovi o savršeno racionalnom shvatanju sveta okrenuti naglavce. Bilo je to onda kada su deranžirajuća otkrića kvantne fizike uništila satni mehanizam univerzuma; i kada je teorema o nepotpunosti Kurta Gedela zauvek razorila cilj pozitivista da postave stabilne, logički besprekorne temelje matematike.

Taj period poklopio se sa rađanjem atomskog doba i agonije svih vrsta koje su došle s njim. Labatuta privlače likovi onih koji su stremili ka otkrićima po cenu duševnog mira, a često i razuma, ličnosti kao što je Karl Švarcšild koji se bavio matematičkim proračunima kakvi su predvideli postojanje crnih rupa; ili Verner Hajzenberg, koji je napola poludeo na Helgolandu; ili Aleksander Grotendik, matematičko čudo zapanjujuće briljantnosti, koji je svoje dane okončao na Pirinejima buncajući o đavolu.

„To je kao kod mistika: dospeli su do svog boga“, kaže Labatut. „A, znate, Bog na neki način šapuće: ’Ima nečega… tamo iza’. Ona slika demijurga,  a mislim da se suočavamo sa njom, licem u lice: rastemo kao vrsta i zato to deluje kao završetak. Prošlo je, koliko – od kvantne mehanike i modernog relativiteta – 100 godina? Stotinu godina nakon što je Hrist raspet na krst počeli ste da dobijate jevanđelja. Upravo tu smo mi sad“.

Labatut je u glavnom protagonisti Manijaka, Džonu fon Nojmanu, pronašao ono što zove „duh našeg vremena“. Fon Nojman umešao se u pokušaj, koji je torpedovao Gedel, da osnove čiste matematike budu iznova osmišljene. Bio je centralna ličnost Projekta Menhetn, dizajnirao je prvi prepoznatljivi računar, postavio je osnove za teoriju igara i jedan je od očeva veštačke inteligencije. Fon Nojman bio je i težak, sebičan, a nekad naizgled i amoralan lik, prožet onim što Labatut zove „hladnom, proračunatom, oštroumnom i prodornom inteligencijom“.

Religijska osećanja obavijaju Labatutove portrete nekih od najracionalnijih ljudi koji su ikada živeli. Sanjajući sekularni raj, kaže Labatut, ubili smo Boga i zamenili smo ga razumom, ali „čovečanstvo se nikada neće rešiti svog poriva za apoteozom; nas pokreće ta žeđ za apsolutnim koja nam je u glavi“. „Svaka nimfa i svaki bog kojeg smo raskomadali doneli su nam veću moć… i veći očaj. To samo baca veći mrak na svet“, kaže. „Usmerite pogled ka svetlu i zaslepljeni ste: veštačkom inteligencijom, tehnologijama, odlaskom među zvezde. A okrenete se oko sebe i vidite neku vrstu lavkraftovskih demona koji izbijaju iz nas“.

Već slavan na španskom govornom području, Labatut počinje da privlači i pažnju anglosfere zahvaljujući Međunarodnoj Bukerovoj nagradi i tome što ga je podržao Barak Obama. Razgovaramo malo nakon što je sišao sa scene na Hej festivalu na kojoj ga je intervjuisao Stiven Fraj. Prve dve Labatutove knjige napisane su na španskom i on je pomno sarađivao pri prevodu Kada prestanemo da razumemo svet, a Manijaka je napisao na engleskom za koji kaže „da ga smatra svojim prvim jezikom“, iako nije.

Upitan za skakanje sa kontinenta na kontinent tokom odrastanja, kaže: „Voleo bih da tu ima nečega vrednog priče. Ali tu uopšte nema priče. Moj tata je dobio posao. Rođen sam u Holandiji, živeo tamo do druge godine, vratio se u Čile do osme, a onda se opet preselio u Holandiju. Tamo sam ostao dok nisam napunio 15, 16. Drugim rečima, moja porodica se seljakala i više, a ja sam ponekad išao sa njima“.

“Odrastao sam na relaciji između Čilea i Holandije, govorim engleski, što je čudno. Dakle, nisam pravi Čileanac; definitivno nisam Holanđanin. Kako nekome da objasnite da ste odrasli gledajući Bottom i The Young Ones na video-kasetama i čitajući romane o Crvenom patuljku? Ljudi kažu: ‘O, tebe baš zanima nauka?’ Kažem: ‘Da, čitao sam Daglasa Adamsa kad sam bio klinac i od tada ne umem da razmišljam nikako drugačije“.

Koliko daleko Labatut uspeva da isprati svoje likove i teme kroz džunglu teorije brojeva ili Šredingerove jednačine? Da li on zaista razume ideje u svojim romanima ideja? „Ne umem ni svojoj 12-ogodišnjoj ćerki da pomognem oko proste matematike“, kaže. „Ne znam ništa o matematici. Ali mislim da je um pisca usmeren na saosećanje, a ne na razumevanje“.

„Najviše me fasciniraju stvari koje ostaju nepoznanica, stvari koje nisu rešene. Volim da u svojim knjigama pozivam ljude da ponovo siđu dole, da se vrate u mrak i uživaju u retkom zadovoljstvu da se nađu u prisustvu nečega što je, što kaže Grotendik, ogromno i veoma suptilno; nečega što je tiho, ali, znate, besni“.

“Nisam ozbiljan mislilac”, nastavlja. “Ja sam pisac, to je sasvim drugačije. Mislim da piscu um mora da bude živ, mora da bude nepotpun. Mora da u sebi nosi kontradikcije. Mora da bude, na neki način, nasumičan i amaterski“.

Labatut sa neskrivenim omalovažavanjem gleda na većinu stvari koje u romanima (uključujući i njegove) dobro funkcionišu. Kada pohvalim način na koji dočarava različite idiome onih koji govore u njegovim romanima, na primer (Manijak, u kom se kao naratori smenjuju Fon Nojmanovi učitelji, prijatelji, saradnici i žene, neka je vrsta horskog portreta), on kaže: “Ne zanima me to. Niti mislim da sam u tome jako dobar. Ljudi na vrhunsko pisanje gledaju mahom kao na darovito izražavanje i osećaj za likove. A to nije nešto što mene zanima”.

Zanimaju me ideje. Mislim da se jako mnogo pisaca i njihovih dela uopšte ne bave idejama

“U sve i jednom poglavlju u tom delu mislim da postoji ideja koju moram da savladam. Pokušavam da nateram ljude da se uzbude zbog krize u osnovama matematike. Pokušavam da navedem ljude da osete užas i lepotu prvih pristupa temama o nuklearnoj energiji“.

Sama pomisao na to da dočarava glas budi u njemu krešendo sa besnim vapajima: „Nisu mi važni! Ako ste u Londonu, izađete tamo, slušate gomilu glasova oko sebe. Prosto ih snimite i podražavajte! To nije teško! Ne razumem otkud svo ono ludilo sa ’O, mi smo ovo dočarali’. Ono što jeste teško, to je da svaki od tih likova kaže nešto zanimljivo!“

“Zanimaju me ideje”, kaže. “Mislim da se jako mnogo pisaca i njihovih dela uopšte ne bave idejama. Njihova dela moraju, znate, da se bave obrtima u životu našeg lika. Te stvari su mi smrtno dosadne. Nisam bio u stanju da pročitam roman verovatno duže od decenije“.

Sad, nasred pete decenije života, Labatut je izgubio volju za bavljenjem fikcijom nakon „krize“ kakvu je iskusio sa 30 godina,  koja je „oštetila onaj deo mozga koji može da uživa u igrama pripovedanja“.

Objašnjava: „Ljudi kojima se najviše divim u svim oblastima imaju onu čudesnu sposobnost da puste da im njihovo nesvesno procuri u ono što rade. Zaista mislim da najviša forma inteligencije dolazi spolja. Znao sam da to nemam, tako da sam uradio gomilu neodgovornih stvari u pokušaju da to pokrenem. A kada se podvrgnete takvoj vrsti iskušenja nikada ne znate u kakvom stanju će vam biti svest na kraju. Za mene je to bilo katastrofalno na mnogo načina, ali je i doprinelo popločavanju lične staze do pisanja“.

Ne želim da ispadne da nešto namećem, ali da li govorimo o psihodelicima? „Ne, u redu je. Možete da budete nametljivi, ali ja ću izvrdati odgovor. Recimo samo da postoji mnoštvo savremenih i drevnih načina da pokušate da prevaziđete svoje slepe tačke na putu da podstaknete širi mentalni sklop, i oni funkcionišu“.

Prosto nisam tako dobar pisac, pa moram da pišem o zanimljivim stvarima. Da divno pišem prozu, da sam stilista, naravno, govorio bih sa kim sam se seksao i šta sam doručkovao. Ali pošto nikada sebe nisam smatrao toliko dobrim, moram da pišem o najtemeljnijim i najviše zbunjujućim stvarima koje postoje

Ako biste Labatuta nazvali praktičarem „nefikcijskog romana“ onda biste rizikovali da mu delo svrstate u autofikciju, a to bi bila greška. Sličniji je Tomu Makartiju nego Rejčel Kask ili Karlu Uveu Knausgoru. Jednom je citirana njegova izjava da mu nedostaju dani kada su romanopisci pisali „Ja“ i odmah ste znali da lažu. „Zar to nije bilo zgodno“, pita. „Mislim da je Bolanjo to najbolje rekao, je l’ da? Ako ste masovni ubica ili ste, na primer, detektiv u Meksiko Sitiju, ako nosite oružje s Rambom, onda vas molim, molim vas da nastavite i pišite autofikciju. Ako ste najbolje plaćena seksualna radnica na svetu – autofikcija“.

Načas zaćuti, pomalo razdragan. “Nije to za mene. Svet je mnogo interesantniji. Ona umetnost koja prosto reflektuje naše zajedničke doživljaje sveta su… Pa, eto serije Eastenders za to.

“Ali, ali…”, kažem. Izraz, likovi, osećanja, ljubav, prijateljstvo, karijera – nisu li to bile suštinska građa za književnost još od procvata u 19. veku? “Ako je sjajno napisano, nije važno”, priznaje pre nego što iznenada svoj prezir prema tradiciji okrene u skromnost. “U redu. Prosto nisam tako dobar pisac, pa moram da pišem o zanimljivim stvarima. Da divno pišem prozu, da sam stilista, naravno, govorio bih sa kim sam se seksao i šta sam doručkovao. Ali pošto nikada sebe nisam smatrao toliko dobrim, moram da pišem o najtemeljnijim i najviše zbunjujućim stvarima koje postoje“.

U završnom delu Manijaka opisuje (“skoro kao sportski izveštavač”) trijumf veštačke inteligencije (AI) nad čovekom šampionom igre Go. Veštačka inteligencija, Fon Nojmanovo zaveštanje, u usponu je, a Labatuta je teško ubediti da je to samo „pikantni autokomplit“. „Kad imate matematički sistem koji može da pokreće jezik i upravlja njime, imate to da zajedno deluju dve najmoćnije stvari koje smo razvili kao vrsta: matematiku i jezik“, kaže. „Mislim da smo na samoj ivici nečega, ako je već nismo i prekoračili. Mislim da je prva AI katastrofa, zbog toga kako se odvijaju stvari, da se ogromne korporacije stropoštaju na dno, verovatno neizbežna“, kaže Labatut.   

I dodaje: „Najveći kompliment koji sam do sada dobio bio je od ljudi koji su mi rekli: ’Tvoja knjiga mi je izazvala panični napad. Pozlilo mi je. Nisam mogao da je pročitam’. Ili: ’Pročitao sam knjigu i onda sam video neki naslov koji je dao AI i dobio sam panični napad’. Ma, hajde! Knjige i treba da izazivaju panične napade ili da vas bar usmeravaju ka tome”.

Piše: Sem Lit
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić